Прочитај ми чланакЗалутао сам (забасао што би рекли моји преци из земље Страдије) негде у свету где се велича дух а гомила материја и сваки боговетани дан слушам о својој земљи новог имена, о чудима која се дешавају у њој.
Овде тога нема, све ти је без плајваза записано, једно око-једнооки џин те гледа на сваком кораку и шаље поруке где си погрешио и колико то кошта. Не причам ни са ким не замећем кавгу док кроз неке крпе на лицу провлачим сламку да попијем пиво.Чекам миран и уважен трећу смену, јер она је за нас горштаке, који смо увек будни и отпорни.
Ма нисам ја залутао својом вољом. У мојој Срдитији није имало шта да се стави на гомилу, све је кроз прсте пропадало као песак поред реке. Расле су само пирамиде неких невдљивих, отпорне на северац , док смо ми Срдити колутали очима једни на друге.Требало је бежати.
Данас кад сам наумио да се вратим , ослушнем и вирнем својим очима на те новине у мојиим шљивицима, ливадама , барама , мало се штрецнем јер све је осветљено , видљиво како кажу, можда ме и саплете својим сјајем на површини. Није мрачно као кад смо бауљали у подрумима, кажњени и гађани невидљивим чудесима због неких наших, а свету познатих-тада под земљом али у сигурним бункерима. Кажу наши стари, ни прејака тама или бљештавило није угодно оку. Забасао сам у том сложном – као у калупу истом свету да га искористим и намирим се. Штету голему су нам направили. Очи су им биле гладније од трбуха.
Дојавише ми рођаци и пријатељи да у нашој Срдитији влада Давитељ, Вампир и Страшило.Кажу не долази!!! Како да не дођем, каква су то празноверја у умном народу Срдитима.
Имају објашњење – није то давитељ који те сачекује као некад у буџацима, подземним пролазима, сва срећа метрое немасмо. Овај наш те у сред бела дана нациља ко змија жабу, свуда се појављује и у твојој кући, на послу, у шетњи, на слави, у школи, болници, касарни, одмору, сахрани, па ти ноге и мисли отказују, и ту не треба неки конопац, уже или свилен гајтан. Затрепериш од немоћи и ако претекнеш срдиш се на све друге, у кући, на пролазнике, комшије, браћу – исто расрђене јер давитеља штите јаке силе.
Ни вампири нису ко што су били. Овај наш се дању кези, не треба му глогов колац и ноћ, има отровни језик, храбри Давитеља од јутра до мрака. За оно што извампирише, младе девојке и жене ( чије су очи од неког намазаног црнила ко велике бубашвабе и не видиш им поглед), без икаквог ризика са својих разгласа преносе до сваког засеока. Тако се храбри Давитељ – па ти види шта ћеш веле ми, посебно ако се похвалиш својим животом у белом свету. Шта ћеш ако ти потраже да нешто помгнеш, донираш, дотуриш, а немаш довољно? Давитељ ће да се бечи, Вампир сарадник да палаца, стегнуће се обруч и пуф, и оде баш све што си зарадио код његових пријатеља.
За народ Срдите, постоји још и Страшило. Није то она крпењача вештичијег изгледа по њивама да плаши вране као некада у посејаној њиви кукуруза. Оно сад има разрогачен поглед , свуда се појављује да контролише ниво страха у Срдитији. Има и тај ђавољи поскок, црнило, на свакој стази да склони бусен да се Давитељ не саплете.Чуо си сада све, упозорили смо те поштено.
Стигао сам, Давитељ ме сачекао, пожелео добродошлицу као свој своме у процветалој земљи лепог, вредног, васпитаног народа, добро плаћеног, стрпљивог, верног, и ја заборавих упозорења.Срећа ме је ипак погледала, јер ми се и сутрдан јави Давитељ и рече да је народ лењ, нерадан, незахвалан , лажљив, краде и крадуцка, и да нема коме да подели плакете и одликовања.Мора да предузме мере према незахвалнима, чак и ( успешнима, његовом заслугом), колута очима, преплиће или крши прсте, гледа у небо, дал тражи ђавола- не би требало јер вампир помаже са чистим информацијама -и нађох се у небраном грожђу, шта сада?
Да мало оладим мозак кренух у дућан, кад тамо све шљашти од робе из мог белог света, производи из Срдитије стидљиво вире из тог шаренила. На пијаци, сјајан, лакиран парадајз, јабуке, грожђе, чије пуце ко млад орах, зеље ко локвањи. Понегде гурави сељак са квргавим јабукама и дуњама, здравим и за црве и за народ , зове у свој лепи напуштени крај да сам набереш, одабереш, још и послужење да добијеш, јер ето деца се одметнула и лутају градским асфалтом. Зове грађане, зазидане, свадљиве, увеле. Боли га свачија патња, док народ јури за климавим аутобусима чији трбух чеше рупе на путу. Ја га видех и спорог и тромог на тим станицама, али свадљивог ко да је само мене чекао.
Кад стигох и у моје село, разрогачих очи ко Страшило, је у њему нема њива ко пре. Порасли неки хангари, магацини, магазе, шта ли? Што је остало узимају треба пут да прође преко комшијске куће, биће и рудника за нераднике-дангубџије. Не чују се птице( однекуд дими, без димњака), само вране гачу и витлају уплашене- каже сељак долази Давитељ.Шта ће он ту мислим, он је ипак господар, што се прља ту? Комшија намиче шајкачу на главу и склања се, Вампир има уши, а ту је за њим и Страшило. Бара пресушила, ту ће да метну неки шкарт да попуне рупу. Попих шљивовицу како домаћинска кућа налаже и слатко од дуња да се окрепим, све размишљајући где је безбедније накресан упасти – у бару, или смеће непознатог порекла. Кренух у престоницу да видим шта могу да порадим да Срдитији буде боље.
У најбољој намери, пошто нисмо у истом колу оптужише ме да смо сви преко гране безосећајни гастарбајтери, сада би мало да зарађујемо на својим пријатељима и родбини, да завађамо, багателишемо и откупљујемо све и свашта, да не знамо шта земљи треба, и да су давитевљеви великани ту са високим школама и дипломама да нас науче.
Ако сретнете Страшило, рече ми Давитељ, не бојте се, неће оно да се замера станцима и њему су помогли, окрените главу и пут је ваш, а ја вас гледам како ћете се одужити земљи.
Стеже ме нешто за гушу без конопца у сред дана – Давитељ одозго, Вампир асаистент, а и Срташило непозвано, озбиљно на задатку да не побегнем.
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 24, 2022
