Неки нису ни говорили између себе, а пљуштале су и увреде. "Са овом режимском слугерањом нећу ни да седим за истим столом!", галамио је Чанак на Веселинова. "Ти си за психијатрију!", следио је одговор. Ненад Чанак је напустио састанак, али сам га стигао и умолио да се врати.

Неки нису ни говорили између себе, а пљуштале су и увреде. „Са овом режимском слугерањом нећу ни да седим за истим столом!“, галамио је Чанак на Веселинова. „Ти си за психијатрију!“, следио је одговор. Ненад Чанак је напустио састанак, али сам га стигао и умолио да се врати. И Перишић је хтео да оде. Трајковић је осоран према Кораћу, Кораћ и Чанак према Коштуници. „Шта ће он овде?“, упире Чанак прстом и на Душана Михајловића. Стишавам буру, мирим их и молим да свак свакоме опрости све. „Први пут сам упознао таквог Вука“, изјавиће Чанак након састанка.

Крајем децембра 1999, покренух причу о савезу против режима свих и сваког у опозицији. Без процената, без ценкања, без сујета, без икаквих услова. Да нас све помири и окупи заједничка борба против државног тероризма. СПО, Савез за промене, ДСС, Нову демократију, Војвођанску лигу, Сељачку странку, настајућу партију генерала Момчила Перишића, странку Небојше Човића, све и свакога.

Пошто сам, рекох те вечери, крстио и Депос и Заједно, коалицији ћу, и трећи пут, дати име. Предложићу осталима да састанак буде одржан у просторијама СПО, 10. јануара 2000, и да се назовемо Демократска опозиција Србије, скраћено ДОС.

Дошли су сви, сем Зорана Ђинђића. Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић, Душан Михајловић, Расим Љајић, Жарко Кораћ, Владан Батић, Момчило Перишић, Ненад Чанак, Вук Обрадовић, Миле Исаков, Јожеф Каса, Драган Веселинов, Момчило Трајковић и владика рашко-призренски Артемије.

Неки нису ни говорили између себе, а пљуштале су и увреде. „Са овом режимском слугерањом нећу ни да седим за истим столом!“, галамио је Чанак на Веселинова. „Ти си за психијатрију!“, следио је одговор. Ненад Чанак је напустио састанак, али сам га стигао и умолио да се врати. И Перишић је хтео да оде. Трајковић је осоран према Кораћу, Кораћ и Чанак према Коштуници. „Шта ће он овде?“, упире Чанак прстом и на Душана Михајловића. Стишавам буру, мирим их и молим да свак свакоме опрости све. „Први пут сам упознао таквог Вука“, изјавиће Чанак након састанка.

Кад је, напокон, после пет сати жучне расправе, разговор приведен крају и усаглашена свака реч „Споразума о заједничкој стратегији борбе за ванредне демократске изборе“, запело је око самих потписа. Лидери који се нису међусобно подносили, а одбили су и да се на састанку рукују и помире, нису хтели ни да им потписи буду заједно испод текста договореног Споразума. Решио сам то предлогом да се потпишу три Споразума и да их ја, накнадно, спојим спајалицом.

Војислав Коштуница је, да би потписао, затражио сагласност свог Главног одбора! Дуже од двадесет минута, умољавао сам Коштуницу, готово га и преклињао. Остали су чекали и гунђали. Тек крштеном ДОС-у, претила је опасност да издахне при порођају његових мајки, а вест о краху Споразума неко је, из те сале, проследио и новинарима који су дежурали у свечаној сали Старог двора. Коштуница је попустио и потписао. Подстакох аплауз свих и одосмо на конференцију за штампу.

Тог 10. јануара 2000. године, људи чије сам потписе спајао спајалицом, постали су, а да то тада нису могли ни помислити, нова власт у држави, а Војислав Коштуница је, потписом испод Споразума, потписао одлуку о свом избору за председника Југославије. У исти мах, тог 10. јануара, ја сам потписао пресуду о политичком убиству и своје партије и себе. Тако је испало. Из битке у коју смо тада кренули заједно, сви они и њихове странке вратиће се под победничким заставама, а СПО и ја на носилима.

