Прочитај ми чланак
Према информацијама светских медија на листи плаћеника који се боре на обе стране у Украјини, налазе се и Срби бивши припадници француске Легије странаца. Ту вест елитна регимента није ни потврдила ни демантовала, али се на основу ранијих примера да претпоставити да су српски легионари активни и у Украјини.
Француску легију странаца основао је краљ Луј Филип Орлеански, 10. марта 1831. године. Била је састављена од добровољаца од 18 до 40 година, послатих одмах у акцију освајања Алжира.
За време Првог светског рата јединица је дејствовала у Француској, а током Другог борила се у Либији, Тунису, Норвешкој, Италији и Немачкој. Од 1945. године јединица је била ангажована у ратним сукобима у Индокини, а потом на Блиском истоку.
– У својој дугој историји Легија странаца је прошла кроз три фазе – каже Милан Пендић, легионар и кувар у марсељском штабу, познат по надимку Миле Кутлача. – У почетку је, све до седамдесетих година прошлог века, била елитна војна јединица. Потом је постала уточиште делинквената и попримила карактер криминалне банде. Данас је Легија специфична плаћеничка војска, која ратује за Француску широм света.
МОТИВ Златко Дудаш је један од ретких наших легионара који је тамо дочекао пензију. Својевремено је за наш лист говорио да је био снајпериста: – Ратовао сам на многим просторима и службовао у готово свим прекоморским базама. Нагледао сам се доста људи који су били просто заљубљени у Легију. Војник са свега десет месеци искуства који ратује у Африци зарађује месечно 3.567 евра, док старији заставник месечно прима 4.818 евра – открио је Дудаш главни мотив наших људи за одлазак у Легију странаца.
Последњих година у ову јединицу, која је део француске армије и има 8.000 војника, највише се пријављују Јужноамериканци, Кинези, а потом Балканци.
Легија је одувек привлачила наше људе. Неки су у њу бежали пред законом, други су одлазили да ратују због новца, неке вуче авантуризам… Најјачи су опстајали и одрађивали петогодишњи уговор који легионару доноси и француско држављанство.
Легионар из Руме је, на пример, био члан комисије за психотестове регрута. Један Београђанин је инструктор за снајперисте и носилац вредне значке „златног јагуара“.
Горан Фрањковић, легионар из Суботице, био је млади спортиста, који није прошао регрутацију за професионалног војника у Србији, али је примљен у Легију и након обуке коју је завршио међу најбољима послат у Авганистан, где је 2011. године погинуо у борби.
Фрањковићева јединица била је стационирана у логору Тагеб у источном делу земље. Горанов одред инжењераца ишао је у извидницу и чистио друмове од мина. Четрнаестог новембра упали су у заседу.
– Борили су се пуна три сата. Горан је спасао осморицу другова, али није себе – испричао је тада Горанов отац Павао Фрањковић. – Његови официри су ми касније рекли да је мој син имао тако велико срце да га ни метак није могао заобићи. Зато су га Французи прихватили као свог хероја.
Влада Француске је Горана Фрањковића прогласила витезом и доделила му Орден Легије части. Председник Никола Саркози је изјавио саучешће породици. Министар одбране Француске је организовао комеморацију у касарни пука у Сент Кристијану и опростио се од 25-годишњег легионара речима:
– Ви сте ходали стазама храбрих ратника. Ми Французи нећемо заборавити ваш долазак из родне Србије и ваше пожртвовање у борби за мир у свету.
Име Горана Фрањковића убележено је и у Музеју Легије странаца у Марсељу. Поред њега у Музеју Легије помињу се само још двојица Срба. То су солунац Никола Којић и краљ Петар Први Карађорђевић. Он је 1864. године завршио француску војну академију Сен-Сир, а 1870. године се придружио Легији странаца и са њом учествовао у многим борбама, због чега је и одликован споменицом.
Част да им се име нађе у Музеју нису заслужиле стотине наших легионара. У новијој историји засигурно најпознатији међу њима је Милорад Улемек Легија, осуђен, поред осталог, за убиство премијера Зорана Ђинђића. Несуђени ауто-механичар из Новог Београда, рођен 1968. године у породици подофицира, после крађе у спортској радњи побегао је у Француску. Априла 1986. године Улемек је ступио у Легију странаца и у њој остао скоро шест година. Прича се да га је на Корзици обучавао Анте Готовина, који је касније постао хрватски генерал.
– Улемек се борио у Чаду, Либији, Бејруту, Француској, Гвајани и Ираку. Неки тврде да је дезертирао из Легије да би дошао код Аркана у Српску добровољачку гарду – испричао нам је један од бивших припадника СДГ. – Тада је добио надимак Легија. У међувремену, код Жељка Ражнатовића су се као добровољци борила још петорица момака који су дошли из ове француске војске и носили надимак Легија. Један од њих, који је био већи борац од Улемека, био је тешко рањен и сада је у инвалидским колицима.
Обуку у Марсељу и ратишта у легионарској униформи давно пре њега прошао је и Никола Каваја, који слови и за најопаснијег српског политичког емигранта. После бекства из Југославије и избегличког логора у Аустрији, провео је крајем педесетих две године у Легији. Ратовао је у Алжиру.
Рођен је 1933. године, али је добар део живота провео у избеглиштву и по затворима. Каваја је по налогу ЦИА био пратилац краља Петра II Карађорђевића у Америци пуних седам година, до краљеве смрти 1971. Осуђен је у САД као отмичар авиона и атентатор на Тита на казну затвора од 65 година затвора. Робијао је од 1979. до 1997. године, када је пуштен на условни отпуст и вратио се у Србију. Током акције „Сабља“ је био накратко ухапшен 1. априла 2003. године. Преминуо је у новембру 2008. године. Пред смрт је писао други део књиге „Командос“ – својих мемоара.
– Пишем опасну књигу о свим мрачним тајнама Легије странаца и на шта смо све морали бити спремни као агенти и диверзанти – најавио нам је тада Каваја.- Учили су нас и обучили како на педесет начина да убијамо људе. Обрачунавали смо се са ратним племенима у Африци, али ми је најтеже пало тајно убиство Рускиње коју су легионари били принуђени да ликвидирају. Ко је та девојка и да је уопште совјетски агент сазнао сам тек много година касније у Њујорку. О свим тим мрачним тајнама читаћете када књига изађе после моје смрти…
СРЕТЕН ЖУЈОВИЋ
У Легији се као голобради младић обрео Сретен Жујовић Црни (на слици), касније чувени комуниста. Рођен 1899. године у околини Младеновца, по избијању Првог светског рата отишао је у Легију странаца и борио се против Немачке.
Жујовић је касније завршио права на Сорбони, вратио се у Србију и постао члан Комунистичке партије Југославије.
По формирању привремене владе ДФЈ марта 1945. године у Београду, Жујовић је вршио функцију министра финансија.
Током Информбироа, јавно је исказао неслагање са политиком КПЈ, те је одмах затворен. После две и по године у изолацији покајао се и променио став. Касније је постао један од директора листа „Борба“ и директор Привредног института. Преминуо је 1976. године.
(Вечерње новости)
