Прочитај ми чланакЈедино што су антирежимске медијске и идејне иконе Случајне Србије у стању да понуде грађанима је – симулација Вучића
Мој пријатељ, филозоф који је прочитао (и пречитао) Бодријара, Дериду и Фукоа, одгледао је улазак „укућана“ у Задругу 2 и константовао да је реч о „симулакруму“, привиду који се сасвим распршио мање од 24 сата касније и оголио колективно, задругарско ја – које уједињује Случајне Србе и оне који то нису. Нажалост, бојим се да заводљиве иконе постмодернизма и постструктурализма нису најбољи савезници за боље разумевање овдашњих симулација, које одавно не станују само на земљишту медијског могула који с поносом истиче да је пелцован од „излива опере у мозак“.
У чињеници да живимо окружени мање или више лошим симулацијама – новинарства, демократије, страначког система, државности, суверенитета, левице, Прајда, јавног сервиса, омбудсмана, европизације, толеранције… – мало је тога „пост“. Реч је о производима благо апдејтованог неоколонијализма, карикатурама и бледим копијама које овде производи спој западне моћи и аутоколонијалног слепила, које инсистира на потпуновом потчињавњу нашег, другачије европског друштва туђој историји.
Нема потребе да ту гледамо у туђе двориште нити да тражимо балване у туђим очима. Колико год да други мисле лоше о нама, Случајни Срби мисле још горе. Они нашу различитост упорно и на јако кретаивне и, нажалост, уверљиве начине представљају као инфериорност, патологију, болест и ненормалност. У најбољем случају незрелост, како тврди Лазара Маринковић, млада звезда српског хомонационализма, јединог нашег национализма кога воле амбасадори „Скат“ и Киф.
ТРИ ИНСПИРАТИВНЕ СИМУЛЦИЈЕ
Ако, ипак, потражимо и неке друге незападне балване схватићемо да се ауторасизам, иако јако редак у нашем балканском окружењу, одавно угњездио у Русији, Египту, Турској, Ирану, Индији, чак и на маленом, карипском Тринидаду. На свим тим незападним просторима показало се и да је аутоколонијални ум, био велик и моћан или мали и слабашан, спреман да иде даље од западног презира и подсмеха. Овде обожени Радомир Константиновић је писао философске сплачине какве је највећи од свих случајних Индуса, нобеловац В.С. Најпол, изрекао на један креативнији начин.
Жељко Митровић је, пак, на један јако уверљив и забаван начин у Шимановцима оголио други највећи проблем наше транзиције – кад на силу и на брзину серијски пресађујете и калемите нешто што се овде није развијало и што можда ни не може да постоји, можете добити само серију мање или више транспарентних, смешних и патетичних симулација. Нажалост, за бројне Константиновићеве следбенике проблем је у нама. За њих је неоколонијализам само здрав „геополитички импулс“ а историја Запада је једина историја, коју ми, мукице геноцидне, нисмо у стању да пратимо.
Септембар је месец суочавања са три инспиративне симулације. После ескапистичке Задруге и хомоколонијалног Прајда, стигла су и антирежимска 24 минута. Ова три медијска посела симболизују три важна ослонца Вучићеве владавине – снажну западну подршку (Прајд), интелигентни популизам који, за разлику од Трамповог, води рачуна о овдашњој „корпи непоправљивих бедника“ (Задруга) и вешто дозирано сивило, амбиваленцију са којом не умеју да се носе антирежимски катастрофичари, горда деца наше културе која умеју да баратају само језиком црно-белих слика (24 минута).
Чак и једно јако цинично телевизијско ја, оно које је коначно спалило и последњу постисторијску и демократску илузију, понекад пожели да напусти Митровићев ескапистички имагинаријум и провири у невеселу стварност. Бег у (хипер)реално укључује прелазак са СББ-овог трећег на пети канал једном недељно. Питање је шта је ту занимљивије – оно чега нема или они којих има?