Увече, 10. јануара, сврати код мене Душан Михајловић. Честита ми на „историјском састанку“. Сва опозиција је под једним барјаком и сва опозиција је, напокон, масакр на Ибарској магистрали назвала организованим злочином, а Милошевићеву владавину као државни тероризам, прича он, док је у кући. Са њим је и Радивоје Лазаревић. Шта и како даље? – о томе не прича.

– Ти си, Вучино, данас завршио посао – рече ми у дворишту, а и тада полушапатом. – Нисам смео унутра, јер све слушају, али ти мораш одмах да бежиш из Србије! – заледи ме својим саветом. – Ујединио си нас, режим означио као терористички, заказали смо и демонстрације као притисак народа да се распишу избори. Све што си хтео, данас си и постигао. Зато, одмах, бежи!

– Зашто, човече?

– Све и ако се премишљао око тога да ли да доврши свој злочин са Ибарске, она и он су данас одлучили да те убију, и то што пре! Спреми се у највећој тајности и право у Америку. Они ће те чувати, делуј отуда. И врати се на ловорикама, као победник!

– Као кукавица! – одговорих му. – Ви сви да будете јунаци и останете у Србији, а ја да бежим. Никада!

– Док си ти жив, и ми ћемо бити заштићени. Они ће тражити само твоју главу и, тек ако је скину, кренуће и по наше главе. Завршио си посао и бежи!…

Често ћу размишљати о том разговору, и препричавати га многима, али када буде прекасно.

(***)

Милошевић је узвратио упадом полиције у просторије Студија Б и најбруталнијим премлаћивањем људи који су демонстрирали против окупације последњег електронског гласила слободе. Хиљаде људи, 15. маја, на Равној гори, кличе: „Устанак, устанак!“, а тај позив одјекује и у центру Београда, на митингу ДОС-а, неколико дана касније.

Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница и ја, летимо у Москву, на сусрет са министром спољних послова Игором Ивановим. Није нас примио. Милошевићев амбасадор и брат имао је драгу вест за председника и брата. Нас тројица осећали смо се јадно, а ја и додатно забринуто.

Сви момци из мог новог обезбеђења, које сам био одабрао после убиства Звонка, Гаге и Вучка, похапшени су на београдском аеродрому, при мом повратку из Москве и стрпани у затвор због „недозвољеног ношења оружја“. Пишем „при мом повратку“, јер су се Коштуница и Ђинђић вратили дан раније. Био сам огољен, без икакве заштите.

Добих анонимну поруку која ми је пресекла дах. После сахране Бошка Перошевића, у Новом Саду, она и он су пили кафу са шефом Службе Радомиром Марковићем. Човек који их је послуживао, управо им је уносио неко пиће, када је она казала да „брадато чудовиште мора бити хитно ликвидирано“! Тај послужитељ је проценио да се то односило на мене и јавио „некоме“ ко ће наћи начина да будем упозорен. Склонио сам се у Будву…

Верујем да су очи, које су ме, у авиону за Будву, при проласку поред мог седишта, ошинуле као свој плен, биле очи једног од убица. Онда сам помислио да тело испод получетвртасте главе припада неком пијанцу или мамурном коцкару. Данас верујем како верујем, јер знам оно што тада нисам знао.

Да дођем у Будву, у свој стан, чекали су ме одмах после Ибарске магистрале. По наредби генерала Радомира Марковића, тамо су отпутовали агенти Службе из Београда, тајно ми снимили стан из свих углова, све прилазе и пречице за бекство после обављеног посла. Албум са фотографијама предали су Милану Радоњићу – Меди, он Радомиру Марковићу, а он Мирјани Марковић. Због нечег незадовољни, или јасноћом слика или помањкањем још неких детаља, поново су исту екипу послали у Будву, по нови и бољи албум за планирану акцију.

