Прочитај ми чланак

СРПСКА ИСТОРИЈА: 7 највећих политичких свађа у Србији

0

natalia-milan-karadordrvic-7 najvećih političkih svađa u Srbiji

Историју наше земље у 19. и 20. веку обележили сукоби владара са супругама и премијерима.

Кнез Михаило жели да се ожени сестричином

Кад је владар решио да ступи у брак с рођаком Катарином, побунио се Илија Гарашанин, који је зато смењен с положаја премијера.

Кнез Михаило био је син Милоша Обреновића. У Србији, у којој су се о власт отимали Обреновићи и Карађорђевићи, Михаило је први пут на престо дошао као шеснаестогодишњак, и владао три године. Други пут је на власти остао осам година, све док није убијен на Кошутњаку 1868.

Пропао први брак

После прве владавине, бивши кнез Михаило живео је с мајком у Земуну и Банату до њене смрти, а онда у Бечу, одакле је путовао по Европи. У Бечу је 1848. године на порођају умрла његова сестра од стрица, ћерка Јеврема Обреновића Катица, која је с Михаилом остала у другом стању.

Пет година касније он се у истом граду оженио мађарском грофицом Јулијом Хуњади. Учествовала је заједно с кнезом у јавном животу, приређивали су балове и хуманитарне вечери и лутрије на двору. Показивала је искрену наклоност према српском народу, али тај брак је пропао јер нису имали деце. Јулија и кнез Михаило су се раставили „од постеље и стола“ писменим споразумом 18. новембра 1865.

После развода кнез Михаило обзнанио је намеру да се ожени Катарином, ћерком Катичине рођене сестре Анке.

Тој вези кумовале су Анка и њена мајка, кнежева стрина Томанија. Откако су сазнале да Јулија вара Михаила с немачким кнезом, и наслутивши распад брака, све чешће су кнеза позивале у Томанијину кућу и остављале га насамо с Катарином.

Међутим, Михаило и Катарина били су у блиској родбинској вези, у петом колену сродства (Катарина је Михаилу била сестричина), тако да је брак био немогућ.

Сви против брака

И политичари, и свештеници, и обични људи били су огорчени. Један од најватренијих противника ове везе био је истакнути државник Илија Гарашанин, који је 1867. смењен с положаја председника владе и пензионисан, између осталог, због своје примедбе на Михаилов развод од Јулије и брак с Катарином.

Његова смена довела је и до протеста руског цара, али Михаило се није обазирао. У јуну 1868. тајно се верио с Катарином, а три дана касније њих двоје су, у пратњи Томаније, Анке и ађутанта, иначе Гарашаниновог сина, пошли у шетњу на Кошутњак.

У нападу атентатора Михаило је убијен са три хица, а страдала је и Анка, док су Катарина и ађутант лакше рањени.

Исте те године двадесетогодишња Катарина удала се за генерала Миливоја Петровића Блазнавца и у браку с њим добила сина Војислава и ћерку, која је умрла као дете.

По мужевљевој смрти преудала се за једног свог рођака, али оставила га је кад се заљубила у друга свог сина Војислава.

Илија Гарашанин последње године живота провео је далеко од политике, а и његов син Милутин касније ће постати премијер.

milan-pirocanac-7 najvećih političkih svađa u Srbiji
Мито за изградњу железнице

За посао с француском „Генералном унијом“, вредан данашњих 20 милијарди долара, паре су узели краљ Милан и премијер Милан Пироћанац, али и опозиционар Никола Пашић.

На Берлинском конгресу 1878. Србија је добила независност у новим, проширеним границама, али морала је, на инсистирање Аустроугарске, да се обавеже да ће изградити пругу од Београда до Ниша, с пратећим крацима до Врања и Софије. Градња је започета годину дана касније, јер је Србија настојала да обезбеди повољне кредите. Аустроугарска царевина, наиме, желела је да се пругом преко Београда и Ниша повеже са Истанбулом, а преко њега и азијским земљама.