Сећате ли се још оне паметнице Оље и њених утисака? Е, она је у НИН-у одавно засела на место које су антивучићевски, ваљда писмени и културни кербери направили очистивши скоро све оне који другачије мисле. Нема више ни Б92. Убио га Веран Матић, а један богати Грк је платио за поноћну сахрану. На националним фреквенцијама је остао само Кесић, одличан повод да се мало забавимо и присетимо плеторе пажљиво бираних, углавном бенигних антирежимских зомбија – који су се и овог септембра вратили у телевизијски живот у емисији пробуђеној из дугачког летњег сна.
Режиму је Кесић, ретко талентовани кловн, посебно важан. Његова емисија обезбеђује уверљивост две важне симулације. Прво, много политички јефтиније од Оље Бећковић, чија је храброст и убитачност представљала несумњиву претњу режиму, Кесић без било каквих ризика симулира право новинарство. Друго, његова популарна емисија ствара моћну и уверљиву илузију отворености. Али да је Кесић оно што верује да јесте, на програму телевизије која је под пуном, мада некако добровољном, контролом режима – не бисмо гледали његових 24 минута. Нешто се не сећам – да ли му је Оља била гошћа? За емисију 24 минута у Вучићевој Србији важи исто што и за друго чедо Марка Дражића, главног Кесићевог рент-а-мозга – само постојање Њуз нета је више њузнетично од свега што можете прочитати на Њуз нету.
Кесићева емисија је једна јако успешна и вешта пародија медијских слобода, али и одлична илустрација онога шта су оне представљале у упокојеној Тадићевој Србији. Вучић је само склонио ДС-овске магле и до крајности оголио оно што појам медијских слобода овде стварно значи. И у овом случају, уверљива симулација, направљена уз Кесићево и Дражићево саучесништво, само је лепа и смешна слика једне ружне и тужне аутоколонијалне стварности. Да не буде забуне, ово није осуда Дражића и Кесића, две нарцисоидне дворске луде – тешко је не исфлекати се у нашој тужној политичкој причи. Реч је искључиво о називању њихове улоге правим именом.
Ипак, Кесић није само једна политички јефтина дворска луда. Он у Вучићевој Србија има исту ону улогу коју је Бранкица имала у Тадићевој. Она је аполитичном делу прозападног Београда огадила Косово, док Кесић треба да им огади српство. Да, ради јасноће, цитирам овде монструозну мисао професора Растислава Динића – док је Бранкица косовске Србе ефикасно уоквирила као „звери српске“, Кесић у исти рам гурка све оне Србе који (још) верују да нису случајни.
Оно што је овде неопходно истаћи, чврсто верујем да ни Бранкица некада ни Кесић данас нису „плаћеници“, у смислу да за паре раде нешто у шта не верују. Чак мислим да највероватније нису ни сасвим свесни шта чине. Али то што је неко корисни идиот, понекад не само у преносном смислу, не значи да га треба поштедети од непријатне слике у огледалу и не суочити са последицама сопствених речи – и моћних слика којима их илуструју. Оно што је верујем шлаг на Вучићевој торти, Кесић је један од оних који су овде извикали Сашу Јанковића, истовремено најгорег међу лошима и не-Вучића из Вучићевих најлуђих снова. И Кесић и Дражић спадају у ред неукаљаних јавних личности које су се „навукле“ на вероватно најгорег политичара у модерној српској историји.
Први и, чини ми се, главни разлог, да парафразирам Бранка Миљковића, јесте – навукли су се јер су навлачењу били склони. Сви Срби – и случајни и „прави“, и велики и мали, и Први и Други, и забавни и досадни, и турбо образовани и неписмени – склони су да деле исти „софтвер ума“, менталитет који усмерава многе поступке и изборе које сматрамао личним. Он нас тера и да олако извикујемо спасиоце, презиремо амбиваленцију и волимо црно-бели свет. Зато су и Кесић, Дражић и екипа „креативаца“ били склони да тако лако падну чак и на на једног јако лошег и карикатуралног не-Вучића.