Једва успевам да дођем до Зорана Ђинђића. Пришао сам му испред зграде на Андрићевом венцу, кад је разговарао са буљуком новинара. – Зашто не хапсите Радомира Марковића, него је и даље шеф Службе? – Питај Коштуницу. Он га штити. – А Легија? – Он је ОК.

Бежећи од њих из Београда, макар на који дан предаха, ишао сам право ка јазбини злочинаца. Уселили су се у стан једног криминалца из Земуна, који је био у близини мог стана, и ту ме, по сменама, чекали. Кад сам, 12. јуна, ушао у авион за Тиват, убице су већ биле у Будви. Онај чије сам очи запазио у авиону, ишао је да им се придружи. Њима или њиховој посебној екипи, смештеној у касарни Војске Југославије, у Кумбору код Тивта. По договору Слободана Милошевића и начелника Генералштаба Небојше Павковића, атентатори ће, војним санитетским возилом, бити одвезени у ту касарну, а одатле војним хеликоптером у Србију…

Писао сам тезе о тактици и стратегији ДОС-а, у предстојећим данима и седмицама. Под насловом „Шта и како даље“, желео сам да то буде нека врста манифеста и грађанима Србије, и полицији, и војсци, и сваком пријатељу у свету…

Ближила се поноћ 15. јуна, када сам склонио рукопис са стола и решио да вечерам. Кришку хлеба, два парчета сира „зденка“ и јогурт. Укључих и телевизор, играло се првенство Европе у фудбалу. Врата која воде на терасу – широм отворена. Усред јела, не знам зашто, ја их затворим, али тако да, због свежег ваздуха, остану отворена. Затворим, наиме, само спољне дрвене жалузине, како их зову у Приморју, са шупљикавим отворима, а не и унутрашња врата са кључем у брави.

Који минут након што сам сео за сто и наставио да једем, зачух неки прасак и осетих као да ме нешто уједе за лево уво!

Атентат! – помислих у трену и, одавно већ на сусрет са смрћу приправан, одмах се бацих на под. Тада, док сам падао, зачух нови пуцањ. Као да сам змија, увијао сам се на керамичким плочицама и, праћен новим хицима, наглим трзајем избацио тело преко три степеника, на горњу платформу, у трпезарију. Лежећи иза великог бетонског стуба, у коме је оџак, пожелех да видим хоћу ли их видети док пуцају, па мало извирих из заклона. Огањ ми, у тај мах, опече десну слепоочницу и снажно потече крв. Још су пуцали, а ја сам мислио да ће, ударцем ноге, поломити оне дрвене и танке жалузине и ући у стан.

– Додај ми пиштољ! – викнем на сав глас, наводећи атентаторе на помисао да нисам сам и да, на горњем спрату, има некога.

Престаше пуцњи… Чујем само нечије кораке који се удаљавају.

Крвав и пузећи натрашке, довучем се до излазних врата, откључам их и бацим се пред, само два метра удаљена, врата суседа Слободана Лукића. Она, срећом, отворена…

– Маро, дај ми телефон – кажем јој, а она ме гледа и вришти. Умаче пешкир у ракију и настоји да ми заустави крв из десне слепоочнице и левог ува које је пробушено.

– Управо су пуцали на мене, блокирајте Будву! – телефонирам полицији.

– Дано, добро сам и не веруј ако чујеш да сам убијен! – кажем супрузи. – Ево ме код комшија Слобе и Маре, два метка су ми окрзнула главу, али добро сам!

– Кад је то било? Где, где? – удари она у плач.

– Пре два минута, у нашем стану. Не секирај се, не паничи, све је у реду…

Полицијским колима, која брзо стигоше, одлазим у будвански Дом здравља, а одатле у Котор, у болницу, да ми зашију дугачку подеротину од куршума…

Око стана распоредише двадесет полицајаца под оружјем. Ту ће стражарити месецима, све док не одем из Будве. Постао сам најчуванији кућни притвореник у Европи.

