Прочитај ми чланакУслед истакнутих противречности, политичко руководство Срба и Хрвата није било кадро да нађе заједничку основу за своје националне покрете, премда је влада Кнежевине Србије почетком шездесетих година учинила неке покушаје у том правцу. У таквој ситуацији, Срби из Хрватске су се опредељивали за ону политику која им је била ближа, која им је више одговарала и отварала шире перспективе за самосталан национални развитак. Из тих разлога су се опредељивали за политику и концепције које су долазиле из Новог Сада и Београда.
До промене на плану признања Срба у Хрватској дошло је 1866. године. Наиме, када су после аустријско – пруског рата из исте године пропале све наде Народне странке о преуређењу Аустрије на основама федерализма и кад је постало јасно да је надвладао систем дуализма, тада су као неоствариве морале бити одбачене и концепције ове странке о начину решења Источног питања и руководеће улоге Хрвата са средиштем у Загребу. Тек тада је могло доћи да сарадње и споразума између Београда и Загреба, јер хрватски народњаци су тад схватили да Србија а не Аустрија треба да предводи јужнословенску акцију у решавању Источног питања, да самостални Београд а не од централних власти у Бечу зависни Загреб, треба да буде центар ослободилачке и ујединитељске акције.
На подстицај српске владе на челу са Илијом Гарашанином, Народна странка Штросмајера приближила се тада Србији, у намери да заједно с њом и под њеним вођством, споразумно, ради на решењу Источног питања и стварању једне савезне државе Јужних Словена. Као резултат тог заокрета у политици Народне странке и њеног приближавања српској влади, у априлу 1867. године дошло је и до склапања посебног споразума између њих.
Сасвим је разумљиво да је нови правац у политици Народне странке морао довести и до промене става њеног руководства и њених присталица према Србима у Хрватској, утолико пре што је, по свему судећи, кораке у том правцу предузео и сам Гарашанин. До промене става према Србима морало је доћи и услед потребе што тешњег повезивања Срба и Хрвата како би се удружени на Хрватском сабору, који је био заказан за 1. мај 1867, могли успешније одупрети и снажним притисцима Беча и Будимпеште и доста јакој Унионистичкој странци, којима је циљ био да приволе Хрватску на нагодбу са Угарском.
Будући да су многи Срби пристајали уз Унионистичку странку управо зато што је она била вољна да им призна посебан народносни индивидуалитет, то је било неопходно да и Народна странка измени свој став о том питању како би придобила подршку Срба. Имајући све то у виду, иницијативом Јована Суботића, а на посебној страначкој седници одржаној 10. маја 1867, народњаци су једногласно пристали да признају Србе у Хрватској. Како би се у јавности створио утисак да предлог потиче од Хрвата, одлучено је да га Сабору поднесе и образложи Иван Вончина. Он је то учинио већ сутрадан 11. маја, након чега је Сабор свечано изјавио ,,да троједна краљевина признаје народ српски који у њој станује као народ са хрватским народом истовјетан и равноправан“.
Званичним и јавним признањем, Срби су остварили основни циљ своје националне политике у Хрватској. Након овога чинило се да нема више никаквих препрека за српско – хрватско зближење и национално – политичку акцију. Карактеристично је, у вези са овим, једно писмо Богослава Шулека, члана Народне странке и ранијег критичара Срба и њихове политике као претеране. Шулек је сада признавао ,,да од дана закључка саборскога о равноправности српско – хрватској све размирице и разпре међу нами као да сте одпухнули, нестало их је без трага“.
Нужно је, међутим, истаћи, да је Народна странка пошла путем чињења поменутих уступака Србима у тренуцима измењених спољнополитичких и унутрашњеполитичких односа, насталих као последица пораза Аустрије у рату са Пруском 1866. године[1], услед чега је била принуђена да одустане од својих концепција о решењу Источног питања, те се по томе окренула сарадњи са Србима. Пакрачки владика Никанор Грујић, који је био вирилни члан Хрватског сабора, написао је 3. фебруара 1868. године патријарху Маширевићу, поводом овог заокрета у хрватској политици, да се Сабор из 1867. изјаснио за равноправност Срба и Хрвата онда ,,кад је осетио, да му се пење ропац у грло“.
