Pročitaj mi članakIzdaja, predaja i prodaja Kosova i Metohije je završena, Vučić sad mora da zapadnim gazdama izruči rudna bogatstva i ostale državne resurse. Osim Rio Tinta, koji namerava da uskoro nastavi s radovima na pripremi eksploatacije litijuma u Jadru, još nekoliko stranih kompanija je dobilo dozvole za istraživanje ruda i minerala na 40 lokacija u Srbiji.
У те послове су, између осталих, укључене и фирме које су повезане са Вјосом Османи, председницом тзв. Косова, и Звонком Веселиновићем. О политичкој, економској, здравственој и моралној кризи, које заједнички именитељ имају у лику и злоделу актуелног диктатора, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Светски економски форум у Давосу прошле године је обележен кованицом „поликриза“, којом је описан коктел ризика по „људску цивилизацију, која је ушла у преломну фазу историје“.
На овогодишњем самиту у Давосу, светски моћници су пажњу посветили старим темама – пандемија вируса, економски изазови у државама које се налазе пред банкротом (Аргентина, Гана, Кенија, Тунис, Пакистан, Турска), инфлација, извлачење капитала из политички нестабилних земаља, трговински рат између Америке и Кине, и прави рат у Украјини. Уз то, на дневном реду су се нашли нови проблеми – рат у Гази, претње нуклеарним наоружањем, политичке турбуленције у Немачкој, Француској и осталим чланицама Европске уније, хаос на тржишту храном и енергентима, итд.
На маргини геополитичких расправа, далеко од јавности, утицајни представници светских центара моћи су мало пажње посветили и Александру Вучићу, манекену српске поликризе. Без намере да се упуштају у дискусију с њим, у форми наредбе саопштили су му да више не сме да одлаже извршење давно преузетих обавеза, мора да им испоручи све што је обећао кад су га доводили на власт у Србији.
Вучић је 2008. године пристао на трампу „Косово за власт“. Тај прљави издајнички посао је обавио. Учврстио је државност албанске републике на српској територији, а то је доказао с три последња потеза. Прво је дозволио да возила с косовским регистарским таблицама несметано пролазе кроз Србију, да би, пре неколико дана, омогућио да албанска власт избаци динар са Косова. Уследило је укидање платног промета, без чега су Срби са севера Космета потпуно стављени под контролу власти из Приштине, од које им сада зависе плате, пензије и све остало.
Вучић је тај процес окончао још крајем 2020. године, кад је Комерцијалну банку продао Новој љубљанској банци, која је у власништву америчке банке Њујорк Мелон. Американци су на томе инсистирали како би преузели контролу над новцем који се из Београда пласира у Косовску Митровицу и остале српске енклаве. Без динара, Срби су сада, захваљујући Вучићу, принуђени да поштују одлуке Куртијеве владе или да побегну с Косова и Метохије. Спровођење осталих делова тзв. Француско-немачког плана, као што је Вучић обећао у Давосу, биће настављено без проблема, до краја, до размене мисија, односно амбасада Косова у Београду и Србије у Приштини.
Продаја и предаја Косова је завршена, али не и Вучићева распродаја Србије. На списку су Електропривреда Србије, Телеком и литијум, обрнутим редом.
За разлику од страних државника, који су Вучића избегавали у широком луку, јурили су га представници рударске компаније ЦМАУ, као и СК Гроуп, која се бави израдом чипова и литијумских батерија. После састанака с њима, Вучић је поново ускочио у стару улогу промотера пројеката за експлоатацију литијума у Србији.
– Сви у Србији знају да је литијум потребан. Ово је 110. пут да то говорим и наставићу да то говорим. Литијум је потребан Србији. Јесмо ли једина нација која ће да одустане од онога што има? Ниједна нација на свету није одустала од литијума. Замислите да Емирати одустану од нафте, од злата, од нечега… – рекао је Вучић новинарима из режимских медија, које је, о трошку грађана, повео у Швајцарску.