Јављају ми се стотине људи, али нико од лидера ДОС-а. Позвао је само Жарко Кораћ. Добијам телеграме осуде злочина од Игора Иванова, Јоргоса Папандреуа, Константина Мицотакиса, Доре Бакојани, Романа Продија, Мадлен Олбрајт, Хавијера Солане, Димитрија Рупела, из Јелисејске палате, из Уједињених нација… Из Београда ми, међутим, нема ко да пише. Моји политички пријатељи из коалиције ДОС не осуђују атентаторе него мене!

– Српска опозиција не може ништа да уради, јер је разбијају Вук Драшковић и СПО – изјављује Весна Пешић.

– Жалим због оружаног напада на Драшковића, али то је судбина оних који су правили договоре са режимом – каже Ненад Чанак.

– Вук Драшковић је доживео приватну несрећу. Он нема право да је користи у политичке сврхе и то не треба да буде разлог за неко ново политичко окупљање – изјављује Војислав Коштуница.

– Саосећамо са Вуком, али лидери опозиције крећу у изборну кампању – каже Владан Батић.

– Истраживања показују да је удружена опозиција у предности и без СПО – каже аналитичар Србобран Бранковић.

– Очекујем брзе налазе црногорских истражних органа, тим пре што круже разне верзије и гласине о том догађају – каже Зоран Ђинђић…

Те „разне верзије и гласине“, биле су атентат после атентата. Београдом и Србијом разнета је вест да сам, у моменту „пуцњаве“, у стану био са новинарком Мирјаном Бобић Мојсиловић, да сам са њом већ дуже од годину дана, да смо добили и дете, и да је моја супруга у Будву послала своје људе, да нас заплаше. Од ува до ува, кренула је и прича да сам одавно тешко оболео и, у очајању, потегао оружје на себе. По трећима, изрежирао сам атентат из политичких разлога, да бих подигао свој „рејтинг“ и на заједничким изборним листама ДОС-а добио што већи проценат за СПО.

Све те „разне верзије“ порицале су постојање атентата, истичући да је „апсолутно немогуће“ да професионални терористи државе, са раздаљине мање од три метра, испале осам метака, од којих мету погађају само два, оба у главу, а жртва преживи и буде „мало огребана“! Шта год да је у питању, лепа новинарка или нешто друго, у очима народа постајао сам морална наказа и чудовиште. Тек после три године, кад атентатори и организатори атентата буду у затвору, чак и многи моји пријатељи признаће ми да у истинитост атентата нису веровали!

„Вук је чудо, он види метке и хвата метке!“ Ову ругалицу странке Милошевићеве супруге понављала је готово цела Србија.

„Шта би данас некоме Вукова глава, која више ни њему не треба“, изјављује Тањугу књижевник Момир Војводић, а новине преносе на ударним странама.

(***)

Нестао Иван Стамболић! Није се вратио из своје редовне шетње у Кошутњаку, а специјалне јединице полиције претражују шуму! – јављао је Тањуг. Министар Иван Марковић, портпарол партије Мирјане Марковић, нема ни представу где би могао бити бивши председник Србије. „Питајте Иванову жену, можда она зна“, одговара он новинарима.

„Служба зна где је Иван, она га је киднаповала и, вероватно, убила!“, узвраћам из свог будванског притвора, али било чему што кажем у Србији верују још само понеки „слепци“. Верници Службе, а такви су били у огромној већини, истраживали су Иванове тајне везе са женама, грешке у пословању банке коју је водио, његове споне са страним службама и мафијом. А причало се и писало и то да је побегао у Словенију, јер је сазнао да ће бити ухапшен после избора и сигурне Милошевићеве победе на изборима.

За све то време, док је Србија халапљиво гризла мамце његових џелата, Иван Стамболић је, у седећем положају, био у шуми, у гробу без гробне ознаке, у који је гурнут истога дана када је „некуд отишао из шетње“. Киднаповали су га исти они зликовци који су били на Ибарској магистрали и у Будви, по истом налогу, и комбијем са Магистрале одвезли у планину, тамо му пуцали у потиљак, бацили га у ископану јаму и посули живим кречом!

