Pročitaj mi članak
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ рођен је као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914. године, у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца. Рано је остао без родитељâ. О малом Гојку, од његове треће године, бринула је тетка.
НИЖУ ГИМНАЗИЈУ завршио је у Тузли, а вишу у Београду. После матуре у сарајевској Богословији 1936. године, уписује се на Богословски факултет у Београду, где дипломира 1942. године. За време Другог светског рата био је вероучитељ у дому за избеглу децу у Бањи Ковиљачи. Августа 1944. године, Гојко је добио туберкулозу. Лекари су предвиђали да му је остало три месеца живота. Излечио се молитвом у манастиру Вујну. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље, изрезбарио је крст који се и данас чува у манастиру.
ПОСЛЕ ИСКУШЕНИШТВА замонашен је у овчарско-кабларском манастиру Благовештењу 1948. године, добивши, по Апостолу љубави, монашко име Павле. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску 1950/1951. годину провео је као наставник призренске Богословије Светих Кирила и Методија.
У ЧИН ЈЕРОМОНАХА рукоположен је 1954. године.
ПОСЛЕДИПЛОМСКЕ СТУДИЈЕ на Богословском факултету у Атини похађао је од 1955. до 1957. године.
ЗА ЕПИСКОПА рашко-призренског изабран је маја 1957. године. Патријарх српски Викентије хиротонисао га је септембра исте године, у београдској Саборној цркви. У трон епископа рашко-призренских устоличен је 13. октобра 1957. године.
У ЕПАРХИЈИ рашко-призренској обнављао је старе и порушене храмове и градио нове. Много се трудио око свештеничког и монашког подмлатка. Непрестано је путовао и служио у свим местима своје Епархије. Посебно се старао о призренској Богословији, где је предавао црквено појање и црквенословенски језик. Као епископ и професор, извео је доста покољењâ нових посленика на њиви Господњој.
КАО АРХИЈЕРЕЈ на Косову и Метохији, у време веома тешко за Србе и Српску Цркву, провео је више од 33 године. О нападима Арбанасâ на имовину Цркве, монахе, свештенике и српски народ, који се под тим притиском исељавао, редовно је обавештавао Свети Архијерејски Синод и Сабор, као и државну власт. И сâм је, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу, подносио вређања и физичке нападе. Сведочио је у Уједињеним нацијама, пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.
СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР Српске Православне Цркве, 1. децембра 1990. године, изабрао га је за четрдесет четвртог по реду првојерарха Српске Православне Цркве. Сутрадан, у недељу 2. децембра 1990. године у Саборној цркви у Београду, устоличен је у трон архиепископа пећких, митрополита београдско-карловачких и патријараха српских, а 22. маја 1994. у древни патријарашки трон у Пећкој Патријаршији.
У ВРЕМЕ патријарха Павла обновљено је и основано више епархијâ. Године 1992. обновљена је Богословија Светог Петра Цетињског на Цетињу. Следеће године, почела је са радом Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Богословски факултет Светог Василија Острошког у Фочи отворен је 1994, а Богословија Светог Јована Златоуста у Крагујевцу 1997. године. Информативна служба Српске Православне Цркве основана је крајем 1998. године. Настава веронауке у јавно школство Републике Србије враћена је 2001, а Богословски факултет у окриље Београдског универзитета 2004. године.
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ се посебно старао о изградњи заветног храма српског народа, Спомен-храма Светог Саве на Врачару, који је, у његово време, грађевински потпуно довршен.
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ је дао велики допринос јединству Православне Цркве. Сусретао се са васељенским патријархом Вартоломејем I, патријархом московским и све Русије Алексијем II, архиепископом атинским и све Јеладе Христодулом, патријархом Александријским и све Африке Петром VII и другим поглаварима помесних Православних Цркава.
НАДАХНУТ РЕЧИМА Христовим Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, септембра 2006. године отворио је заседање Мешовите комисије за богословски дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве, чији је домаћин био Београд.
НА СРЕТЕЊЕ Господње, 15. фебруара 1992. године, саборном светом Литургијом, коју су служили патријарх Павле и митрополит новограчанички Иринеј, после више деценија, успостављено је потпуно литургијско и канонско јединство Српске Православне Цркве у расејању.
