Прочитај ми чланакСрбијо, јад ти је јак и жлав, глас ти је замро, читав век ево. То безгласје те је потрошило, обезглавило, више од свих ратова, погрома, згрчило, зазидало. Говорим о оној људској речи која милује, опомиње, моли, протестује, бодри, истрајава у правди и поштењу.
О правди је Волтер говорио као о добру целог човечанства и да: “Сваки човек је крив за сво
добро које није учинио. “ На жалост затајили смо нечињењем добра и још горе потпали под
утицај погубности-како опет Волтер објашњава: “ Ко год има моћ да те убеди да верујеш у
апсурдно има моћ да те убеди у чињење неправде, а по њему ниједна пахуља у лавини
никада се не осећа одговорном. “ У таквом лавиринту помраченог разума ђаво је постепено
долазио и дошао по своје како се народски каже. Последице увек постоје. Изгубили смо
достојанство, саосећање са ближњима, осамили се, у несигурном кораку саплићемо једни
друге-затровано је и оно што имате рекао би данас велики Арчибалд Рајс форензичар,
публициста, др.хемије, проф. Унивезитета у Лозни.
Рајса је убила прејака реч комшије, архитекте, министра, Милана Капетановића који је
пролазио коњском запрегом поред Рајсове приземне куће због које је у кућу упадала велика
прашина, а г.Капетановић је имао и други прилаз који никоме не би стварао овакав проблем.
Али српски инат и често одсуство срама нема границу. Рајсу, док је протестовао, одговорио је
да иде у своју земљу и тамо заводи ред, да је овде странац и да иде бестрага. То је речено
српском добротвору који је на позив наше Владе дошао у Србију да истражује злочине
аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом, где су „просвећени
ритери“ силовали, пљачкали и парали утробе и жена и нејачи у свом анималном походу. Рајс је
као и Т.Ман видео зло у свом већинскм народу, одрекао се Немачке, и родбине заволео
Србе, њихово јунаштво и правдољубивост, прешао Албанију са њима, јуришао са њима и
изабрао у миру Србију за свој дом. Могао је да га бира у целом свету. Рајс је умро од можданог
удара изазваним стресом у расправи са српским министром. Срце му је по сопственој жељи у
урни сахрањено са осталим ослободиоцима Солунско фронта на Кајмакчалану. Испратио га је
народ без представника Скупштине коју је краљ А.Карађорђевић распустио, увео цензуру,
забранио рад политичким странкама и озаконио диктатуру 1929 год. (Делимично из књиге
Ненада Новака Стефановића „Београд кроз кључаонице 100 кућа“.)
Тада и нешто раније су испливали ратни профитери који су за време рата остали ван фронта
да тргују, или они који су били на зачељу понеке битке, да би у миру били испред свих.
(Обимније Стеван Јаковљевић дело “ Смена генерација“ – учесник Првог рата, заробљеник и
логораш Д.с.рата). Српски сељак није очекивао почасти. Вратио се из рата са незацељеним
ранама и инвалидитетом на своје оранице да би касније немоћан од рана и болести гладовао ,
просио и био малтретиран. Власт је заборавила Милунку Савић која је била симбол свих
страдања и јада у П.рату, а одликована високим ордењем у Француској. Народ је заћутао и
без континуитета, касније и вере, падао у миру после неописивог јунаштва и страдања у
одбрани прошлога века.
У миру су нам стављали “омчу око врата“ , затезали, попуштали, на све смо пристајали увек
сумњиви за диктаторе- коначно заћутали. Надгласани од користољубивх, опаких док су се
маршалу додворавали, по неписаном правилу револуција је “јела своју децу“. Када су почели
да шире своју идеолоију и придобијају присталице на подобном тлу међу делом народа којег
претходници нису поштовали, изнемоглог и неопорављеног од претходног рата, били су
умилни и равноправни са свима. Сведочанстнво Љубодрага Ђурића, Титовог генерала који
разочаран у тековине комуниста ,па чак и више у појединце но у комунизам, испало је себи
метак у чело. Већ током рата кренуо је расцеп и позиционирање (без обзира на непотребне
жртве Сремски фронт и др) за власт после рата. Од 1944.год. бахати, послушни Титови
комесари завладали су страхом узевши свачији живот у своје руке формирајући Озну и од
1944-1946.год. побили на десетине хиљада (још увек нису сви пописани, архиве скривају
,нешто je и уништено) махом и у већини невиног, поштеног становништва без суда или сa
преким судoм. У своје пописе уносили су име жртве, место егзекуције и извршитеља ,
гробнице и јаме и ев. Судиjе ако их је било, чак и породице жртве. Књига Озна-С.Цветковића
и Немање Девића историчара.
