Прочитај ми чланакУ последње време стално се понавља питање: да ли ће доћи до сукоба Русије и САД и какав облик сукоба ће бити? Шта се подразумева под сукобом? Да ли су санкције и економски притисак сукоб? Да ли је притисак на савезнике сукоб? Да ли је информационо-медијски притисак сукоб? Ко жели тај сукоб?
Русија не жели никакав сукоб. Више од једне деценије је у оштром економском успону и ако изузмемо учинак санкција тај тренд би се сигурно наставио, простора за економски успон има још доста. Осим тога, Москва у остварењу својих геополитичких циљева не користи силу – ако силу користи у Сирији она није усмерена на притисак тамошње власти већ напротив, тамо су присутни јер их је та власт позвала. Источна Украјина и Крим су специјалан случај, и много мање и слабије државе би се ангажовале на заштити свог становништва (јер тамо живи велики број Руса).
Све што Русија жели је опстанак међународног права (значи што већа елиминација силе из међународних односа) јер су то најбољи услови за наставак и убрзање њеног напретка. Наравно да жели да прошири свој утицај јер на тај начин ствара услове за даљи напредак развоја али не уз конфронтацију са било ким а као што видимо Русија најбрже шири свој утицај захваљујући агресивности САД-а. Из овога је битно закључити – Русија није “витез на белом коњу”, она није алтруистични спаситељ човечанства већ се првенствено бори за своје интересе, а то што у борби за те интересе помаже директно угроженим је “колатерална корист” а не правило које је обавезује на помоћ свим угроженим ентитетима. Базирати своју будућност на руској помоћи је прилично нереално, ризично али и непоштено.
САД-у, са друге стране, развој Русије не одговара. Не зато што постаје безбедносна претња како то желе да прикажу већ зато што постаје сметња неолибералном капитализму који је омогућавао просперитет владајућој класи Запада, дакле не становништву САД-а или Запада већ оним малобројним који су израбљивали то становништво заједно са остатком света (ограничићу се на овакву дефиницију да додатно не компликујем ионако компликовано питање). Русија заједно са Кином зауставља доминацију долара која је била основа за просперитет поменуте владајуће класе Запада, помаже отпору појединих држава које желе да се отргну из канџи неолиберализма, “разграђује” пропагандну машинерију којом је владајућа класа Запада држала у незнању, имагинарној стварности – чак покорности велики део светске популације, конкуренцијом затвара тој владајућој класи све већи део тржишта…
Нови Светски Поредак више није остварив на начин на који је замишљен, а то је био основни услов да Запад функционише на уобичајен начин. А ако систем не функционише на нормалан начин онда улази у ванредну, кризну ситуацију. Ово је одговор ко и зашто жели конфронтацију.
map of the world
Владајућа класа Запада не да жели конфронтацију већ јој је неопходна. Поставља се питање каква ће она бити и шта тачно желе да постигну са њом?
Као и у многим стварима и ту се мора направити баланс између жеље и могућности. Моћници Запада сасвим сигурно желе да војно прегазе Русију, присвоје сировинску базу, а преостало становништво претворе у полуропско тржиште. За спровођење таквог плана би им требало оружје које ће потпуно зауставити руско и апсолутна спремност становништва да подржи (и учествује) такав подухват.
За оружје не можемо бити до краја сигурни јер се најновија достигнућа држе у најстрожој тајности али можемо бити сигурни да становништво Запада није одушевљено идејом да се покрене сукоб против противника који може потпуно променити њихов досадашњи начин живота па и угрозити физички опстанак. Онај ко је нападнут нема шта да изгуби али онај који треба да нападне пажљиво процењује шта све тим нападом угрожава. Осим тога, становништво Запада није народ састављен од западних нација, тамо има велики број Руса, Кинеза, Иранаца… који не желе такав сукоб чак и ако је победа изгледна. Практично је немогуће да се добије широка сагласност становника Запада за војни напад на Русију а без такве подршке напад нема никакву сврху јер је вероватноћа успеха равна нули.
Они који одлучују о оваквом нападу све ово знају и то боље него ми. Па ипак, оно што видимо неодољиво подсећа на припреме за рат. Русија се демонизује шта год да уради или не уради. Када убија фанатике у Сирији она “убија умерену опозицију”, када Украјинци оборе путнички авион “то су урадили Руси”, када победи кандидат кога нису желели и за то “су криви Руси”. Руси “емитују факе неwс”, “подривају темеље западне демократије” – “једу мали децу”. Поставља се ракетни штит, довлачи се војска и наоружање… зашто ако не мисле да нападну? Шта смо до сада закључили?
