Прочитај ми чланак
До 1997.године у катастарским књигама сакрална имовина у Црној Гори се водила као општедруштвено добро чији су титулари били држава, општина или мјесна заједница. Епархије СПЦ су биле само заштићени корисници поśеда. Након тога долази до незаконитог уписивања имовине СПЦ у државни катастар, што захтијева и кривичну одговорност оних који су се тим незаконитим пословима бавили. Закон о вјерским слободама, чији је нацрт у процедури, анулирао би све те незаконите поступке и у редовној процедури утврдио право власништва за све објекте за које се утврди основ. Тако да су и тврдње Католичке цркве о својеврсној национализацији неутемељене, јер се овим законом не негира неспорно власништво, већ се уводи у регуларну правну процедуру поступак доказивања.
Очигледно је да поједине цкве, у томе предњачи СПЦ, немају намјеру да се озбиљно позабаве нацртом Закона о вјерским слободама који је предложила Влада Црне Горе. Умјесто сувислих примједби, добијамо прегршт идеологизованих квалификација, чак до тога да се један закон који је пар еxелланце израз најбоље слободарске и демократске европске традиције проглашава – фашистичким.
И то од људи који су духовни насљедници Николаја Велимировића, Димитрија Љотића,Драже Михаиловића, Павла Ђуришића, Драгише Васића, Стевана Мољевића,.. људи који славе Милорада Вукојичића Мацу и Слободана Шиљка. Раних деведесетих прошлог стољећа један СПО-вац, чини ми се да се презивао Марковић, познат по ткз. „лептируши“, односно лептир машни, је у парламенту Србије поручио тадашњој српској националистичкој булументи да није чудно да им свијет изгледа наопако кад дубе на глави. И ако је нешто константна свих ових година то је да та братија још увијек дуби на глави. Слободно се можете поуздати у њихове ставове и никада нећете погријешити ако као мјеродавно прихватите све супротно од онога што чујете од њих.Више је него јасно да цркве, нарочито СПЦ, не желе да држава Црна Гора уреди њихово дјеловање, недвосмислено показујући да желе за себе неограничену слободу. Него да видимо какве су то реакције на Нацрт, пошто их је тешко назвати утемељеним примједбама.
Бесмислене оптужбе: Најчешћа примједба да држава крши начело секуларности и немијешања у црквене ствари је више него бесмислена. У свим државама држава ствара и прописује оквир у којем се крећу вјерске заједнице. Нацрт Закона управо враћа секуларност држави Црној Гори и враћа цркве ономе што је њихова основна дјелатност. Изношење врло дискутабилног податка да је 80% становника Црне Горе вјерујуће није и не може бити аргумент за сакрализацију црногорског друштва и неограничено дјеловање цркава. Савремена држава је дужна да обезбједи у свим својим установама неутрални став према вјери и да у њима спријечи било какву промоцију религије или атеизма. То показују многобројне судске пресуде европског суда за људска права у Стразбуру. А то би био и одговор на бесмислицу да се забраном вјеронауке у јавним школама „дјеца неосновано лишавају права на вјерску поуку у правом и пуном обиму“. Питање регистрације цркава је чисто правно питање јер не постоји земља у којој је могуће вршити функцију правног лица а не бити регистрован. Црна Гора је промјенила свој државни сатус 2006. године, па се само можемо питати што је држава чекала до сада и није забранила дјелатност цркава које су одбиле да се региструју по закону који је донијела?
Тврдња Амфилохија Радовића да држава „тражи регистрацију цркава и вјерских заједница постојећих на простору Црне Горе 1.700 година“, ем што је лишена истинитости, ем што говори о каквоме се анахроном мисаоном склопу ради. То кореспондира са изјавом Радовића да „држава Црна Гора треба да се региструје код Цркве“, сматрајући да Црква надилази значај и снагу државе. Надајмо се да неће бити тако. Уређење територијалности није мијешање у организацију Цркве већ поштовање државних граница.
Не може се један правни субјект простирати у више држава и обављати послове као да је јединствени правни субјект! Или, да упростимо, не може један правни субјект бити регистрован у Црној Гори и обухватати територију друге државе и обратно. Он се мора регистривати у обје државе по важећим законима, поштујући државну територијалност. Како ће они себе звати и третирати унутар Цркве потпуно је небитно. Цркве нијесу и не смију бити привилеговане у односу на друге правне субјекте. Позивање на Закон из 1977. и регистрацију по његовим одредбама је правна бесмислица па не заслужује одговор. Могао је неки правник на скуповима које су организовали да му објасни да југословенски закони имају исту тежину као закони Аустроугарске у Војводини.
Обмана вјерника: Тврдња СПЦ да се цркве „лишавају законито стечених својинских права над вјерским објектима“, којима се придружила и Католичка црква, има за циљ да обмане вјернике тих цркава и прозведе нехришћанске реакције. Нацрт Закона управо уводи правни ред у својинске односе над сакралним објектима. До 1868.године, када су извршене реформе, у име државе Црне Горе, као и његови претходници до књаза Данила, православним вјерским објекатима и имовином „као са својим властитим добром располагао (је) без да икоме рачуна даје“, како пише у Црногорском годишњаку „Орлић“ за 1869.годину, књаз Никола И Петровић.