Скуп пројекат

Влада у Београду није имала пара за овај скупи пројекат, па је морала да се задужи. Расписан је јавни конкурс, данас би се рекло тендер, али пристигла је само једна понуда, и она је одбијена као неповољна. Убрзо је дошло до промене власти и премијер је постао Милан Пироћанац.

Његов кабинет без конкурса је склопио предуговор о железничкој концесији с француском компанијом „Генерална унија“. Услови кредитирања, изградња и коришћење железнице били су веома повољни за страног партнера, али не и за Србију: за 365 километара пруге узет је кредит од данашњих 20 милијарди долара! После жучних расправа у Народној скупштини, 1881. ипак је изгласан. Две године касније „Генерална унија“ је банкротирала, а држава се нашла пред економском пропашћу. Спасла се тек интервенцијом великих сила.

Познаваоци прилика тврдили су да је несолидна француска банка успела да добије посао тек пошто је подмитила сам врх српске државе: кнеза Милана Обреновића, кнежевог ујака, пуковника Ђорђа Катарџија, вођство напредњачке владе с Пироћанцем на челу, али и неке опозиционаре, у првом реду Николу Пашића, како би обезбедио кворум, јер је опозиција најавила напуштање седнице.

У затвор због списка

Убрзо је у јавност доспео списак људи које је поткупио Ежен Бонту, председник „Генералне уније“. Саставио га је неки Таса Ивковић, чиновник Друштва за изградњу и експлоатацију српских државних железница, које је преузело посао пропале француске банке.

Људи са списка тужили су га због клевете и био је осуђен на шест месеци затвора. Занимљиво је да је суд одбио тужбу Милана Пироћанца. То је значило да се бивши премијер и званично налазио под сумњом да је примио мито.

По одласку из владе Пироћанац је добио посао као адвокат Железничког друштва, са огромном годишњим платом од 20.000 франака, а у центру Београда почео је да гради велелепну вилу, иако се знало да је пре доласка на власт био у дуговима. Данас је у тој згради, у Француској 7, популарни Клуб књижевника.

kralj milan kraljica natalija princ aleksandar7 najvećih političkih svađa u Srbiji

Краљ Милан варао краљицу наочиглед целог Београда

Српски владар био је необуздан сладострасник и није покушавао да сакрије своје ванбрачне авантуре, због чега је доспевао и у политичке неприлике.

Наталија Обреновић рођена је 1859. у Фиренци као Наталија Кешко. Отац јој је био руски пуковник, а мајка принцеза из Молдавије. Кад се удала за тадашњег кнеза Србије Милана Обреновића, имала је 16 година. Хронике бележе да су обоје били лепи, а годину дана по венчању добили су сина Александра, будућег српског краља.

Сукоб због Руса

Међутим, убрзо су се јавили проблеми. „Милан је био необуздан сладострасник, он није био исправан муж“, писао је Владимир Ћоровић, један од најугледнијих српских историчара, „а краљица Наталија била је хладна и прилично ограничена, а упорна жена. Између њих су, сем тога, постојале и политичке супротности. Краљица је пореклом била упола Рускиња и сва за Русију. Краљу је правила честе сцене због његових блиских веза с Бечом.“

Краљ Милан се упуштао у везе са женама с много страсти. Пре брака имао је везу с удовицом једног београдског адвоката, зна се и за аферу с блиском рођаком Маријом Катарџи, али највише прашине подигла је љубав с Артемизом Христић. Ова Гркиња била је удата за сина Милановог амбасадора у Цариграду и Лондону. Остало је записано: „Артемиза је становала у Кнез Михаиловој улици, а краљ Милан се свакодневно довозио к њој у затвореном дворском фијакеру с државним грбом и ливрејисаним кочијашем (и лакејом) на боку, па би оставио та кола да га ту чекају. Није се знало ко је био бестиднији, он или она…“

Милан је њоме хтео да се ожени, па је силом и притисцима издејствовао развод. Наталија је отпутовала у Немачку, у Визбаден, и са собом повела малолетног сина Александра. Краљ Милан тражио је да га врати у Србију, па је на крају, на згражавање европске јавности, млади престолонаследник одведен из Немачке у присуству српског министра војног и шефа полиције Визбадена, а краљица је у року од десет сати морала да напусти Немачку.