У ЦИЉУ ИСЦЕЉЕЊА раскола у БЈР Македонији, 2003. године, обновљена је Охридска Архиепископија. На заседању Светог Архијерејског Сабора 2005. године патријарх Павле је потврдио избор митрополита велеског и повардарског Јована за архиепископа охридског и митрополита скопског, а затим је издао и Патријарашки и Саборски Томос о аутономији Охридске Архиепископије.
У СУСРЕТИМА са верским поглаварима римокатолика и муслимана, као и непосредним и писаним обраћањима политичким вођама у земљи и свету, у време трагичних ратова на територији бивше Југославије и НАТО−агресије на Србију, патријарх Павле се јеванђелски залагао за мирно и праведно решење сукобâ.
БИО ЈЕ председник Комисије Светог Архијерејског Синода за превод Светог Писма Новог Завета, чији је превод објављен 1984. године, као и председник Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему Служебника на српском језику.
У ГЛАСНИКУ, службеном листу Српске Патријаршије, од 1972. године објављује чланке, у облику питањâ и одговорâ, од којих је 1998. године настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере. Године 1989. објавио је монографију Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког. Приредио је више богослужбених књига: Србљак, Требник, Молитвеник, Дополнитељни Требник, Велики Требник и друге. Веома је заслужан за објављивање капиталног зборника Задужбине Косова, по свој прилици најбољег и најобухватнијег дела о нашим светињама и народу на Косову и Метохији и њиховом страдању. За велики допринос богословској науци, Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду доделио му је 1998. године звање почасног доктора богословља.
ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПАВЛЕ био је две године на медицинској нези на Војномедицинској академији у Београду, где је уснуо у Господу 15. новембра 2009. године. Опојан пред Храмом Светог Саве на Врачару са највишим црквеним и државним почастима, − уз учешће Васељенског Патријарха и поглаварâ или високих представника свих Православних Цркава и уз присуство високих делегација Римокатоличке и Јерменске Цркве, Цркава Реформације, Светског Савета Цркава и Конференције европских Цркава, као и Исламске и Јеврејске заједнице, − сахрањен је 19. новембра 2009. у манастиру Раковици надомак Београда.
Духовни дародавац призренске Богословије
Највише је себе и својих духовних дарова уложио у призренску Богословију Епископ рашко-призренски Господин Павле. Деловао је на три начина: молитвом, поучавањем и давањем личног примера у свакој врлини.
Међу ђацима Богословије влада мишљење да се нико у Српској Цркви не моли Богу колико се он моли. Причало се у Призрену како је сваког јутра устајао у четири сата или још раније, обављао своје дуго молитвено правило, поспремао шта треба по двору и мео око њега, па онда одлазио у цркву на јутрење. Али његова се молитва тиме не завршава. Она је стална. И када с ким разговара, када нешто ради рукама или путује, он је молитвено расположен. Молитва је очигледно његово главно занимање. Зато није ни мало чудно што неки ђаци који у Призрену заврше Богословију, кажу: Владика Павле нас је научио да се молимо Богу. Нема сумње да је то била једна од основних његових намера.
Владика Павле нам остаје у сећању највише по својим поукама. Поучавао је сваком приликом, нарочито ђаке. Постоје три места где су поуке биле редовне. То су: ђачка трпезарија, школске учионице и црквена певница.
Владика је врло често долазио у ђачку трпезарију за време вечере, али запазио сам да његови доласци нису били случајни, него су се одвијали по утврђеном правилу. Ево поуке одржане 8. септембра 1985. године, поводом почетка школске године.
Најважније је за хришћанина, посебно за свештеника, да се научи молитви. Молитва има суштинску важност у људском животу. Њено деловање није механичко него је у сарадњи са слободном вољом чоековом. Не смете се предавати свету у којем живите! Човек треба да се преда молитви и да на тај начин остварује савршенство и достиже блаженсто. Бог нас је створио по својој слици, али ми нисмо савршени као Он и не можемо рећи да нам молитва и Његова помоћ нису потребни. Бог ће нам помоћи и да се молимо. Онде где смо ми немоћни да нешто учинимо, помоћи ће нам Божја благодат, ако смо се ми заиста довољно трудили. Учинимо ми свој део посла, а оно што превазилази наше моћи препустићемо Богу!