Наравно, није пропустио прилику да кмечи јер, тобоже, „сви нападају само Вучића“: „Кад се погледају српске новине, види се да би ме сви обесили јер говорим истину. Ја се борим за литијум, а зашто да то радим кад од тога немам ништа.“
По обичају, и то је слагао. Пре три године, кад су еколошки активисти покренули протесте са захтевом да се спречи отварање рудника јадарита у Јадарској долини, како би се заштитила животна средина, Вучић је хистерично завапио: „Ако забранимо ископавање литијума, ко ће Рио Тинту вратити милијарду евра?“ Подсвест га је принудила да призна висину мита, који је Рио Тинто поделио њему и његовим сарадницима из врха напредњачког картела. Током медијске контроле штете, настале тим признањем, Вучић је несувисло објашњавао да је Рио Тинто уложио тај новац у истраживање, а не у политичаре из власти. Успут, изговарао је различите цифре. Неколико пута је поменуо милијарду евра, али касније се кориговао и почео да говори о 500 милиона евра. И званични подаци су конфузни, али ипак откривају токове новца, па и улогу политичара из бивше и актуелне власти.
Рио Тинто је прву дозволу за истраживање руда и минерала у Јадарској долини добио у време власти Војислава Коштунице, а то се наставило и под режимом Бориса Тадића и Ивице Дачића. До 2012. године издато је осам истражних дозвола, а две од њих је потписао социјалиста Петар Шкундрић, тадашњи министар рударства и енергетике. Откад је Српска напредна странка на власти, Рио Тинто је добио пет дозвола. Међутим, количина уложеног новца показује колико је убрзан рад на пројекту у Јадру у сарадњи са Вучићем. Рио Тинто је до 2012. у истраживања уложио 50 милиона евра, а од тада до данас, према њиховим подацима, чак 500 милиона евра. Но, анализа тих података открива много спорних детаља. У званичним извештајима се наводи да је Рио Тинто на све радове, који су до сада извршени у том рејону, потрошио 200 милиона евра, од чега 20 милиона на куповину земљишта од приватних поседника. Представници Рио Тинта, односно њихове ћерке-фирме Рио Сава, нису објаснили где је нестало 300 милиона евра.
Иако су нормални грађани Србије са подсмехом дочекали Вучићево последње кукање у Давосу како неко хоће да га обеси због литијума, његов страх је оправдан. Не страх од Срба, него од пословних партнера чији новац је узео, а није им испоручио робу, тј. руднике литијума. Уцењен и уплашен, док је био у Швајцарској страх је прикривао идиотским маркетиншким триковима, као што је онај са снешком, који је направио јер је обећао малом Вукану. У Швајцарској – кад је тешко, ту је снешко. У Србији – кад пада бараба, брани га Брнаба.
Са истим коефицијентом интелигенције као Снешко Белић, Ана Брнабић је покушала да објасни узроке одлуке с краја 2021. године о повлачењу Закона о експропријацији и изменама Закона о референдуму.
– Никада нисам мислила да је пројекат Рио Тинта лош за Србију. Управо супротно, увек сам мислила да је изузетно добар за Србију и да је један од најважнијих пројеката у Србији, који ће отворити огромне потенцијале и који значи другачију будућност за Србију у 21. веку, за ту победничку Србију. Али, оно што се тада дешавало, ја сам то након неког времена, када су трајали ти протести, видела сасвим јасно, дакле кристално јасно сам разумела шта се дешава. Са једне стране, странци су веровали да ће Александар Вучић изгурати тај пројекат упркос протестима, упркос тим покушајима дестабилизације, зато што зна да је тај пројекат добар за Србију. Ишли су на то, а са друге стране финансирали су те протесте и помагали организацију тих протеста да би ослабили Александра Вучића и тиме су заиста буквално хтели и јаре и паре на том пројекту. Дакле, хтели су да значајно ослабе Александра Вучића, а да ће он, због тога колико је одговоран, то свакако изгурати зато што се не плаши протеста уколико је интерес Србије у питању. Ја нисам хтела да дозволим да они ослабе Александра Вучића. Те политичке игре, то не може тако да се игра у Србији, стављамо ми паузу, па ћемо да видимо шта даље – рекла је, тј. муцала премијерка у одласку.