ЦООЛ ЕЛИТЕ И „ОЛАКО ОБЕЋАНА БРЗИНА“
Јанковић није ни прва ни последња симулација либерализма, јефтина морална карикатура која је завела урбане елите. Као и Чедомир Јовановић и Саша Радуловић пре њега, Јанковић је уочио празан простор на политичкој сцени и решио да га заузме. То што је по свом схватању политике, хабитусу и маниру Јанковић много ближи СРС-у него ономе што су наше урбане бабе сањале, овде одавно није препрека. Уосталом, једино што је узор овог лажног и неталентованог Дон Кихота, доживотни лидер ЛДП-а икада био јесте млади, „хомофобични“ националиста – све касније су биле идеолошке маске које скривају властољубље набилдоване и истетовиране хрпе моралног вакуума и похлепе. Чињеница да су наше цоол елите пале на Јовановића и Јанковића илуструје и да слабост према „олако обећаној брзини“ овде није резервисана само за „крезубе“ Милошевићеве или Вучићеве присталице.
Препрека да прво стотинак „навучених“ јавних личности а затим и стотине хиљада преварених грађана на време схвате ко је Саша Јанковић, да први олако не протраће свој интегритет а други свој глас, везана је за симулацију независног новинарства. Она се темељи на, с једне стране, необичном схватању новинарства и саморазумевању које деле такозвани независни новинари и, с друге, чињеници да режим овде није једини који производи снажну и сасвим рационалну потребу за аутоцензуром – која је увек ништа друго до интернализована цензура.
Сигуран сам да нисам једини коме су се, директно или преко заједничких пријатеља и познаника, обраћали бивши Јанковићеви сарадници и колеге – нестраначки, вредни и стручни људи са личним и професионалним интегритетом, који су горели од жеље да кажу да слика коју Јанковић ствара о себи уз помоћ заслепљених опозиционих медија не одговара стварности. Они су аргументовано износили тврдње да је реч о на све спремном, изузетно примитивном и ауторитарном човеку, и илустровали како је годинама (зло)употребљавао своју функцију како би ланисрао политичку каријеру. Не верујем да би неко од њих желео да говори под својим именом, али за новинаре Времена и Данаса то не би смело да буде проблем.
Проблем је нешто друго. Цитираћу Теофила Панчића, жреца овдашње симулације независног новинарства, који је 2016. године у Саши Јанковићу видео „фото-робот квалитетног кандидата, и рационално политичко понашање – под условом да вам је стварни циљ слабљење, круњење и рушење Вучићевог личног режима, а не властито што боље позиционирање унутар њега – налаже да станете иза њега [Јанковића]. Свако ко се над тим прави глув и блесав или чак отворено одбија да то учини под увредљиво тупавим изговорима (као председник остатака ЛДП), или је непоправљиви дилетант или ради за оног човека који је, што рече Дража Петровић, председник и председнику Србије“.
Панчић је један од егземпларних криваца што данас имамо не само остатке „назависних медија“ већ и остатке опозиције. Нажалост, није реч само о томе да је идејно и етички очистио недељник Време, најуривши Грујичића и Баздуља. Супроставити се светом Теофилу, и плетори „грађанских“ моћника (чији је став верно изразио текстом о Јанковићу базираном на неименованим изворима) 2016. године би било лично, новинарско и политичко самоубиство. Не треба губити из вида да је ова „либерална“ камарила у стању да уништи егзистенцију новинара – и да је то већ чинила. Свако ко се ту не самоцензурише суочиће се с чињеницом да је Случајна Србија слика у огледалу Вучићеве и да не допушта да неко чисте савести служи интересу јавности без ризика да буде дезавуисан и, на крају, испадне будала.
