Прочитај ми чланак
Бежећи пред бомбама и митраљезима, Рускиња Валентина Дамјановић (66) на прозору свог стана у украјинском граду Луганску оставила је малу српску тробојку, успомену на свог покојног мужа, Суботичанина Слободана Дамјановића.
– Да сам бар њу понела, сакрила негде код себе, али гледали смо само да извучемо живе главе – пуних очију суза почиње причу Валентина, која је са ћерком Цветом уточиште нашла у Суботици. – Ако је украјинска војска помеша са сличном руском заставом, не смем ни да замислим шта ће урадити са станом. Не знам ни да ли га више уопште имам, јер нема никаквог контакта тамо. Везе су одсечене, месецима нема струје, многе комшије су настрадале.
Жеља да олакша душу изазвала је ерупцију страшних слика и ситуација које је видела и доживела протеклих пола године.
– Све је почело демонстрацијама и маршом у Кијеву почетком фебруара, онда жељом да се скине Јанукович, па референдумом, где нисмо хтели да се отцепимо него само да добијемо самосталност и будемо федерација – објашњава даље Рускиња. – Реакција украјинске владе није изостала. Најпре су у Луганску и Доњецку забранили руски језик, стала је исплата плата и пензија, блокирани банковни рачуни, атмосфера међу људима почела је да се усијава, а онда су дошли и први тенкови. Једна за другом до темеља су сравњене 21 школа и 18 болница, а околна села су буквално нестала.
Дневно су по неколико пута бежали у подрум да би се сачували од бомби. Прве комшије, муж и жена, од гранате су погинули насред улице.
– То није само легитимна украјинска војска, него има и много плаћеника. Нису бирали, убијали су кога су стигли – наставља уздишући. – Какви људи могу бити када пред мајком разапну трогодишњег дечака, као да је Исус, муче га како би им она рекла где јој је муж. Њено срце је буквално препукло, умрла је пре несрећног детета.
Видевши да крвопролиће неће скоро престати, Валентина је у јуну са ћерком, чамцем па кроз шуме, некако стигла до руске границе, а потом и до Москве. Тамо је позајмила новац и дошла код девера у Суботицу.
– Оставила сам све тамо, али најжалије ми је што је Слободанов гроб остао у Луганску, где се ја сигурно више нећу вратити – плачући ће Вањуша, грлећи Слободанову слику. – Мени не треба пуно, јер ми никад нисмо ни научили да живимо у изобиљу. Једина жеља ми је да Слобине кости донесем у Суботицу, да не остане тамо међу непријатељима. Знам да није лако, за то је потребно много новца, ја га немам, па молим све институције које могу некако да ми помогну. Не смем га оставити тамо…
ОДУШЕВЉЕНА СУБОТИЦОМ
Валентина је пријатно изненађена правима које мањине имају у нашој земљи, где постоје натписи, медији на мањинским језицима, који се сасвим слободно могу причати на улици.
– Ми смо у кући могли да причамо руски и српски, али на улици само украјински – предочава Валентина, коју је без даха оставило и гробље црвеноармејаца у Дудовој шуми. – Већ деценијама се бринете о гробовима туђина који су се борили у вашој земљи, док се у Украјини сада сравњују са земљом.
(Вечерње новости)