Једна од најчешћих Владичиних тема јесте Свето Причешће. У Недељу Православља, 8. марта 1987. године, после причешћа ученика , Владика је дошао код њих на вечеруда би им одржао пригодну поуку. Најпре је честитао на причешћу и пожелео им да оно буде на вечно спасење. Реч о Светом Причешћу је била врло кратка. Тему је поделио на два дела. Говорио је најпре о Христовом, па онда о насем односу према тој Светој Тајни. Христос је обећао да ће оживети сваког, ко се причешћује Његовим Телом и Крвљу. Али сама божанска страна није довољна. Бог не делује присилно, него треба да га прихватамо добровољно и да се за то достојно припремимо. А само ако се причешћујемона доличан начин, Свето Причешће ће да нас води у живот, док недостојним приступањем овој Светој Тајни узимамо у се огањ, који нас усмрћује. Наравно да никада нећемо бити довољно достојни да примимо Тело и Крв Христову, па макар ми били светитељи, али од нас се тражи да уз помоћ Божју учинимо све што је у нашој моћи да бисмо били достојни.
Владика је више пута говорио да не смемо мислити само о себи, него и о људима и да тако ускладимо свој живот са њима. Једне вечери је рекао:
У нас сви гледају. Све очи упрте су у Цркву, а Црква је снага Сина Божјега. Ми немамо права да је унижавамо својим самовољним поступцима.
Било шта да радите, знајте да вас гледају очи мученика. Нека и они нама буду пред очима да не бисмо срамотили име хришћанско, њих и целу Цркву. Кад год хоћете да идете у кафану, сетите се да вас мученици гледају. Сетите се нарочито српских мученика!
Желим да својим трудом будете удостојени, да носите име ученика ове школе (Свети Кирило и Методије) и да испуните очекивања њених ктитора.
Владика Павле је и од црквене певнице направио малу духовну школу. Он стоји за певницом на свакој јутарњој и вечерњој служби, тихо прати певање ђака и, када они погреше, исправља грешку. За певницом влада ред, ђаци унапред увежбавају песме и на служби нема много грешења. А после службе почиње права духовна настава. Сви се појци састану за десном певницом и ту им Владика објашњава типик за наредну службу. Најпре, каже неком ђаку да сам покуша да исприча поредак службе, а кад овај погреши, онда пита остале. Али Владика није тражио само да се зна редослед певања и читања, него је требало да се објсни и зашто се узимају или изпстављају одређене песме, шта значе поједине речи текста, а понекад би захтевао да се преведе и цела стихира. На тај начин Владика је проширио тему, излазио из оквира појања и типика и залазио у догматику и етику. Учио је ђаке богословљу на богослужбеном тексту, говорећи им о свему, а највише о обожењу и светости као крајњем циљу људског живота. Поучавања за певницом била су најдужа недељом и другим празничним данима, а одржавала су се после вечерње службе.
Владика Павле је својим матурантима говорио:
Ваша је дужност да проповедате Јеванђеље. Свештеник проповеда и речју и личним примером. Нарочито примером. Ако ви у своме животу будете испуњавали јеванђељску науку, па макар ни једне речи не казали, ваша ће проповед бити успешнија него ли онда, ако будете красноречиво говорили, а не будете јеванђељски живели.
Призренски богослови нису само слушали поуке Владике Павла, него су и живели са њим, гледали његов живот, упознали га и доживели као личност. Он је за њих био живи учитељ, јер је лично остварио оно што је у беседи препоручио матурантима, проповедао је мудрим речима, али и понашањем, живећи Јеванђеље.
Владика Павле је оставио трага и у личном животу свакога од нас. О томе би сви професори имали шта да кажу, а мени је дозволио да се исповедам код њега, често сам имао прилике да са њм разговарам и више путра смо заједно обилазили косовске манастире.
Владика је стално мислио о Спасењу. Имао је циљ, како у Богословији тако и у манастирима, и на сваком другом месту, да на друге пренесе Јеванђеље, да их научи јеванђељском животу, показујући им увек и лични пример у томе. Тај његов труд најочигледније се показао једанпут у манастиру Девичу када је, посматрајући пожртвовани рад монахиња, обновљену цркву и конаке, похвалио њихов труд, а онда рекао: Ако бисмо сада могли да запитамоСветог Јоаникија шта би он од нас највише волео да чинимо он би одобрио наш труд, али верујем да би још рекао да је важније спасење једне душе, него све ове зграде у манастиру, па и сами храм који стоји на његовом гробу.
После избора за Патријарха Владика Павле је до сада још шест пута посећивао Богословију и опет је држао поуке у ђачкој трпезарији, опет је певао за певницом и објашњавао ђацима типик.
Јеромонах Атанасије (Ракита)
У Призрену, 1991. године
О нашем времену
Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству.