Закључак који је из наведеног основано извести, да Народна странка и њени представници нису били искрени у погледу своје политике према Србима, будући да је та промена проистекла тек у тренуцима суштински измењених спољнополитичких и унутрашњеполитичких односа, каснији догађаји ће потврдити. Свакако прекретницу у том контексту чини ревизија хрватско – угарске нагодбе 1873. године, када су Хрвати у потпуности одбацили дојучерашњи савез са Србима и поново се окренули политици коју су заступали до 1867, а облици хрватске искључивости од тада су попримили чак и тежи облик него у пређашњим периодима.
Ову неискреност наслућивао је Јован Ристић те је 11. новембра 1868. године поводом тога написао: ,,Хрвати не хтедоше пређе признати ни да има у Хрватској Срба, и кад их Маџари до дувара притискоше, онда се они и према Србима разњежише“. Наслућујући да је у питању маневар помоћу кога Хрвати желе да заштите своје интересе наспрам Мађара, и да ће у одговарајућем тренутку одбацити савез са Србима и окренути се својој старој политици, Ристић је по томе истакао: ,,И они хтедоше да нас у своју борбу с Маџарима увуку, па кад се нашом помоћу спасу, да и даље продуже одрицати биће Срба“.
На неискреност Народне странке у погледу измењене политике према Србима и чињеницу да је у питању био само маневар зарад постизања поменутих циљева упућује и писање Позора, гласила ове странке, у време када је она чврсто заступала идеју државног и историјског права: ,,Кад настане државна потреба, промиенити ћемо и име, државни битак, замиенити стару повиестницу новом, промиенити установе, попримити другу политику… али до тада бити ћемо један народ“.
У околности што су Срби у Хрватској стекли признање своје националне посебности у ванредним приликама, а не зато што је то био чин уверења већине народних заступника, могу се сагледати узроци многих потоњих српских и хрватских спорова. Један од главних узрока тих спорова биће враћање главних хрватских странака старој политици и поновно одбијање да признају Србима националну и политичку посебност. У искључивости и заступању старих политичких концепата, након ревизије хрватско – угарске нагодбе 1873. године, особито су се истицали Кватерникови и Старчевићеви праваши.[2]
Сходно истакнутом, циљеви нове/старе хрватске политике, оличени у поменутој изјави Колинде Грабар Китаровић и, уопште, понашању тамошњих власти (опхођење према Србима као грађанима другог реда, толерисање њиховог малтретирања, чињења насиља и излива мржње према њима, слављење егзодуса Срба и оних који су за њега одговорни као државног празника, односно националних хероја, толерисање и, чак, баштињење и промовисање усташке идеологије код дела хрватских политичких кругова и јавности, релативизовање и умањивање усташких злочина током Другог светског рата, и злочина и других недела током ратова у последњој деценији прошлог века, и др.), постају очигледни.
Као што су некад Штросмајер, Кватерник, Старчевић и њихови истомишљеници настојали да кроз брисање српског имена, похрваћивање Срба и уз аустријско покровитељство, постигну остваривање великохрватске идеје, тако и данашње хрватско државно руководство, извесно, настоји да истим или сличним методама постигне практично исте циљеве.
Крајњи резултати ових настојања би у овом случају подразумевали асимилацију преосталих Срба у Хрватској и прекрајање граница држава Србије и Босне и Херцеговине. При томе би Војводина била одвојена од остатка наше државне територије (томе у прилог, поред изјаве хрватске председнице са почетка овог текста сведочи, уз остало, и куповина хиљада хектара обрадивог земљишта у Војводини од стране хрватских олигарха, њихова контрола над нашом прехрамбеном индустријом и, уопште, ,,појачана“ привредна активност, као и велико ,,интересовање“ које за север Србије испољавају хрватске тајне службе), а Босна и Херцеговина прекројена, вероватно најпре кроз стварање трећег ентитета као првог корака на том путу (извесно, и на штету Републике Српске), што се ових дана актуелизује, а потом, као и Војводина, укључени у хрватску интересну сферу.