Незаконит развод

Три године касније испоставило се да је развод међу њима био незаконит. Под притиском Русије, која му је још и дала огроман новац, Милан је напустио престо и земљу. Део његове погодбе био је да ни Наталија не остане у Србији, па је протерана, што је изазвало демонстрације народа и људске жртве.

Настанила се у Француској, у Бијарицу, у дворцу Сашино, који је име добио по њеном једином сину, и никад више није дошла у Србију. За време Првог светског рата слала је помоћ српском народу, а своју имовину у Србији оставила је Београдском универзитету. Умрла је 1941. у Паризу.

Краљ Милан умро је у 47. години у Бечу. У агонији, тражио је да га не сахрањују у Србији.

Његов ванбрачни син Ђорђе из везе са Артемизом, после убиства његовог полубрата Александра Обреновића и Драге Машин, извесно време покушавао је да дође на престо.

Princ Đorđe Karađorđević

Одрицање од престола принца Ђорђа

Старији син краља Петра имао је неукротиву нарав, због чега је био у сукобу с политичарима, који су га натерали да 1909. године каже да не жели српску круну.

Петар Први Карађорђевић изродио је у браку са Зорком, ћерком црногорског краља Николе Првог, троје деце – Јелену, Ђорђа и Александра. Кад му је супруга умрла у 26. години, Петар се с децом преселио у Женеву, где ће провести наредне четири године. Ђорђе се школовао у војној школи у царској Русији, а кад му је отац, после Мајског преврата и убиства краља Александра и краљице Драге 1903, дошао на престо, као престолонаследник допутовао је из Петрограда у Београд. Био је то његов први долазак у Србију.

Нарав на прадеду

Ђорђе је име добио по прадеди Карађорђу, Црном Ђорђу. Имао је неукротиву нарав и био склон испадима. По српској престоници се причало о његовим лудачким вожњама аутомобилом, пред којим су пешаци морали да беже, о томе како је на коњу преко санти леда прелазио залеђену Саву и како с блатњавим чизмама улази у двор. Ошамарио је учитеља, па га је отац на две седмице послао у затвор…

Једино му се комитски војвода Војин Танкосић, кога је краљ одредио за дружбеника свом сину, супротставио и извукао му уши. После тога је, наравно, дружење престало.

Имао је 22 године кад је 14. марта 1909, у изливу беса што једно његово љубавно писмо није уручено, снажно шутнуо у доњи стомак свог посилног, који је неколико дана касније умро.

Године у лудници

Глас о овој несрећи одмах се проширио Београдом, а дочепала га се, са уживањем, и бечка штампа. Годину дана раније, кад је Аустроугарска присвојила Босну, принц Ђорђе истицао се по осуди политике Беча. Изгледа да су нападе у јавности подржавали и организатори Мајског преврата, с којима је Ђорђе дошао у сукоб због јасно израженог противљења њиховим претераним амбицијама, али и његов брат Александар, који је желео престо.

Изложен нападима и осуди са свих страна, рано по подне 27. марта 1909. принц Ђорђе саопштио је да одустаје од престола. Право престолонаследника прешло је на Александра.

У својим мемоарима Ђорђе ће касније рећи да је смрт његовог посилног била несрећни случај, и да се не осећа кривим. Као организатора завере означиће Николу Пашића.

Ђорђе Карађорђевић учествовао је у оба балканска и Првом светском рату, у којем је био рањен. После рата наставио је да се сукобљава с братом, тада краљем, па му је овај забранио улазак у двор, а онда га 1925. затворио у лудницу у Топоници код Ниша. Ослободили су га тек Немци 1941, али одбио је сарадњу с њима. Живео је као обичан грађанин у социјалистичкој Југославији све до смрти 1972. године.

punisa-racic-1408133395-551751

Крвави пир у Скупштини

Српски посланик Пуниша Рачић 20. јуна 1928. извукао пиштољ и пуцао на хрватске парламентарце.