Сасавим независно од Вучићевог успона, у Времену и осталим антирежимским гласилима нестало је извештавања, вредног, негламурозног и често незахвалног рада на преиспитивању заблуда. Заменили су га углавном неталентовани мастурбатори, новинари који у својим текстовима мање или више вешто симулирају извештавање. Банкрот уређивачке политике коју следе илуструје чињеница да мушкарац који је претходне недеље пљунуо (или пишуцнуо) најдаље у правцу Вучића – добија насловну страну Времена. Уз такве медисјке непријатеље Вучић може себи да приушти чак и „независно судство“, које дере Драгана Ј. Вучићевића и саборце.
Нажалост, антирежимски медијски умови спасење Србије везују искључиво за демократског „Вучића“, кога су учитали у лик Саше Јанковића. Не бих се изненадио да се једног дана покаже да је иза таблоидних наслова о „Прангији“ стајао Беба Поповић, зли геније прагматичних про-ЕУ снага у Србији, које знају да Вучић данас „нема алтернативу“. Некако не верујем да је било могуће наћи бољу „прангију“ за самоубиство опозиције нити да је то једном Беби могло да промакне. Оно што му је вероватно промакло јесте овдашња симулација „праве левице“, која сања о гиљотини када не сања о парама Розе Луксембург штифтунга, марксистичке верзије Сорошеве Фондонције за отворено друштво.
„РОЗИН КАПИТАЛ“
Нажалост, пусти су то снови. Две фондације су овде повезане пупчаном врпцом. Усамљен и суочен са светом, чак ни сам Сорош више не верује у отворено друштво па су неки од његових старих београдских клијената прешли код „Розе“ – која изгледа верује да су Срби и марксизам као уље и вода па својим „револуционарним“ парама углавном целива наше „либералне антифашисте“, етноцентричне баштинике ауторасизма Радомира Константиновића. Чекајући „Розин“ револуционарни капитал наши „прави левичари“ су се поделили у две фракције. Једна се забавља у (анти)политичким играоницама за вечне адолесценте, каква је „задруга“ Октобар, која је, како и приличи млађаним друштвеним капиталистима, смештена у улици Страхињића бана, силинконској долини наше антирадничке транзиције.
Другу чини Јово Бакић, нестереотипни професор социологије из чијег сировог имиџа и љутитих медијских наступа провирује чврста рука и жандарски алтер-его, што га чини водећим кандидатом из сенке на стално отвореном конкурсу за (правог) не-Вучића. На велику жалост наших вечно младих марксоваца, Бакићево срце није само на левој страни. Овај пензионисани масон је поносни трилатералац, члан вероватно најконтрареволуционарније организације у Србији.
Ипак, Бакић би да хапси нашу „мафијашку“ политичку класу. Али чак и када би отишао корак даље, појавили би се исти такви. У сенци две моћне наддетерминације – западног мешања, вођеног једним јако скептичним односом према Србима и Србији, и нашег културалног обрасца – овде не може да постоји ништа суштински другачије. Док страхује од много лошијег, све чему у Србија може да се нада је нешто мало боље – тачније да ће прижељкивана симулација Вучића бити мало мање или мало другачије вучићевска.
Што рече Славој Жижек када је говорио о, за многе неочекивано неуспешним и фрустрирајућим, источноевропским транзицијама – „то је то“. Ова страначка сцена и оваква демократија нису одраз неке наше наводне културалне патологије, ненормалности или незрелости. Не бих рекао ни да је реч о бодријаровском симулакруму. Оне су слика и прилика онога шта демократија и странке значе и представљају у нашем незападном контексту – деформисаном различитим последицама чињенице да за Запад мала Србија представља једну од највиших европских вредности.
Док сам недавно размишљао о изјави професора Бакића да „још не постоји реч која добро описује нашу ситуацију“ али да је најближа одредница „катастрофа“, сетио сам се и слике Стевана Дојчиновића, како са саборкињама из КРИК-а „тестира 30 врста пива“ у неком западном „Музеју пива“. Запитао сам се где овде почиње катастрофа: када велики Вучићев непријатељ може да тестира само 20 врста пива или када број различитих врста пива које су му на располагању падне испод десет?