Серијски и врховни убица са слашћу је слушао рапорте потчињених. Иван је мртав, а Вук и више него мртав. СПО је у агонији. ДОС нам по ранама сипа јод. Србија је засута памфлетима о пљачки Београда, издаји коалиције Заједно, сарадњи са Милошевићем, лажним атентатом у Будви…

(***)

Гласачи у Србији, 24. септембра 2000, потопише Српски покрет обнове. Десет година најмоћнија странка опозиције добила је мање од 250.000 гласова и освојила само један посланички мандат у Скупштини Југославије. Листа ДОС-а, рођеног 10. јануара те године у просторијама СПО, напластила је милион и по гласова, а Војислав Коштуница готово читав милион више од тога. Коштуница је био први, Милошевић други, а „наш човек“ Војислав Михаиловић далеко, далеко иза њих, са јадних 130.000 гласова. Слободан Милошевић је поражен, а чамац СПО се преврнуо.

Милошевић се још уздао у други изборни круг, који је био заказан, и у свој ескадрон смрти под црвеним капама, који је, 5. октобра, послао на демонстранте пред Скупштином. Легија и његови терористи већ су, међутим, били нашли своје нове покровитеље и решили да им победнички ДОС буде отирач за њихове крваве трагове. Тако су Милошевићу остала још само два ужета за спас. Трупе генерала Небојше Павковића и Русија. Као и Радомир Марковић и Легија, генерал Павковић је нашао нове послодавце, а Русија је ћутала.

– Вуче, драги мој пријатељу, кажи ми да ли је господин Коштуница у првом кругу освојио више од педесет одсто гласова? – зове ме из Москве министар Игор Иванов.

У будванском стану, са мном је била дописница „Тајмса“ Деса Тревесан. Према подацима свих странака, Коштуница је био надмоћно испред Милошевића, али му је, ипак, за победу у првом кругу недостајало нешто гласова.

– Уверавам те, Игоре, да је Коштуница победио већ у првом кругу и други круг, који хоће Милошевић, насиље је над изборном вољом грађана Србије! – одговорих Иванову. – Моја странка је поражена, али истина је истина…

Те вечери, случајно или не, и малом мојом заслугом или не, Слободан Милошевић се предао, а Игор Иванов је допутовао у Београд на разговор и са победником и са побеђеним.

Сутрадан, и ја сам се вратио у Београд. После стотину и петнаест дана принудног изгнанства и кућног притвора, опет сам био у Србији.

(***)

Једва успевам да дођем до Зорана Ђинђића. Пришао сам му испред зграде на Андрићевом венцу, кад је разговарао са буљуком новинара.

– Зашто не хапсите Радомира Марковића, него је и даље шеф Службе?

– Питај Коштуницу. Он га штити.

– А Легија?

– Он је ОК.

Праћен сам био презиром непознатих момака око Ђинђића, али и новинара и сниматеља који су поданички гледали у изборног победника и будућег премијера. Пешице се запутих ка седишту СПО у Кнез Михаиловој. Сам. На згради Градске скупштине, застава коалиције ДОС. Чим су ушли у ту зграду, победници су из ње истерали петнаестак српских и страних велемајстора, који су играли меморијални турнир сећања на убијеног шаховског мајстора ФИДЕ Веселина Бошковића.

Заставе ДОС-а, оне мале, носе и аутобуси и тролејбуси Градског саобраћајног. Коштуница и ДОС на свим плакатима. Победнички барјак носи и група студената, која некуд маршира. Само један човек, код „Руског цара“, заустави се да ми пружи руку и да ме поздрави…

(***)

На састанак са лидерима ДОС-а, који је сазвао председник Србије Милан Милутиновић, долази и нови „врховни командант“ Војислав Коштуница. Присуствујем и ја, јер је СПО у Републичкој скупштини још имао 45 посланика. Захтевам смену и хапшење Радомира Марковића. За смену ме подржава и Зоран Ђинђић.