Облик и степен интеграције одвојених и преформатираних територија Србије и БиХ са Хрватском би зависио од крајњих намера оних који настоје да спроведу у дело овакве планове. Несумњиво је, међутим, да би се радило о неком облику великохрватског пројекта спроведеног у дело овог пута, уместо Аустроугарске, под покровитељством евро-атлантског блока.
Напослетку, овакав развој ситуације би резултирао освајањем нових стратешких позиција и маневарских могућности САД, Немачке и малочас поменутог блока, и Ватикана, чиме би дугорочне стратешке позиције Србије биле у многоме ослабљене, а она, у крајњој инстанци, услед даљег територијалног растакања (не треба имати сумње у стварне намере Запада према нама, будући да се он руководи формулом ,,слаба Србија стабилан Балкан“) сведена на предкумановске границе.
Имају ли Срби и Србија данас Светозара Милетића, своје духовнике и друге националне делатнике, који би на адекватан начин указивали на опасности које следе из горе изложеног, и настојали да их предупреде и спрече? Сигурно је да имају (премда је свако поређење личности у таквом контексту незахвално), међутим, док год наше државне власти буду водиле политику чији је синоним девиза ,,ЕУ нема алтернативу“, другим речима, док год се Србија не ослободи окупационих стега, такви људи, као и овакви и слични проблеми и анализе, неће бити препознати од стране државе.
ИТАЛИЈАНСКИ ПУКОВНИК ЛАЧЕТИ ТВРДИ: На Косову сам добио тумор од уранијума https://t.co/wFqRYtANom
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 31, 2018
[1] Након пораза у рату 1866. године против коалиције коју је предводила Пруска, Аустрија је била принуђена да одустане од учешћа у Немачком савезу и окрене се својим границама. Чланом 12 Закона Угарског сабора из 1867. године, односно Аустро – Угарском нагодбом, Хабзбуршка монархија је устројена као федерација или Двојна монархија Аустрије и Угарске. Свака од федералних јединица имала је своју владу, свој парламент, законодавство и управу, засебну територију. Заједнички су остали владар, министарства иностраних послова и финансија, као и војно министарство, односно војска, на чијем је челу остао цар. Аустро – Угарска нагодба значила је пропаст настојања Народне странке за преуређењем Аустрије на федералистичким основама при чему би од јужнословенских територија била образована посебна федерална јединица чији стожер би била Хрватска.
[2] У погледу политике и ставова које су заступали праваши, карактеристична је Кватерникова оцена саборске одлуке од 11. маја 1867. године, и с тога што се њоме разоткривају не само узроци већ и проузроковачи будућих неспоразума. Кватерник је 10. септембра 1868. писао Миховилу Павлиновићу: ,,…како да се Хрвати још чему од другдје надају, када опет ти исти ‘први синови домовине’ погазише права, крв и народност, те ум, тј. знаност, признавши године 1867-ме, на свом сабору, да имаде на светом хрватском земљишту, осим народности и језика хрватскога, њеки још други, србски народ и језик, право равно с Хрвати на свету нашу баштину хрватску? Починив ту погрду над народом нашим, не каже ли вам племенито ваше срдце, да се маскирани патриотизам тиера са светињами будућности нашега народа? Зар ти патриоти не увиђају још, да србеж кроз руштину заступа барбарство бизантиско; германство невјеру протестантску? А с обими нас живљи спојити, амалгамирати мисле, одвраћајући Хрвате од францезког католицизма, који и наше звање и вјеру крије!“