Брнабић је и раније неколико пута признала да „не разуме како да разуме“, а ово њено објашњење заиста не може да разуме ни неко нормалан. Вучић је, објашњавајући разлоге за повлачење Закона о експропријацији из скупштинске процедуре, чиме је стопиран рад Рио Тинта, истакао „немар и аљкавост службеника Владе Србије“, која није тражила од Националног конвента, грађанских удружења и стручњака из области рударства и енергетике да се направи најшира јавна расправа како би се дошло до друштвеног консензуса, без кога се не сме мењати Закон о експропријацији. Вучића је и на тој конференцији за медије саботирала подсвест, па му се омакла реченица: „Немамо право да уништавамо животе већег броја људи него што је то предвиђено првобитним планом“. Никада није открио колико је живота планирао да уништи, али то није ни битно, рудник литијума ће угрозити животну средину у целој Србији.
Управо у то време, док су трајали протести за одбрану Јадра, немачка канцеларка Ангела Меркел је дошла у последњу посету Београду. Уз педагошке претње Вучићу због отезања с реализацијом плана о косовској независности, Меркел је захтевала да српска власт подржи Рио Тинто. „Мути“ је јавно, на заједничкој конференцији за медије, рекла Вучићу да је „литијум незамењив ресурс када је у питању развој батеријских ћелија“ и да, као такав, представља „геополитички интерес земаља Европске уније, али и Србије, која се налази на дугом путу у Европску унију“.
– За српски литијум су велико интересовање показале Сједињене Америчке Државе и Кина. Наравно, заинтересована је и Немачка. Имамо велики број инвестиција у аутомобилској индустрији, укључујући и неке у Србији. Сви знамо колико је литијум важан за будућност мобилности и батерија, па је то била тема у нашој дискусији. Србија има нешто заиста важно, али постоји забринутост да ли ће се експлоатација одвијати у складу са еколошким стандардима – рекла је немачка канцеларка.
После Меркелове, још одлучније ставове о потреби ископавања литијума у Србији изнели су други политичари из Немачке и Европске уније. Уз критику да се „Србија налази 30 или 40 година иза европских стандарда, али да не може зауставити пројекат Рио Тинта, који вреди 2,4 милијарде евра“.
Без обзира на те притиске, Вучић је наредио да се спорни Закон о експропријацији повуче из процедуре и, привремено, обустави отварање рудника у Јадру. Напросто, није хтео да страним господарима истовремено испоручи све што им је обећао, првенствено Косово и литијум. Тој игри је дошао крај. Уцењен властитим криминалним и корупционашким комбинацијама, Вучић је принуђен да подвије реп и Србију претвори у тровачницу. У монструозне пропагандне активности је укључио све наопаке кадрове из врха картела.
Министар грађевинарства Горан Весић је оптужио све критичаре ископавања литијума да су „еколошки талибани“, а министарка рударства и енергетике Дубравка Ђедовић-Негре-Хандановић уз увреде на рачун противника Рио Тинта пласира и ординарне лажи: „Ко добије дозволу за истраживање, аутоматски добија дозволу за експлоатацију“.
– Ископавање литијума је западни пројекат. Рио Тинто је америчко-аустралијско-канадско-британска фирма – каже Ана Брнабић.
„Заборавила“ је да дода да 27 одсто власништва у Рио Тинту имају кинеске, а знатно мањи удео и немачке компаније. Уосталом, у цео план за експлоатацију литијума укључене су и многе друге повезане фирме. Аустралијска компанија Центруион Металс Лимитед добила је 2016. године пет дозвола за истраживање литијума у Србији. Следеће године је продата компанији Јадар Литхиум, која ју је преименовала у Јадар Литијум д.о.о. После тога, Јадар Литијум добија још две дозволе. Део права на истраживање руда и минерала пребацује на партнерску фирму Балкан Минералс анд Мининг. У посао са литијумом укључена је и компанија Укроборрон, иза које стоји Вјоса Османи, председница тзв. Косова. Ту је и друга украјинска рударска компанија, Еуролитиум, која је повезана са Звонком Веселиновићем.