1. Западни Моћници не могу контролисати цео свет. Покушали су са глобализацијом али су тако нанели себи више штете него користи – “непријатељ” је јачи него икада. Њихово очекивање да ће Јељцина заменити неки од тајкуна који ће им бити “на услузи” је било прилично реално – то су постигли у многим другим државама али су подценили способност руских Моћника.
2. Запад нема великих изгледа да војно порази Русију чак и када она не би користила нуклеарно оружје јер нема подршку свог становништва.
3. Русија сваким даном све више напредује што је чини све тежим противником. Уколико Запад нешто не предузме Русија ће ускоро бити у могућности да шири своју сферу интереса и на територије које Запад смарта искључиво својима. Сама идеја “да ће бити у могућности” је за западне Моћнике неприхватљива.
4. Чак ни трка у наоружању не може да заустави развој Русије јер је осмислила модел брзе модернизације оружаних снага уз неупоредиво мање трошкове у односу на САД.
Америчка помоћ
Мирољубива (тачније не-нападачка) коегзистенција би можда била могућа ако би Русија остала бар на нивоу на ком је данас али она нема намеру да на то пристане (јасно се види у изјавама Путина и осталих руских челника). Једино што је остало западним моћницима је да учврсте позиције тамо где већ владају и не дозволе Русији и Кини даље продирање. Ако из тог угла посматрамо данашњу ситуацију онда нам је сасвим разумљива демонизација Русије. Она се мора приказати агресивном, опасном – злом да би се оправдали наредни потези.
Да би се додатно уверило становништво да је Русија опасна напашће се државе које имају руску подршку из разно-разних разлога и ту ће доћи до директног окршаја између руских и америчких војних снага. Тада на Западу више неће бити дилеме о “руској опасности” и сва средства ће постати оправдана. Када се узме у обзир шта могу и шта смеју највероватнија је успостава јасне и чврсте линије разграничења која ће да зауставе сву економску сарадњу. “Гвоздена завеса”, идеолошка подељеност, војна претња – све ствари за које смо мислили да су део прошлости полако постају наша садашњост и будућност.
Шта тачно овим добијају западни Моћници?
“Присуство јаке војне претње” пружа читав низ погодности:
1. Све државе које су “угрожене” (што значи све које су са њихове стрене границе) морају да се уједине у заједничком напору на спречавању “руске агресије”. То би се првенствено огледало у значајном повећању овлашћења НАТО-а (можда и стварање нове војне организације) тако да би САД која и сада контролише НАТО имала већи утицај на државе-чланице ного што га има данас.
2. Та “угроженост” има значајну економску компоненту. Основно је да би се уклонила опасност по опстанак долара као главног сретства плаћања (мада само западног света пошто би за источни био потпуно потиснут). Русија више не би снабдевала Запад енергентима и осталим сировинама што ће омогућити САД-у да продаје нафту и плин добијен из уљаног шкриљца (сада постаје јасно зашто су форсирали ову скупу и еколошки катастрофалну технологију).
3. (Можда најважније за западне Моћнике) Да ли се сећате Хладног рата и прогона “црвених вештица”? “Садашња претња је много гора и захтева оштрији приступ. Биће предузете све потребне мере за заустављање непријатељског деловања и његове инфилтрације. Ми смо отворено друшто и примили смо многе који су дошли са непријатељским намерама…” – мислим да нема потребе објашњавати шта ће се све предузимати да би се остварило “заустављање непријатеља”. Западни Моћници ће тада имати и цивилне и војне структуре као заштиту, сваки напад на Државу (на њих) ће бити заустављан чак и од стране обичних становника који ће искрено веровати да им је то дужност. Иако нам сада ово изгледа немогуће, претерано, управо то је нормално психолошко стање у случају претње (одакле да се информишу да претња није стварна?).
Долар у кризи
Циљ је максимална контрола (максимална контрола = максимална моћ) – одувек је и био. Глобализација је била део тог плана и да је успело опет би се нашао неки непријатељ због које би мере максималне контроле „биле неопходне“. Једина нада да ситуација не буде овако црна је идеолошки сукоб – потребно је показати својој популацији да је овде боље него тамо али шта ако су и на то мислили при креацији „факе неwс“?
Једина нада је да рачунамо на своје снаге, да на време схватимо шта се спрема и то спречимо. Ратом се ништа не може постићи посебно када су противници изједначени – и после рата би се морало преговарати, зашто да се то не учини пре? Тоталног нуклеарног рата готово сигурно неће бити али да ли је то утеха ако нам свакодневица постане перманентна војна претња?
Сукоб САД-а и Русије већ постоји и неопходно је зауставити његов даљи развој. Корист од тог сукоба може имати само мали број припадника елите али ће губитнк бити остатак светске популације – сви ми.