Врхунац бешчашћа и континуитета зла руководства комунистичке Југославије у војсци и
политици и делу лекара у начелништвима ВМА 1985.год. су лажи да се несретни Ђорђе
Матриновић сам повредио набивши себи данцетом пивску флашу у чмар чак до десног
подребарног лука у циљу самозадовљавња на својој њиви у околини Гњилана.Језива истина је
да је од стране шиштарскох терориста набијен на колац на на који је била натакнута флаша
кроз грлић и која се у телу од силине притиска раздробила. Несхватљиво је са каквим мукама
је успео да се довуче до пута ,буде виђен и одвезен у приштинску болницу где га је хирург др.
Морачић оперисао и описао језиво стање. Ову вест објављује и лист „Политика“.
Ђ.Мартиновићу, запосленом у Дому ЈНА у Гњилану, долази пук. Новак Ивановић захтевајући да
призна да је флашу сам себи набио у хомосексуалном чину. Ђорђе одбија и тада креће
невиђена понижавајућа, нељудска тортура браниоца „Братства и јединства.“ Мартиновића је
затим оперисао тим од пет лекара са извештајем да самоповређивање није могуће, али се
даље траже експертизе подобних. Начелник ВМА лекар , генерал Владимир Војводић
дозвољава Вукашину Трумпићу и Градимиру Поповићу из тужилаштва да са претњама изнуде
признање о самоповеђивању. Прети му се чак и избациивањем кроз прозор. Захваљујући
ангажману адвоката Велимира Цветића, новинара Драгана Барјактаревића , редитеља
Милорада Бајића и младог хирурга Зорана Кривокапића бива пребачен у Лондон где га у
болници “Сен т Џорџ „ оперише др. Питер Холи лекар светског гласа. Главни зликовац Стане
Доланц, савезни секретар унутрашњих послова и шеф контраобавештајне службеСФРЈ, његов
наследник Петар Грачанин , савезни јавни тужилац Милош Бакић који је одликован због
начина вођења истрге и многи други завршили су случај са монструозном пресудом. Група
српских интелектуалаца и новинара писала је домаћој и светској јавности писма под насловом
“Истина набијена на колац“. Редитељ М. Бајић никада није добио дозвол у да свој документарни
филм прикаже, а како тврди обраћао се Слободану Милошевићу једанаест пута узалуд , и
свим уредницима Ртс-а, последњем А. Тијанићу и председнику Тадићу. Мартиновић је добио
коначну песуду 1999.год. и одштету од сто хиљада марака коју никада није добио ни он ни породица.
Умро је у Читлуку код Крушевца 9.2000.год. Своје имање је продао Србину, али на
крају је опет завршило у шипарским рукама.Три сина и два најстарија унука су му мобилисана
за време агресије 1999.г. Извор: Википедија, слободна енциклопедија.
Да ли смо имали право да ћутимо? Овај мученик заслужује ореол, а ми нисмо у стању да правду задовољимо ни ревизијом судског поступка , ни рехабилитацијом. Кратко памћење даје крила новим
злочинима.
У наставку тако је и Војска Србије и Ц.Горе поступила са страдалим војницима у касарни у
Топчидеру. Драгана Јаковљевића и Дражена Миловановића 5.10.2004.год. је оптужила да су
пуцали један у другога и смртно страдали. Истрагу је водио Вук Туфегџић истражни судија
Војног суда у Београду. Сви накнадни увиђаји и страни и домаћи утврдили су да је несрећне
војнике убила трећа особа. Ако су злочин над Ђ. Мартиновићем прикривали да заштите
„Братство и јединство“- флоскулу бачену српском народу који ју је здушно и наивно прихватио,
а у рату завађен јуришао брат на брата подељен на четнике и паризане оправдавајући
револуцију, који је мотив у Топчидеру превладао и ставио печат на релевантну истрагу? Да
ли је разло г био вршљање (народски речено) страних служби у дослуху са појединцима на
власти или нешто исто тако погубно? В.Туфегџић је само након две год. Од истраге у
Топчидеру , 7.5.2006.год .ометао саобраћајну полицију у вршењу дужности, а по оптужници
стоји да је показивао и полни орган . (Извор Блиц /Вести/Хроника М. Илић/В.З-Цвијић/С-
Тододровић од 01.03.2013.год.)
20.4.2010.Апелациони суд потврђује пресуду по којој треба шест месеци да одради 360.сати
друштвеокорисног рада. Нема потврде да је казну одрадио а само два месеца од пресуде
примљен је у Адвокатску комору. За комору кредибилитет и достојност није била упитана.
(Извор: „Политика“ од 14.05 2006.год. и други). Од тада ниједна Влада ни Предсеник ни са
формираним комисијама нису истрагу довели до краја. Народ није успео да их натера. Остао је
нем, без масовног протеста и бар крика немоћног. Жртве Ђ.Мартиновић, Д.Јаковљевић,
Д.Миловановић и други од власти презрени, од нас заборављени су симболи бахатости,
поткупљивости , лажи, суровости од дела лекара, војске, политичара, правосуђа, полиције –
једном речју људи у систему који треба да буде штит државе.