Југославија је створена после Првог светског рата, 1. децембра 1918. године, и звала се Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, али одмах на почетку испољиле су се супротности међу овим народима. У парламенту су се често размењивале увреде на националној основи, посебно између Срба и Хрвата, тим пре што су власт чинили углавном Срби, уз македонске, црногорске и словеначке партије, а опозицију углавном Хрвати. Препричавало се по Београду и како су Хрвати једном с говорнице, одговарајући на српске приче да су крварили за нову државу, одговорили: „Колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо – па да будемо мирни!“

Свађа у парламенту

Кад је српски посланик Пуниша Рачић на заседању 20. јуна 1928. завршио говор, хрватски посланик Иван Пернар довикнуо му је: „Опљачкали сте бегове!“, мислећи на Албанце на Косову.

Рачић тада од председавајућег тражи да Пернара казни или ће се он обрачунати с њим. „Ко год буде покушао да се стави између Пернара и мене – погинуће!“

Председавајући прекида седницу, а Рачић остаје за говорницом. Из џепа вади пиштољ, упире га ка Пернару, који седи у клупи, и вичући тражи од њега да се извини. Пернар седи непокретан и ћути, а кад буде померио руку, Рачић ће у њега испалити два метка.

Затим пуца у друге Хрвате. Погађа Ђуру Басаричека, затим вођу хрватске опозиције Стјепана Радића, као и Ивана Гранђу, који је својим телом покушао да га заштити. На крају погађа и Стјепановог синовца, такође посланика, Павла Радића.

Пуниша Рачић тада мирно напушта салу. По хапшењу је изјавио да није хтео да бежи, него „да обавести породицу и бираче о свом чину“.

Погинули су Басаричек и Павле Радић. Пернар, Гранђа и Стјепан Радић преживели су, али је Радић, упркос залагањима лекара, у августу те године у Загребу умро од последица рањавања.

Профитирао у рату

Рачић се предао полицији. Тужиоци су тражили смртну казну јер је злочин извршен смишљено, а браниоци ослобађање зато што је оптужени био изазван и пуцао у афекту. Осуђен је на 33 године и осам месеци затвора, с тим да одлежи 20 година. Робијао је у Пожаревцу, а из затвора је изашао у време демонстрација 27. марта 1941.

Рат је провео у Београду, бавећи се приватним бизнисом, који му је добро ишао. У октобру 1944. године ухапсили су га партизани и стрељали на непознатом месту.

Не зна се да ли је Рачић пуцао у афекту или је планирао атентат у Скупштини. Новонасталу ситуацију искористио је краљ Александар Карађорђевић да 6. јануара 1929. укине Устав и прогласи диктатуру. Држави је назив промењен у Краљевина Југославија, али међунационални сукоби су настављени.

tito-leka-2

Тито смењује Ранковића

Оснивач Озне и Удбе дуго био други најмоћнији човек у држави, али, кад је Јосип Броз у својој соби открио уређаје за прислушкивање, смењен је.

Александар Ранковић рођен је новембра 1909. у Дражевцу, недалеко од Обреновца, а од 1922. у Београду је учио абаџијски занат – спремао се за кројача сељачког одела од сукна. Ту се прикључио напредном револуционарном покрету и већ 1928. постао члан Комунистичке партије (КПЈ). Због тога је пре Другог светског рата шест година провео у затвору, а после робије постао је члан најужег руководства КПЈ.

Титов кум

Као таквог, у лето 1941. ухапсили су га Немци и под стражом држали у болници, али чланови КПЈ су га у акцији по којој је касније снимљена епизода „Отписаних“ ослободили.

У рату је био члан Врховног штаба, а одмах након његовог завршетка основао је службу безбедности под називом Одељење за заштиту народа (Озна) и командовао њоме. Касније је био министар унутрашњих послова и потпредседник савезне владе. Уз Тита и Едварда Кардеља, био је један од тројице најмоћнијих људи у држави. Кад се Тито венчао с Јованком, 1952. године, Александар Ранковић био му је кум.

У пролеће 1966. председник СФРЈ Јосип Броз Тито у свом радном кабинету и у спаваћој соби резиденцији у Ужичкој улици број 15 у Београду пронашао је апарате за прислушкивање. За то је оптужио Управу државне безбедности – Удбу, и Александра Ранковића, а онда формирао посебну комисију да испита случај.

