Прочитај ми чланак
Са Србима у Книну, о повратку и будућности у Хрватској. Живе, углавном, од социјалне помоћи. Велику шансу виде у пољопривреди.
Терезије. У Книну! Тако Срби из овог града називају његов центар. На једном „тасу“, један до другог, два кафића где се најчешће окупљају. На супротном, оно у шта неминовно гледају док испијају пиће. Кружни ток у који се утапају три улице са видно истакнутим називима. Једна носи име по Фрањи Туђману, друга по седмој гардијској бригади, оној чији су припадници развили хрватску заставу на книнској тврђави, и трећа по датуму када су то урадили – 5. августу. „Теразије“ су званично Трг „Олује“. А на табли на улазу у град пише: „Хрватски краљевски град Книн“.
НЕМА ЋИРИЛИЦЕ
У граду Книну нема натписа ћирилицом, осим на неколико српских установа и на малој капели у строгом центру града, на „Теразијама“. Њу је у 19. веку подигло чувено „племе Синобад“ и посветило Светом Ђорђу, својој крсној слави.
Срби са којима смо причали, кажу да не обраћају пажњу на табле и нове називе улица. Одавно су, веле, и те како свесни у којој држави сада живе. Некада је у Книну, подсећају, било око 80 одсто Срба, сада је толико Хрвата.
– Ово је средина која је готово потпуно променила становништво и нема више ни трага од оног старог книнског духа – прича Милан Брадаш (68), пензионер, некада власник познате аутомеханичарске радње.
– Да ми није успомена, у Книну више не бих могао да живим. Јер, откад памтим, ових последњих десетак година су „најлошије издање“ мог града.
Непрекидно га нешто „шминкају“ да изгледа лепше, уређују фасаде и паркове, граде тргове и подижу споменике минулом рату, а никоме на ум не пада да отвори неки погон или фабрику. Новоизграђени ауто-пут нас је већ заобишао, а ни то није случајно.
Пре рата, присећа се наш саговорник, Книн је био развијен, богат град. Само фабрика вијака је запошљавала више од 3.500 радника. Сада једва 450, а и то однедавно. Книн је, подсећа, био и важан железнички чвор, па је железница упошљавала више од три хиљаде радника. Данас свега тристотинак.
– Остали запослени су, углавном, у општинској администрацији, на „државним јаслама“. Шта да вам кажем, најбоље мерило наше стварности је то што најредовнија примања имају пензионери и они којих је највише – прималаца социјалне помоћи. Сви други, „нормални“ послови су неизвесни. Ради се од данас до сутра. А кад је тако, шта ми Срби можемо да очекујемо – пита се Брадаш и одмах даје одговор. Пољопривреда је, тврди, спас за Србе у Книну и околини.
ЛАВ СА ТВРЂАВЕ
Изнад капије чувене книнске тврђаве, Млечани су у камену који је могао да се окреће уклесали два лава.
Један носи крст и био је истицан када је град у рату, док други носи књигу као симбол мира.
Мештани причају да је у Другом светском рату, „ротирајући камен“ погодило топовско ђуле, па је остао у положају кад лав носи крст.
По том је, причају мештани, Книн непрекидно у рату.
Његово мишљење дели Огњен Вукмировић, начелник општине Бискупија, у чијим селима живи око 1.800 становника, углавном Срба који су се после „Олује“ вратили на своје. Млађих од 60 година је, каже, око четрдесет одсто, а с обзиром на то да имају земљу, углавном су окренути пољопривредној производњи.
– Бављење овом делатношћу у Хрватској данас није лако, јер се, морају поштовати врло строги прописи Европске уније. Ипак, неколико позитивних примера наших људи, морају бити подстрек и другим Србима, јер Хрватској, верујте, и те како недостају озбиљни пољопривредни произвођачи – поручује Вукмировић.
Напуштамо кафиће на „Теразијама“ и крећемо у шетњу градом. Истина, умивен је и сређен. Куће обновљене или новоизграђене, са лепим двориштима. Старије су, пак, углавном обележене латиничним словима „ХВ“. Питамо власника шта значе.
– Значе да сам се ја, Хрват, вратио!
– Је ли пре рата то била Ваша кућа?
– Није. Дошао сам из околине Грахова и узео је од четника!
Наставак разговора је сувишан. Корачамо даље улицама Книна. На старој железничкој станици подигнут нови трг Домовинског рата. Преко пута стара градска болница, порушена, зарасла у коров… Гради се и нова, трећа, католичка црква. Моћи ће, кажу, да прими више од 2.000 верника.
Стижемо полако до симбола града, старе книнске тврђаве.
– Ко је њу имао, владао је Далмацијом. Тако каже историја – открива нам Брадаш.
– А коју историју учи ваш унук, кад је реч о грађанском рату У Хрватској – питамо га.
– То да је био грађански рат сигурно никад званично неће чути. А, сва остала прича зависи од самог наставника. Они бирају ауторе књига по којима предају градиво. Не питам га шта уче из скорашње историје, јер знам да је мудар момак – каже Брадаш.
Милан Брадаш, Огњен Вукмировић
Са тврђаве дуго гледамо Книн обасјан сунцем… Хоћемо да купимо магнете за успомену. Улазимо у продавницу. Трговац пред нас износи колекцију магнета различитих облика и величина. На сваком тврђава и, обавезно, ликови Туђмана и Готовине…
– Имате ли неких других – питамо.
– Немамо – одсечно одговара трговац…
ДЕЦА ПРИЧАЈУ ШТА РОДИТЕЉИ МИСЛЕ
– Јавне размирице између Хрвата и Срба, последњих година су, заиста, спорадичне. Чини ми се да смо сви у својим главама повукли неку линију раздвајања, коју прелазимо само ако се мора. Повучена је чак и у дечјим главама.
Када се, на пример, са унуком спустим до Шибеника на купање, он започне да се игра са другим малишанима. Али, ако случајно каже да иде на српски језик и веронауку, игра полако престаје. Верујте ми! Деца су деца, чисте душе, а прекидањем игре показују што чују и науче у кући, шта родитељи мисле – прича Милан Брадаш.
(Вечерње новости)