Скупштином главара, одржаном 1868. године на Цетињу објекти и имовина се предају „управи преосвећеног Г.Илариона (Рогановић)садашњег Митрополита црногорског“, с тим „да глава цркве под било каквим изговором, без знања власти, не може ништа продати, промијенити или даровати од онога што цркви принадлежи“ (Орлић“, 1869. стр.62. и 63). Право управљања, не и власништва, потврђује члан 719. Општег имовинског законика за Књажевину Црну Гору од 1888.године, у коме се каже: „Непокретна добра православних цркава и манастира не могу се продавати или иначе иступати без нарочитог допуштења државне власти“. Статус управљања државном имовином потврђују и црквени акти – Устав Светог синода у Књажевини Црној Гори, од 12.јануара 1904. и Устав православних консисторија у Књажевини Црној Гори, од 14 јануара 1904.године. Проглашењем октроисане СПЦ 1920.године могло се на њу пренијети само право управљања над сакралном имовином. То право је пренијето на Краљевину СХС или, касније, Краљевину Југославију.
Не постоји ниједан правни документ којим је власништво над сакралном имовином у Црној Гори пренијето на СПЦ, мада би и у том случају ваљаност тог акта била упитна због начина на који је срушена црногорска држава. Обновом државности Црне Горе 1944. она је повратила сва имовинска права на њеној територији, самим тим и над сакралном имовином која јој је насилно била отета 1918.године. До 1997.године у катастарским књигама сакрална имовина у Црној Гори се водила као општедруштвено добро чији су титулари били држава, општина или мјесна заједница. Епархије СПЦ су биле само заштићени корисници поśеда. Након тога долази до незаконитог уписивања имовине СПЦ у државни катастар, што захтијева и кривичну одговорност оних који су се тим незаконитим пословима бавили. Закон о вјерским слободама, чији је нацрт у процедури, анулирао би све те незаконите поступке и у редовној процедури утврдио право власништва за све објекте за које се утврди основ. Тако да су и тврдње Католичке цркве о својеврсној национализацији неутемељене, јер се овим законом не негира неспорно власништво, већ се уводи у регуларну правну процедуру поступак доказивања.
Тобожњи ауторитети: Позната црногорска инфериорност и провинцијаизам многе извањце је начинио тобожњим ауторитетима у Црној Гори. И не само њих. Имали смо некакве скупове СПЦ на које су позивали, уз политичаре, неке извикане „величине“. Свашта се могло чути од тзв. експерата. Ако је вјеровати новинама, проф. Ђорђије Блажић је, на једном од тих скупова, рекао да слобода вјероисповјести није државно већ природно право које се стиче рођењем, додајући да је улога државе да штити то право. Човјек се, професоре европских студија, рађа са многим слободама па оне нијесу неограничене, већ се свака од тих слобода уређује законима. Старо је правило у демократији да се свака слобода ограничава туђом слободом.
Људи се рађају и са правом да буду атеисти. Или је то за вас нижа раса? Савремено друштво је ограничило употребу дуванског дима тиме што је прописало простор на коме можете уживати дувански дим, не трујући друге. Љубичасти дим са мирисом сумпора, који шири СПЦ и митрополит МЦП, много је опаснији од дуванског дима. Извинићете, професоре, али људи имају и право да не удишу ту врсту отрова. Онима којима је до те врсте тровања има МЦП и СПЦ више него довољно мјеста за то. Бринем се ко преноси у Црној Гори младима европске вриједности кад не зна да се све врсте слобода у демократском свијету уређују законима, нарочито слобода (не)вјеровања јер се ту ради о највећој могућности злоупотребе.
Било како било, овај нацрт Закона подиже црногорско друштво и државу у ред држава и друштава која дијеле модерне европске вриједности. Са тиме се слажу сви грађански опредјељени становници Србије са којима комуницирам, надајући се да ће и Србија поћи тим путем. То опет поставља питање зашто ћуте грађанске партије и невладине организације у Црној Гори? Није ваљда да не препознају важност ограничења дјеловања вјерских заједница на своју основну дјелатност, онемогућавања злоупотребе вјере у политичке и нерелигијске сврхе, секуларизације друштва и сакрализације цркава као предуслов уређеног грађанског друштва, грађанског мира и европских вриједности? Или не знају што је уређено грађанско друштво или питијски злоупотребљавају ту идеју из чистог политичког опортунизма и личног аванзмана. Црногорци би морали вриједновати такво понашање на будућим изборима.
Да ли је СПЦ вјерска заједница: Једину примједбу коју сам спреман да прихватим јесте протест Амфилохија Радовића што се СПЦ сврстава међу вјерске заједнице. Ја већ поодавно тврдим да они то нијесу. О досљедности дотичног господина и његове Цркве најбоље говори делегација која је отишла у Брисел, центар њима мрске ЕУ, да се пожале како су стављени у исти ред са осталим црквама и објасне како су они једина канонска православна црква. Господо, европске вриједности су да је свака вјерска заједница једнако легитимна и да је забрањена дискриминација било које вјерске заједнице по било ком основу. Као што се у законима Србије привилегују тзв. „традиционалне цркве“. За европске институције и СПЦ и ЦПЦ имају једнаку вриједност, значај и легитимитет.
За надати се да ће новим Законом о вјерским слободама то постати и у Црној Гори. Без монопола, безакоња, криминалног уписа имовине, са грађанском одговорношћу пред правосуђем Црне Горе за ширење, вјерске, националне, родне, сексуалне или било које друге мржње у јавном простору. И без изградње зграда, хотела, продаје и изнајмљивања станове, продаје свијећа „свете“ водице, ђинђува и дрангулија без плаћања пореза. На крају једна моја дилема: не чини ли вам се да епископ будимљанско-никшићки Јоаникије стоји иза многих догађања која, у најмању руку, заслужују позорност државног тужилаштва Црне Горе. Укључујући и посљедња догађања у Бијелом Пољу.
(Аутор је један од оснивача Црногорског покрета)
(Аналитика)