Комисија, коју је предводио македонски политичар Крсте Црвековски, утврдила је да је прислушкивање постојало, а руководство КПЈ је на Брионима, Титовим острвима у Јадранском мору, расправљало о овом случају. Тај састанак у историји је познат као Брионски пленум.

Главни кривац

Као дугогодишњи министар унутрашњих послова и организатор службе безбедности, Александар Ранковић је означен за главног кривца. Непосредно пре састанка имао је срчани удар. Није признао оптужбе, али поднео је оставку на све функције, а његови најближи сарадници, српски функционери у Удби, смењени су.

Из КПЈ је искључен на предлог Спасеније Бабовић, која је организовала његово ослобађање из болнице 1941. године.

Позадина ове афере ни до данас није разјашњена, а поједини стручњаци сматрају да је Ранковић склоњен да не би наследио Тита. Као организатор смене помиње се, у неким верзијама, руска обавештајна служба, а у неким хрватски функционери.

Александар Ранковић све до смрти 1983. живео је у Београду и Дубровнику повученим животом, без икаквих јавних и политичких наступа. На његовој сахрани у августу 1983. окупило се око сто хиљада људи, што је изазвало панику у комунистичком руководству земље.

slobodan-milosevic-ivan-stambolic-1408133395-551737

Милошевић руши Стамболића

Иако је председник Председништва Србије био Слобин покровитељ у политици, а били су и кумови, Милошевић га је сменио на Осмој седници ЦК СКС 1987.

У време демонстрација Албанаца на Космету и исељавања Срба из ове покрајине, Слободан Милошевић, тада председник Савеза комуниста Србије, у априлу 1987. године посетио је тај део земље. Срби окупљени у Косову пољу, који су дошли да га чују, сукобили су се с полицијом која је обезбеђивала скуп, а онда им се Милошевић обратио и поручио: „Нико не сме да вас бије!“

На још неколико јавних иступа изражавао је безрезервну подршку Србима с Косова и Метохије, најављујући брзо решавање њихових проблема и заустављање исељавања. Већина београдских медија подржавала га је у томе.

Другачији приступ

За другачији приступ решавању проблема на Космету, преговорима и давању већих права Албанцима залагао се председник Председништва Србије Иван Стамболић. Он је, иначе, Милошевића и довео на место првог човека Савеза комуниста, и био његов покровитељ у политици. Били су и кумови.

Први човек београдских комуниста Драгиша Павловић, присталица Ивана Стамболића, критиковао је Милошевића рекавши да се ситуација на Косову и Метохији не може поправити „олако обећаном брзином“ нити ванредним стањем.

Ту критику Милошевић и његове присталице искористиле су да се обрачунају са Стамболићем. На Осмој седници Централног комитета Савеза комуниста Србије, одржаној 24. септембра 1987, Драгиша Павловић је због ове критике смењен.

Исход гласања у време заказивања седнице био је неизвестан, али на Милошевићеву страну, на опште изненађење, стали су генерали Никола Љубичић, у кога је Тито, док је био жив, имао велико поверење, и Петар Грачанин, тада шеф југословенске полиције.

Мирина жестина

У дискусијама пре седнице истакла се жестином Мирјана Марковић, Милошевићева жена, која је предводила комунисте Београдског универзитета.

Под притиском медија које су контролисали Милошевић и Мирјана Марковић, Иван Стамболић је неколико месеци касније поднео оставку на све функције и повукао се из политичког живота.

Нестао је 25. августа 2000, а током акције „Сабља“, три године касније, откривено је да су га отели припадници ЈСО и убили на Фрушкој гори.

После Осме седнице Милошевић је стекао апсолутну власт у Србији. Време његове владавине обележили су ратови, паравојне формације, инфлација, пирамидалне штедионице, санкције, осиромашење друштва, бујање криминала и бомбардовање. Има политичара и историчара који верују да би историја Балкана била другачија да се Осма седница није завршила Милошевићевом победом.

(Курир)

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!