Да ли ћемо ми те задатке, понављам и говорим опет, извршити најбољом снагом коју нам је Бог дао, и најбољом вољом, то зависи од нас. Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време, и ми би били бољи. То је само изговор! Бог нам је дао снаге кад нас је поставио у ово време које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке.
Ако ли снаге будемо расипали на ништавне ствари, нећемо их имати за оно што је најглавније. А поред тога, живећи супротно ономе што Бог заповеда, ми нећемо хтети после да идемо Његовим путем. И отићи ћемо у супротном правцу и заслужити муку вечну. Или блаженство Царства Небескога – „што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, што је спремио Бог онима који га љубе“ (1 Кор. 2, 9), или муку вечну „где црв њихов не умире и огањ се не гаси“ (Мк. 9, 44).
АНЕГДОТЕ, ЦИТАТИ, ПОРУКЕ, ПОУКЕ
Један београдски боем истрчао је из кафане „?“ кад је видео патријарха да улази у Саборну цркву. Преплићући језиком рекао му је: „Нас двојица смо најбољи људи на свету“, а патријарх му је на то одговорио: „Јесмо, ал’ кад попијемо ништа не ваљамо.“
Упозоравајући на штетност дувана, често је умео да каже:“Да је Бог хтео да човек пуши, уградио би му оџак.“
У време грађанског рата у бившој СФРЈ, један карикатуриста га је нацртао као ратника опасаног бомбама и са „шкорпионом“ о појасу. На то је рекао:“Ви сте мислили да ћете лако са мном. Мислите да сам ја слабачак, а ево како ме други виде.“
Пошто је био познат да иде кроз Патријаршију и гаси сијалице како се „узалуд не би трошила струја“, једном је ухватио младог чиновника да после радног времена на компјутеру гледа забавне сајтове. Кад је чуо патријархов глас иза леђа, следио се, а Павле му је рекао:“А ти на то трошиш струју?“
Идући у цркву на Бановом брду усред лета био је упоран да се користи аутобус. Кад је његов пратилац потегао аргумент да је врућина, да су аутобуси „препуни разголићеног женског света који иде на плажу на Аду Циганлију“ и да није згодно, патријарх није попустио:“Знате, свако види оно што жели.“
Излазећи из Патријаршије, упитао је свог пратиоца:“Чија су то толика луксузна кола паркирана? Наших владика. Дошли су њима на Сабор“, одговорио је пратилац. „О, Бог их видео! шТа ли би тек возили да нису дали завет скромности?!“ духовито је прокоментарисао господин Павле.
Кад је на једном пријему бивши амбасадор САД Ворен Зимерман питао патријарха Павла шта може да учини за СПЦ, патријарх му је одговорио:“Само немојте да нам одмажете, на тај начин ћете нам помоћи.“
Кад је фотограф Вицан Вицановић пожелео да фотографише патријарха Павла, обратио му се речима: “Ваша светлости (уместо Ваша светости), на шта му је патријарх врцаво одговорио:
“Кад сам већ светлост, шта ће ти блиц”?
Док је био епископ рашко-призренски, дуго је избегавао и да се за његове и уопште епархијске потребе набави аутомобил. Говорио је:„Док свака српска кућа на Косову не набави кола, нећу ни ја.“ На крају је пристао да се набави само један „варбург“, пошто није био скуп, а био је погодан за превоз робе, разних црквених ствари и других потрепштина. Епископ Павле ретко је у њега седао, јер је углавном пешке ишао. Од манастира до манастира, од цркве до цркве, дуж и попреко по епархији… Зато и није знао какви све аутомобили постоје. А кад је једном код њега у посету дошао, својим „пежоом“, епископ жички Стефан, са којим је био изузетно близак још из Богословије, и кад су кренули тим његовим аутомобилом да заједно обиђу нека места у епархији, реча владика Павле:“Е, брате, Стефане, баш ти је добар овај твој „варбург“!“
Једном приликом, док је патријарх разговарао са својим сарадницима, у његов кабинет је ненадано ушао непознати човек четрдесетих година, тврдећи да му се указала Богородица. Патријарх га је пажљиво саслушао и казао:“Слушајте, господине, ја сам дугогодишњи калуђер и владика скоро 50 година, сваког дана служим Богу и ни анђео ми се још није јавио, а вама се Богородица јавила! Немојте, молим вас.”
( http://patrijarh-pavle.spc.rs )