Највеће налазиште литијума налази се у Јадру, али њега има и у другим крајевима Србије. С обзиром на резултате досадашњих истраживања може се очекивати да се литијум експлоатише и на Церу, Букуљи, у Рековцу и Крајковцу, затим код Врања, па и у Рашкој и на северу Косова и Метохије, за који су заинтересоване украјинске фирме повезане са Вјосом Османи и Звонком Веселиновићем. Према одређеним проценама, стране рударске компаније намеравају да отворе више од 40 рудника литијума, злата и других руда и минерала. Иако је одијум нормалног дела српске јавности усмерен према Рио Тинту, који је постао претећи симбол уништавања животне средине, заправо неће бити битно да ли ће та или нека друга компанија експлоатисати литијум и уништити, као што Вучић рече, више живота него што је првобитно планирано.
Србија неће имати никакву корист од ископавања литијума. Према садашњим законима и прописима, компанија која експлоатише руду мора да држави плати само три до пет одсто од оствареног прихода. У пракси, то би значило да Рио Тинто, или било која фирма, плаћа по властитој процени. Не треба сумњати да ће стране компаније финансијске извештаје прилагодити својим интересима, односно да неће приказивати стварне приходе. Искуство односа српских институција према тзв. страним инвеститорима показује да ниједна инспекција неће хтети и смети да проверава њихово пословање. С друге стране, целу Србију чекају тешке последице овог процеса претварања у рударску колонију.
Српска академија наука и уметности, Биолошки факултет, Институт за хемију, технологију и металургију и Институт за биологију „Синиша Станковић“ успротивили су се ископавању литијума, а петицију против пројекта Рио Тинта је потписало 70 истакнутих стручњака из области заштите животне средине, рударства и хемије, међу којима и Драгана Ђорђевић, наш водећи експерт за хемију животне средине.
– Противници штетног рударења покушавају да успоставе дијалог заснован на знању, стручности и чињеницама. Нажалост, режим саботира тај дијалог. С друге стране, Рио Тинто је недавно саопштио да је спреман да објави Студију процене утицаја на животну средину за пројекат Јадар, како би подржали јавни дијалог. Закаснили су, ту студију је требало да објаве пре неколико година. Студија вреди само ако је раде непристрасни стручњаци – каже академик Ненад Костић.
Вучића, као ни инвеститоре из Рио Тинта и других компанија, не занима мишљење стручњака, него само профит. Вучић је, по свему судећи, већ добро профитирао од Рио Тинта, па сад мора да омогући експлоатацију литијума да не би био кажњен. Свестан у шта се упустио, пристаје на све уступке.
Дао је Косово и почео припреме за предају и продају ЕПС-а, Телекома и свега што западни центри моћи траже. Притом, док распродаје државу и народ, Вучић покушава да прикрије своје издајничке и преварантске потезе. Осим политичких поступака, који имају нормативну вредност, Вучић и на најдиректнији начин наноси штету интересима Србије. Но, странци више немају милости, па откривају све његове комбинације.
Да би доказао лојалност газдама из Вашингтона, Вучић две године потписује све резолуције у којима се Русија и лично Владимир Путин осуђују због агресије на Украјину. Истовремено обмањује своје гласаче с јачим русофилским ставовима причом да су то безначајни потези и да му не пада на памет да уради оно што се од њега тражи – да уведе санкције Русији. Наравно, нико са Запада не врши притисак да се Србија прикључи санкцијама. Не траже, јер им је Вучић дао оно што им је много потребније.
– Србија сво оружје које произведе шаље у Украјину. То је јавна тајна. Србија то може негирати колико хоће, али то је тако – рекао је пре неколико дана др Гордан Акрап, професор загребачког Свеучилишта за одбрану „Фрањо Туђман“ у изјави за Хрватску радио-телевизију, позивајући се на изворе из НАТО.