Јавна гласила и режимска штампа многа непочинства не објављује, па шира јавност не сазнаде да
је судија Вишег суда у Београду, по сопственом признању, на улици 2016.год. тукао грађанина
1953.годиште, коме је претходно био судија у парници. Жалба на првостепену пресуду је ишла
у Апелациони суд у коме је столовао исти судија, „што је гарантовало позитиван исход исте“ .
Још горе, грађанин је проглашен кривим, одлежао повређен у затвору, добио условну казну и
због недостатк а материјалних средстава одустао од даље жалбе и задовољења правде.
Четири месеца испред Председништва кампују ратни војни ветерани. За Председника Вучића
су невидљиви, док он на сваком митингу , ако чује глас протеста, већ сутрадан зна ко је
узвикнуо, “пребројавши му и крвна зрнца.“ Зна и судије које пресуде ван његове воље и знања,
најбољи студент Правног факултета код професора и ментора Шешељ .На овај јад
достојанствених бораца који су били на Паштрику и Кошарама, који су симбол за све борбе против читавог НАТО пакта, а данас болесни, са инвалидитетом обесправљени, без пензије у
овом прождрљивом времену српски народ се није понео домаћински. Треба да нас је на
стотине хиљада са њима да нам се више историја у најгорем не понавља.
Сустигло нас најмрачније време, поделилило над тешким људским судбинама, обезвредило
нам речи, заћутали смо у времену насиља и зла у некој лажној нади оздрављења. Нисмо
заборавили турски данак у крви, али смо дозволили некима у белим мантилма (звали их
лекарима, веровали им, имали су Хипократову заклетву) да нам краду бебе у породилиштима
и продају их ко зна коме. Над јадом несрећних родитеља неколико деценија власт је остајала
нема, као и ми у немоћи. Њихова моћ је скривала и скрива починиоце, нудећи родитељима
новац. Није ми јасно како поштен свет мирно спава, обитава у делу оваквог свог народа. Да ли
нас најбоље одсликава дијагноза великог Арчибалда Рајса који рече: “ Незахвални према
жртви пријтеља.Чека вас блистава будућност или понор ропства.“
Ономад власт и „народна полиција“ туче омладину, студенте, народ, засипа их сузавцем и
отровима због крика у одбрани КиМ, светиња и свих људских вредности и демократије, и
отпора у најави новог полицијског часа, у којем би завршавала своје пљаве послове. Ухапшене
их увлачи у Скупштину Р . Србије, где их као вреће шутира у побеснелом хиру, чак и везане.
Скупштина беше храм демократије. Увлачи их ухапшене и у Правни факултет (касније
демантовали) где по Уставу полиција не сме да уђе ни у једну академску зграду без
одобрења руководства установе којој припадају Ако и нису ушли у зграду, били су у њеном
окружењу. Искакали чак и из кола Хитне помоћи , народ се понадао спасењу-они фронтално
деловали. Јутро после погрома Ургентни центар ми је рекао да је имао преко хиљаду
итервенција. Видела сам препуне, скоро непроходне ходнике повређених крвавих људи и
доста полиције, „вероватно их је бранила и чувала од лекара“ или им је давала инструкције и
претње како да квалификују повреде. Није им прошло. Годину дана касније још нико од
батинаша са значкама и униформама на задатку, ни они плаћени хулигани нису
идентификовани и процесуирани док су јуришали на голорук народ, чак и жене и старије
суграђане и тешко их премлаћивали. Злоупотребили су и (животиње коње и дресиране псе) за
своју помоћ и надмоћ, које су касније страдале од сузавца –непознатог отрова.
Молимо нове апеле, нове истраге овога зла. Спречите зло у мрачним временима које може да
доведе до грађанског рата зарад одбране једног против Уставног моћника и његових
идеолога Блера, Шредера и других идолопоклоника, добро плаћених и намирених.
Занемаримо њихову „победу“ на изборима, знамо како су добијени, а по закону нису ни смели
да се одрже 21.06.2020. год.
Данас су омладина и студенти у првим редовима и чудно је како родитељи мирно спавају и
нису уз свој у децу. Сви заједно уз помоћ цркве и нових неукаљаних људи можемо зауставити
зло власти да нас мрак не прогута, да чак ни ропство у супротном не дочекамо.
Призвали смо најмрачније време
сустигло нас, поломило,
и брат брату очи вади, врана врани не
Очврсле су ране без контроле,
Моја крви непроходна, не знаш да ти семе мре.
Призвали смо лажи , завист,
Кукољ, сламу, част убили
У гордости свезнајући на продају спремни,
да све дамо до очиња вида,
ком остане по беспућу да бауља.
Призвали смо црног вођу,
и време нам тече, оде живот голи,
оставити ништа неће,
Грачанице остаћеш нам у самоћи
да сведочиш да је некад Срба било.
Миладинка Кнежевић
