Прочитај ми чланак
Обичаји су плод светодуховског искуства живљења живота у Цркви и односа према творевини.
Нисмо сигурни колико смо – при избору ове теме – били срећне руке, а још мање смо сигурни коликои у којој мери у овим окривима можемоадекватно одговорити. Насловљена тема сигурно исказује и потребује да се осветли из различитих углова.
Празнике који се светкују у Цркви и народу Божијем – те благословене дане када Црква празнује одређене догађаје из историје спасења или самих актера и учесника тих догађаја – прате и одређени народни обичаји, који се углавном упражњавају у кругу породице, а некада и Цркве (нпр. бадњак), и који изражавају црквени етос нашег народа. О народним обичајима треба да говоре етнолози, социолози, антрополози, психолози… а завршну реч треба да дају теолози.
Поједини етнолози неретко тендециозно и неправилно тумаче поједине народне обичаје. Веома велики број тих мишљења почива на становишту да су народни обичаји „наследство многобоштва“, „неуспео покушај христијанизације“ или „неуспео покушај давања многобожачким обичајима хришћанског смисла и карактера“ итд. Пред нас се поставља легитимно питање да ли су таква тумачења прихватљива са теолошког становишта. Да ли су ти закључци умесни или неумесни?
Компарацијом различитих народних обичаја сусрећемо заједнички именитељ за све, а то је употреба материје. Материја или, прецизније речено, различити плодови земље који се употребљавају приликом обављања различитих обичаја (пшеница, вино, јелеј, хлеб, восак, тамјан, вода,…), јесте материја коју сусрећемо у литургијском животу и светотајинском искуству Цркве.
Ради потпунијег и јаснијег увида у смисао обичаја – да би били појмљиви у правилном контексту и прихватљиви за све – неопходно је дати правилно теолошко тумачење имајући у виду сву њихову условљеност Литургијом. Целокупно искуство обичаја исходи из Литургије и њиме се оваплоћују. Обичаји су плод светодуховског искуства живљења живота у Цркви и односа према творевини. Обичаји су локалног карактера, али треба да буду догађај светодуховског укључења хришћанског православног народа у литургијску пуноћу саборне Цркве Божије.
Обичаји не исцрпљују светотајински живот Цркве нити могу да исцрпе! Него обрнуто! Они себе целосно дугују литургијском и светотајинском животу Цркве Божије, где будућа твар, трулежна, пропадљива, твар са потенцијалом да се врати у небиће, потребује да кроз руке литурга на евхаристијском сабрању буде афирмисана, обновљена преображена и принета Творцу: „Твоје од Твојих…“
Обичаји са употребом плодова земље имају своје извориште у Литургији. Ако остану у сфери и домену символа, педагогије или психологије, ако не буду имали дубоку везу са извором – Литургијом – и нас саме не буду уводили у Литургију, празнични народни обичаји могу изгубити своју литургијску педагогију. Изгубивши свој извони литургијски смисао и значај, могу се претворити у магијску радњу или неки пагански обичај.
Наставиће се…
(МИСИОНАР, Србин инфо)
