Прочитај ми чланакМухамед Швракић застрашује јавност најавом масовне војне вјежбе припадника злогласних „Зелених беретки”
Посљедњих дана име Мухамеда Швракића, пријератног – како сам наводи – „тјелохранитеља, возача и блиског човјека од повјерења” Алије Изетбеговића, све више интригира јавност. У контексту антитерористичке вјежбе специјалних полиција Србије и Српске, овај актуелни предсједник Зелених беретки најавио је сличну „вјежбу” припадника тог удружења, уз захтјев да им Оружане снаге БиХ уступе потребна средства. Но спорна полицијска вјежба за Швракића и сљедбенике представља тек изговор или повод, а стварни мотив за „звецкања оружјем” јесте најављени референдум Републике Српске поводом Дана Републике.
Елем, оно шта се у почетку чинило као дневно политиканство прераста у понашање озбиљног друштвеног угрожавања каквим би се институције требале озбиљно позабавити. Како сам Швракић тврди, 1. септембра ове године одржан је састанак „Одбора Зелених беретки за кризне ситуације у БиХ”. Састанку је присуствовало више од 70 ратних команданата Зелених беретки из цијеле земље. Дакле, групација која је средином 1991. године започела припреме за рат у БиХ, која је наредне године и изазвала крвави рат, поново се састаје и бави питањем „мира у земљи”. Застрашујуће, зар не?
Ипак, у односу на самог Швракића постоји готово заборављена прича о једном референдуму и једном убиству који су 1992. године директно произвели крвопролиће. На дан „референдума о независности БиХ” – 1. марта 1992. годоне – испред српских сватова стају четири позната сарајевска криминалца: Рамиз Ћело Делалић, Таиб Торлаковић, Суад Шабановић и поменути Мухамед Швракић.
Како су Вечерње новости објавиле 2005. године, Ћело Делалић је својевремено признао убиство које није починио. Према овим новинама, Делалић је на себе „преузео” одговорност за убиство које је починио Мухамед Швракић, и то за новчану награду добијену од његовог оца – Емина Швракића. Иначе, Емин Швракић је јуна 1991. године у Сарајеву предсједавао основачком скупштином Зелених беретки и сматра се једним од највиших ауторитета ове злогласне организације. Мухамед се, бар према медијским наводима, хвалио убиством Гардовића и сам себе је прозвао „муслиманским Гаврилом Принципом”!
Да ли је смртоносни хитац у Николу Гардовића испалио Делалић или Швракић суштински јесте важно, но важније је знати да су поменути криминалци и екстремисти напали људе само због њихове етничке припадности. Према свједочењу Јована Гардовића, сина убијеног Николе, Мухамед Швракић је непосредно након убиства (пред полицијом!) на њега потегао аутоматску пушку, пријетио му и псовао српску мајку.
Није Швракић тада понио аутоматску пушку у сврху „демократског дијалога”, него да њоме проводи вољу својих истомишљеника, који су истог дана на референдуму „одлучили о судбини Босне и Херцеговине”. У контексту учињеног, доиста застрашујуће звучи кад Швракић и слични траже оружје и „војне вјежбе”, и то поводом референдума. Мислим да је крајње вријеме да се институције позабаве овим „муслиманским Принципом”!