– Да, да… аха, да, разумем, али морамо водити рачуна о континуитету, легализму и стабилности државе – каже Коштуница. – Не смемо обезглавити Службу и Војску, на југу Србије је побуна албанских терориста!

Нови шеф државе тврдо се поставља и према мом захтеву да се из затвора пусти Владимир Николић, кога је Служба безбедности киднаповала уочи масакра на Ибарској магистрали.

– Не знам, видећу, Раде Марковић каже да ту није све чисто – каже Коштуница.

За ослобађање Николића залаже се и Милан Милутиновић. Ако се Коштуница са тим слаже, он ће одмах потписати указ о помиловању. О хапшењу атентатора из Будве нико неће ни да разговара. Нема „ваљаних доказа“.

Доказа да је командант Јединице за специјалне операције „народни херој“ има напретек. Медији демократске Србије, која је коначно победила, диве се Милораду Луковићу Улемеку Легији и славе га. Он и његови храбри борци одбили су да пуцају у народ пред Скупштином. Као праве патриоте, прешли су на страну демонстраната и љубили руке присутних свештеника!

Слушам Легију на ослобођеним и демократским телевизијама. Размеће се својим патриотским поступком од 5. октобра. Прича како се и где срео са Ђинђићем и са њим се о свему договорио. Србија, говори он, нема такве див-јунаке као што су момци из његове јединице. Химна им је „Христе Боже, распети и свети“. Они су браниоци Српства. Они млате шиптарске терористе у Бујановцу и Прешеву. Тамо је, прича Легија, и генерал Небојша Павковић. Отаџбина је изнад свега.

Славни командант прича из дана у дан, али Србија не може да види лице свог хероја и ослободиоца. Легија не да камерама да га сликају. Довољан је само његов глас. Зато што је скроман, делује да је тајновит и уображен. Није он ни једно ни друго. Напросто, не воли да се слика. Разуме он да народ жели да га види, да га опипа и загрли, али он је војник, увек на страни Отаџбине и у њеној служби…

Пре 5. октобра, по крваве налоге смрти Легија је одлазио код Слободана Милошевића. После 5. октобра и демократског преокрета, Легија је Легији издавао налоге о ликвидацијама, а сами врх нове власти одлазио му је на ноге и на поклоњење.

(***)

Никада нећу сазнати због чега је Зоран Ђинђић, све до последњег сата свога живота, у мени тражио свог непријатеља. Слао сам му стотине порука да се видимо и попричамо, да му предочим налазе наше истраге против Легије и његове разбојничке трупе, наивно помишљајући да он, понешто, није знао.

Прозивао сам га и јавно, могу рећи и оптуживао, због тих загрљаја. Желео сам да ми он помогне у привођењу правди убица, и ништа више. Желео сам да, тиме, и ја помогнем њему, да изађе из те опасне мреже, да га подржим и охрабрим. Политичку славу му нисам оспоравао, али ни опраштао и прећуткивао комбинације и лавиринте са злочинцима. Са онима који ће га и убити на степеништу Владе, кукавички, из заседе…

Победа или пораз? То је, изгледа, зависило и од односа победника према злочинима побеђених. Слава је припала онима који су прихватили злочине као врлину, а злочинце као хероје и анђеле. Бес и презир Србије погодили су оне који нису хтели ни такву победу ни такву Србију.

На републичким децембарским изборима 2000, већ поломљени СПО, Србија је бацила у јаму.

Живео ДОС! Живео Легија! Са тим поклицима, Србија је прослављала Нову годину, прву у демократији и слободи.

– Не знам шта је наш већи историјски тријумф: да ли пораз Милошевића или слом Српског покрета обнове?! – питао се Зоран Ђинђић, уочи те Нове године.

Извор: nedeljnik.rs

Ознаке: Вук Драшковић, коалиција ДОС, сећање