Прочитај ми чланакБрзим и одлучним захватом руски лидер Владимир Путин ухватио је у раскораку свог америчког противника, закивајући га за тле сиријске кризе. Уз увијање и фрустрацију, амерички противник протестује јер је оборен. Прво, у форми спаковане медијске кампање којом се руске војне операције представљају као злочиначке. Друго, Американци непрестано понављају да руска „срамна“ подршка сиријским снагама омета напоре за успостављање мира.
Брзим и одлучним захватом руски лидер Владимир Путин ухватио је у раскораку свог америчког противника, закивајући га за тле сиријске кризе. Уз увијање и фрустрацију, амерички противник протестује јер је оборен. Прво, у форми спаковане медијске кампање којом се руске војне операције представљају као злочиначке. Друго, Американци непрестано понављају да руска „срамна“ подршка сиријским снагама омета напоре за успостављање мира.
Треће, Американци су покушали да застраше Русију прекидом дипломатских контаката поводом Сирије, што је прикривени покушај да се Русији војно запрети било путем директне америчке интервенције у Сирији или индиректно повећањем испорука противавионских ракета терористичким прокси групама.
Русију ове америчке претње нису уплашиле. Наставила је да, заједно са сиријским снагама, појачава офанзиву која има за циљ да порази – са запада подржаване – терористе у њиховом последњем упоришту у сиријском граду Алепу. Ако би антивладини плаћеници тамо били поражени, шестогодишњи споља изазвани рат за смену режима био би близу краја.
На дипломатском пољу амерички државни секретар Џон Кери месецима је преговарао са руским партнером Сергејем Лавровим. Користећи дипломатски жаргон, две стране једна другу називају „партнерима“. Али, с обзиром да имају супростављене циљеве и да подржавају различите стране у рату, прави однос између Вашингтона и Москве је јасан: они су противници.
Руски председник Владимир Путин, љубитељ џудоа, једном је открио део своје фајтерске филозофије, коју је научио одрастајући на опасним улицама послератног Санкт Петербурга: ако је борба неизбежна, не оклевај да удариш први.
САД НИСУ ЖЕЛЕЛЕ ПРИМИРЈЕ
Део ове филозофије управо је примењен у Сирији. План о прекиду ватре који су договорили Кери и Лавров ни у једном тренутку није био остварив. Руси и њихови сиријски савезници могу да кажу да су дали шансу миру тиме што су се у почетку придржавали споразума о прекиду непријатељстава проглашеног 12. септембра.
Али, будући да су разне – споља подржаване – групе наставиле са применом насиља, уз стотине случајева нарушавања примирја, постало је евидентно да нема никакве шансе за било коју врсту мирног решења. Штавише, показало се да су помпезни амерички позиви на раздвајање такозваних „умерених побуњеника“ од забрањених терористичих бригада обична обмана. Американци, њихови НАТО савезници и регионални клијентистички режими све време подржавају цео низ нелегално наоружаних побуњеника, тј. терориста. Нема никаквог одвајања.
Смртоносни амерички авиоудари на базу сиријске војске у Дејр ел-Зору од 17. септембра били су коначан доказ да Американци никад нису били озбиљни приликом позива на примирје. Увек се радило о обезбеђивању преко потребног предаха за терористичке проксије, које руске и сиријске снаге потискују већ годину дана.
Русија и Сирија сад имају право да наставе са успешним акцијама против терористичких бригада још већом жестином, јер је пропаст примирја разголитила праве намере које стоје у позадини америчког става о Сирији – САД нису подршка умереним побуњеницима, већ спонзор терориста, тј. истог оног терористичког бренда који је наводно одговоран за 11. септембар и нападе на Њујорк, који су касније служили као оправдање за ратове у претходних 15 година.
Овде долазимо до онога што руским потезима у Сирији додатно даје на значају. Прошлог викенда, након агресивне пропаганде западних медија о хуманитарним тешкоћама у Алепу, Москва је оштро упозорила да ће, уколико америчка коалиција – која је пре свега илегално у Сирији – још једном нападне сиријску владу доћи до „тектонских промена“ у региону.
Изјава Москве је несумњиво упозорење да ће свака америчка војна акција у Сирији довести до тоталног рата. Та линија у песку ове недеље је додатно подебљана објавом руског министарства одбране да су у Сирији инсталирани страшни противавионски и противракетни системи С-300. Упадљиво је да су системи С-300 дислоцирани два дана пошто је Вашингтон објавио да обуставља све дипломатске преговоре са Русијом о Сирији. Другим речима, ако је вашингтонско дипломатско дурење Москву требало да застраши, очигледно није остварило циљ.
Улози увелико надилазе сам конфликт у Сирији. Најмање пет година Вашингтон не води своју тобожњу „политику ресетовања односа“ са Москвом. Политика НАТО би се једино могла описати као политика непријатељства према Русији, навођена прећутном логиком која на крају води у рат.
А ОНДА ЈЕ ПУТИНУ ПРЕКИПЕЛО
Вашингтон жели да Русија капитулира пред његовом глобалном хегемонијом; да се врати у патетични вазални положај, у којме је била под слабим постсовјетским лидерством Бориса Јељцина. Кад је Путин дошао на власт пре 16 година, Русија је одбацила улогу клинца који Америци чисти ципеле. Земља је повратила независност и национални понос, као и – што је најважније – војну снагу.
Те независност је разлог што Вашингтон и европски лакеји следе геополитичку стратегију подривања Русије на сваки могући начин – путем НАТО застрашивања, политичке и медијске демонизације, економских санкција…
Ове недеље, међутим, изгледа да је Путину коначно прекипело да трпи немилосрдно насиље америчког тиранина који је до те мере претерао да се нашао у беспомоћном положају. Кад је Путин прогласио крај билатералног споразума са Вашингтоном о уништењу вишка плутонијума, као разлог је навео то што Вашингтон одбија да се држи свог дела договора, као и све израженије америчко непријатељство према Русији поводом мноштва међународних питања, укључујући и Сирију.
Јако важно: Русија захтева да САД, ако желе да оживе споразум о плутонијуму, морају да испуне неколико услова. Међу њима су смањивање броја НАТО снага на руским границама, прекид политичког узнемиравања, укидање политичких санкција и компензација за све финансијске губитке Русије. Би-Би-Си је руске захтеве описао као „запањујући списак услова“.
Поента је да Русија зна да је остварила предност над америчким противником. Руски медвед је годинама стрпљиво толерисао непрекидне провокације арогантних Американаца. Чак и ултимативна америчка провокација против Русије испољена у претњи ратом није успела да одврати Москву од вођења политике за коју зна да је исправна – захтевање поштовања и равноправног третмана.
Прошла година је показала да Русија има војну способност да се суочи са било којом америчком претњом, укључујући и гнусну претњу нуклерним ратом, коју Американци непрекидно провлаче кроз перфидне коментаре пентагонских шефова. Не делује као случајност што је Русија ове недеље најавила дефанзивне војне вежбе у којима ће учествовати 40 милиона њених грађана. Заправо Русија као да поручује Американцима: не плашимо се ничег, спремни смо да бранимо своју земљу, и за то имамо чак и веће способности него ви, стога немојте ни да помишљате на рат.
Америка може колико год хоће да прети војним опцијама у Сирији, као и у Украјини или било где друго. То је само испразно хвалисање. Јер Вашингтон је сад свестан да га је Русија геополитичким џудо захватом треснула о земљу. Најгора ствар коју можете урадити је потцењивање противника. Арогантни и неуки, Американци су дефинитивно са таквим ставом наступили према Русији.
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