И један од званичника НАТО недавно је потврдио да Србија „сваку мину и метак“ испоручује Украјини. Управо на захтев НАТО, Вучић је наредио да се из српског буџета преусмери 186 милиона евра у наменску индустрију. Уместо да војна опрема и наоружање, које буде произведено тим новцем, буде упућено у Војску Србије, Вучић ће и то проследити Украјини. Иако уверљива већина, чак 82 одсто грађана Србије подржава Русију, Вучић се сврстао на страну НАТО и Украјине. Мора, ноге су му у блату.
Кад год је водио политичке и медијске кампање против одређених непријатеља – Милошевића, Дачића, Тадића, Динкића, Шешеља… – Вучић је, уз реалну критику, додавао и непотребне гадости. На тај начин је ускладио потребе да задовољи личне садистичке пориве са политичким ефектима, који су увек имали за циљ дехуманизацију и бруталну компромитацију изабране мете. Те болесне намере Вучић је увек објашњавао вулгарном изреком „магаре се јебе док су му ноге у блату“. Дуг је списак жртава, које је он уваљао у блато, па се препуштао иживљавању над њима.
Сад је он у тој пози. Ноге су му потонуле у глиб. Није му први пут. Његова приватна биографија и политичка каријера испуњене су еротским сценама из блата, у којима се он налази у трпној фази. Колико пута се тако намештао, рекло би се да ужива у томе. Међутим, сад су околности значајно измењене, сад му је и глава у торби. У таквој пози, спреман је на све, само да себе извуче из проблема с повериоцима. Предаће све што му газде траже, све српске јавне ресурсе, туђу приватну имовину, па и људе, укључујући и оне који су му блиски.
Зарад власти, Вучић је издао и продао двоструког кума и свог политичког оца Војислава Шешеља. Одрекао се и многих сабораца, кумова и рођака. Без обзира што јавно прича да свог брата Андреја воли највише на свету, и њега ће пустити низ воду ако западне службе наставе да објављују компромитујуће детаље о њему, попут транскрипата у којима је откривено да су Андреј и Звонко Веселиновић 2021. године заједно прославили освајање милијарде евра. Кад пригусти, Александар Вучић ће се дистанцирати од, ако може тако да се каже, брата Андреја.
Шта тек могу да очекују домаћи и страни политички савезници? Пажљивији и паметнији познаваоци српске политичке сцене памте разне Вучићеве преваре. Кад је први пут био на власти, као министар против информисања у црвено-црној влади Слободана Милошевића и Војислава Шешеља, Вучић је најгорљивије заступао идеју о приступању СР Југославије савезу Русије и Белорусије.
У „Службеном листу СРЈ“ 12. априла 1999. године, усред НАТО агресије, објављена је изјава СР Југославије да приступа савезу Русије и Белорусије, и да „прихвата циљеве и принципе Савеза Русије и Белорусије и да преузима на себе, у пуном обиму, обавезе које проистичу из Споразума и Статута Савеза Русије и Белорусије“. Вучић је ту одлуку представљао као „једино спасоносно решење за Србију“. Усхићено, као да верује себи, заклињао се у православно братство с Русима. И после другог, за Србију фаталног, доласка на власт, Вучић се представљао као русофил. Пред сваке изборе одлазио је у Москву, а једном је успео да приволи Путина да дође у Београд. То је представљао као доказ руске подршке и патриотске политике. Уместо печата и сертификата о русофилству, Путин му је дао орден Светог Александра Невског. Белоруски председник Александар Лукашенко је био много практичнији, дао му је четири авиона МИГ 29, једноседа.
Братство је трајало док Вучићу газде из Америке нису заврнуле магареће уши. Чим су му ноге упале у блато, Вучић је увео санкције Белорусији и Лукашенку, а прошле године је у Тирани потписао декларацију, којом је Србију обавезао да, уколико буде у прилици, ухапси Путина и изручи га суду у Хагу, да му се суди за наводне ратне злочине у Украјини.
Да би описали опасне изазове пред којима се налази људска цивилизација „у преломној фази историје“, владари света су у Давосу склепали кованицу „поликриза“. Политичка, економска, здравствена, па и морална криза у Србији персонификује се у лику и злоделу Александра Вучића. У преломној фази српске историје криза може да се заустави само Вучићевом сменом с власти и привођењем правди.