Јесте социологија наука, али Бакић је Балканац, један од нас, па му није лако да говори као научник. Претеривање је наш најслађи грех. Ми волимо да тврдимо да нам је најстрашније, да смо на дну, да нигде нема и да не може бити горе – неретко дан пре него што нам постане много страшније. Ипак, да помогнем самоувереном професору који се, изгледа, није суочио ни са стањима блиским катастрофи. Када је људима на располагању само једна врста јефтиног пива, и када им је флаша тог пива месецима једини извор калорија које ће унети током дана – та језива свакодневица којих милијарду људи који живе на овој планети, јесте нешто чему је најближа одредница катастрофа.
У истом рову са Бакићем и Дојчиновићем лежи још један јунак антирежимског слепила – Немања Рујевић, новинар Ангелиног Дојче велеа и, изгледа, недовољно Ангелиног Времена. Рујевић је у тексту „У предворју Бангладеша“ анализирао радничка права и довео у исту раван минималну зараду у Србији и Бангладешу. На нашу срећу, минимална зарада у Бангладешу је 4,5 мања него у Србији, што је, према професору Бранку Милановићу, нашем највећем економисти, разлика у животном стандарду становника Београда и Беча. Беч, Бангладеш, Београд, све то почиње на Б, а биће и да у Рујевићевом Бону не ради Гугл.
Сучавање са реалношћу и избор речи су јако важни, ако желите да промените земљу у којој живите (Бакић) или сте живели (Рујевић). Колико год да је било малоумно називати Милошевићев режим фашистичким и нацистичким, још је имбецилније то рећи за Вучићев. Они који овде симулирају антифашизам би требало да нам одговоре како то да је једна Милошевићева министарка данас толерантнија и отворенија од велике наде Демокартске странке?
Реалност уме да збуни и шокира, али несупех да се са њом суочимо говори само једно – да је проблем у нама. Признајем, није лако. Не само најбољи Милошевићев политички ђак већ вођа који је одавно превазишао све своје националистичке или шовинистичке учитеље, Вучић је суочио непријатеље са бројним ребусима. Задржаћу се на последњем – како је могуће овде државним парама снимити један „антисрспки филм“ док сценарио, у најпозитивнијем смислу речи, највећег Србина међу филмским радницима бива проскрибован?
Нови Вучић данас цитира Константиновића, говори Латинкине и Дубравкине „европске“ речи и преговара са Тачијем о судбини срца Србије. Бојим се да је овде зато било могуће о државном трошку снимити филм о хладњачи али не и о трговини органима, која у сећање бирача враћа ужас Жуте куће. Зато је Војнов, као не само поносни и мудри националиста већ и врхунски кетман, субверзивнији од свих аутоколонијалних Случајних Срба, који су претходних дана лили крокодилске сузе на његовом Твитер и Фејсбук профилу.
Пут до мале Србије – обавезне станице на путу ка чланству у ЕУ, о коме сањају сви Случајни Срби, били они постројени иза Вучића или прижељкивали председникову ружну смрт – може се поплочавати чак и причама о албанским лешевима из хладњаче, али никако сећањем на органе извађене из лешева српских цивила у Жутој кући. Европски пут којим је бескомпромисни вођа кренуо просто захтева постојање бројних симулација, са којима баштиници црно-белих слика из Случајне Србије изгледа не могу да се изборе, али које лидери ЕУ сасвим разумеју и којима редовно апалудирају.
ДАЧЕК у Тесалоники https://t.co/FBYYOq3XVp
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 28, 2018
Можда је највећа иронија у свему овеме да је једино што су антирежимске медијске и идејне иконе Случајне Србије у стању да понуде грађанима – симулација Вучића. Чекајући тог победоносног не-Вучића, можемо да бирамо између два Вучићева чеда – „симулакрума“ који потписује Жељко Митровић и онога који креирају Марко Дражић и Зоран Кесић. Не знам још шта ће мој постмодернистички пријатељ рећи о овом закључку, али некако – толико су различити а тако исти.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
