Прочитај ми чланак
Манастир Ковиљ, у којем се чувају слике Уроша Предића, вредне иконе и књиге, где се гаји аронија и производи врхунски мед, помиње се најчешће као место за лечење болести зависности „Земља живих”.
Монаси су се прочули и по изузетном појању византијским стилом, а игуман као утешитељ и исповедник бројних познатих личности. Све је то сада новија историја древног манастира надомак Новог Сада. Његова садашњост је да су многе српске владике поникле из ове светиње.
После овогодишњег мајског заседања највишег црквеног тела, Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве, ковиљско братство сада има четворицу епископа који ће управљати епархијама у региону.
„Старим” владикама, епископу јегарском Порфирију и далматинском Фотију, који су устоличени на владичански трон исте 1999. године, сада су се придружили епископи Андреј, изабран за владику пре три године, и Јероним, именован за епископа пре око два месеца.
Андреја је Сабор с места ремезијанског владике и викара српског патријарха преместио на функцију епископа аустријско-швајцарског, док је отац Јероним изабран за новог владику јегарског, викара владике бачког.
Дугогодишњи јегарски епископ, Порфирије, именован је одлуком с последњег Сабора за митрополита загребачко-љубљанског. Његово седиште биће у Загребу, владика Фотије столује у Шибенику, Андреј ће бити у Бечу, а Јероним у манастиру Ковиљ, седишту јегарског епископа.
Манастир се, као „расадник владика”, налази у епархији једног од најутицајнијих владика СПЦ, бачког Иринеја. Обнова здања, али и неформалног утицаја унутар Српске цркве, отпочела је почетком деведесетих година управо благословом владике Иринеја, када је из Немачке и Грчке повукао младе, учене богослове и населио их у војвођанску равницу да обнове духовни живот и врате стари сјај ковиљском братству.
Кроз приче из новије историје, како су комунистички функционери затварали под претњом пиштољем монахе у келије да би несметано пировали у манастирском свечаном салону, пробијала је стара слава светиње чији су житељи били Јован Рајић, први модерни српски историограф и један од најчувенијих богослова, или монах Георгије, потоњи српски патријарх.
Уз одговарајуће духовно прегнуће и повољан историјски моменат, када Српска црква поново слободно дише међу својим верницима, Ковиљци су могли да скрену са странпутица у који их је утерао стари режим и врате се на стазу чувених богослова, Јована Рајића и патријарха Георгија.
Није, међутим, окриље моћног епископа све што Ковиљ има. Овај манастир са око 30 монаха има једно од најбројнијих братстава у Српској цркви. Важно за ову причу је свакако то што је готово половина монаха високообразована. За владике се то подразумева.
Епископ Порфирије, који је монашки постриг примио у манастиру Високи Дечани, докторирао је у Атини, владика Фотије био је на постдипломским студијама у Ерлангену, у Немачкој, владика Андреј боравио је на постдипломским студијама у Солуну, а као докторанд на Институту за православну теологију у Минхену, док је новоизабрани епископ Јероним постдипломске студије похађао у Ватикану, а докторске студије у Грчкој.
Исте 1990. године у Ковиљ су дошли монах из Високих Дечана, Порфирије, као и Фотије и Јероним, који су тада замонашени у овом манастиру. Две године касније братству се придружио још један дечански монах – садашњи владика Андреј. У цркви су обављали важне функције.
Пре именовања за владику, Фотије је био професор чувене Карловачке богословије, а сада је вршилац дужности ректора богословије Света Три јерарха у манастиру Крка. Владика Порфирије, осим што је био помоћник владике бачког, обављао је и важне световне функције.
Био је председник Савета републичке радиодифузне агенције, координатор је за сарадњу СПЦ и Војске Србије, председник управног одбора фондације „Привредник” која стипендира надарене ђаке и студенте.
Владика Андреј, доскорашњи шеф кабинета патријарха Иринеја, полиглота који говори немачки, грчки, италијански, енглески и француски, а служи се руским, латинским, јеврејским и арапским језиком, био је секретар Канцеларије за међуцрквене односе Светог Архијерејског Синода СПЦ, а од 2006. до 2008. године службовао је као доцент за комуникацију и саветник за запошљавање на Економском институту при Министарству рада града Диселдорфа.
(Политика)
