Прочитај ми чланакВласти Србије су у значајној мери под притиском и неким облицима „уцене“ да би постигли „компромисно“ односно прихватљиво решење за Косово које отвара пут ка ЕУ или се Србија налази у „изолацији“ већег дела ЕУ и САД.
То практично значи да је Србија и њена власт стављена пред „свршен чин“ да допусти Косову пут ка УН да би добила ЗСО као јавише могуће решење, без права на имовину, својину на Косову и Метохији. ЕУ није јединствена око Косова, али државе „Квинте“ притискају власти Србије са раазличитим облицима претњи које се крећу од блокирања пута Србије ка ЕУ, блокирања страних инвестиција до притиска на власт и њеног обарања.
Са друге стране Србија ако прихвати све те уцене доводи се пред унутрашње сукобе, нову деобу Србије и њене територије са разних страна и губитак елементарног националног самопоштовања. Србији се прети и ратовима али је јасно да те ратове Србија неће производити. Влада Србије и председник Србије свог „господара“ види у њеним грађанима, а не у страним владама. Уколико се прихвате сви облици уцене и то се у државној политици представи као нужно и једино решење активваће се грађанска непослушност ширих размера.
Како „сломити“ Србију без рата!?
Да су западне дипломатије заинтресоване за облике притиска на Србију због Косова али и утицаја Русије на Балкану био је под окриљме ЦИА организован неформални „савезнички“ разговор службе из региона, и СОА из Хрватске, ШИК из Албаније, УБК из Македоније, „КИА“ са такозваног ‘Косова’, ОСА из БиХ и АНБ из Црне Горе, под окриљем ЦИА који су се састали од 23. до 25. октобра 2017. у хотелу „Подгорица“.
Бивши директор ЦИА Џејмс Вулси је у на америчкој телевизији сугерисао да се САД мешају у изборе других земаља. ЦИА никада није отишла са Балкана и Србије, само је умрежила својке интересе у свим сферама одлучивања, утицаја и моћи у Србији. ЦИА је своју мрежу поставила деведсетих година прошлог века и сада је направила читав систем . ЦИА је одмах после 5. октобра 2000. буквално на послужавнику добила најстроже чуване тајне српске државне безбедности, али и шкакљиве детаље из живота некадашњих лидера ДОС којима су их Американци затим годинама брутално уцењивали!. Неки од уцењених полиитчара ЦИА и МИ6 као и БНД су сами напустили власт и политику, а неки су били брутално одстрањени . Поједини политичари ДОС-а су постали „спавачи“ и касније су ушли у политчке утицаје СПС-а и СНС као део власти као и у једном броју НВО, масонских ложа, Клуба Привреднк.
Кључне личности државне политике Србије пажљиво су анализиране и обрађиване од Слободана Милошевића, преко лидера тадашње опозиције ДОС до данашњих водећих политичара у Србији. Сада је у игри карта Косова, као што је то за Милошевића био план одрицања и пада Крајине (Реублике Српске крајине) и касније низ уступака у Дејтону који ће до бити део дејтонског мировног споразума, који је и поред великих уступака дефинисао постојање Репубике Српске. Слично је било и након НАТО интервенције 1999 године, доношења резолуције 1244 СБУН који је задржао део суверенитета Србије на Косову. Будуће власти су се дистанцирале све више од резолуције 1244 СБУН и приближиле се интересима ЕУ кроз ЕУЛЕКС мисију, касније Бриселски споразум. Сада се од Вучића као председника Србије тражи да на одређене начине демисионира државну политику и интересе на Косову за добиајње пут Србије ка ЕУ.
Запад против Милошевића и српских интереса
Милошевић је био главни непријатељ НАТО у рату који је Алијанса повела против Савезне Републике Југославије у пролеће 1999. и представљен је као европски еквивалент Садаму Хусеину. Срушен је октобра 2000. уз помоћ западних обавештајних служби, укључујући ЦИА. Милошевић је своје дане окончао у затвору Хашког трибунала у марту 2006, под околностима које многи и даље сматрају сумњивим. Медији су пренеосили неке делове извешштаја ЦИА о Слободану Милошевићу и притисцима Запада пре свега САД око рата у БИХ пред дејтонску конференцију.
У извештају који је датиран на 16. август 1995. године и који је припремљен за Ричарда Холбрука, тадашњег помоћника државног секретара за Европу, пише „да је Милошевић одлучио да покуша да закључи договор упркос поразу крајишких Срба у секторима под заштитом УН Север и Југ у Хрватској и оптужби за издају од стране српских избеглица који су кренули у Србију. Разни извештаји указују, стоји у документу, да је Милошевић мотивисан жељом да се скину санкције СБ УН, које су уведене његовом режиму. Такође, намеравао је да споразум закључи, тако што ће у оквиру територијалног поравњања, Србима остати преостале територије у Босни и можда у хрватском сектору Исток.“
Амерички обавештајци ипак примећују да би наставак напредовања хрватске војске у Босни или напад на сектору Исток, озбиљно ограничио Милошевићеве опције и био евентуално окидач за директну интервенцију Војске Југославије. Неке процене су биле да је Милошевићева одлука да не оспорава хрватско преузимање Крајине, уз јаку критику лидера босанских и крајишких Срба, указала да је покушао да консолидује своју политичку контролу над будућности. Милошевићев најважнији циљ по оцени ЦИА био да остане на власти.
Хрватским освајањем Крајине, сматрају у ЦИА, „уклоњена је дилема да брани удаљену српску територију. Такође, пружена му је могућност да уклони кључне политичке ривале, посебно лидера босанских Срба, Караџића, који су спречили Милошевићеве напоре да склопи споразумно поравнање и легитимизује „Велику Србију“. Иако је Караџић има подршку Скупштине босанских Срба, његови дани као лидера босанских Срба су вероватно одбројани, пише у извештају. Иако је део извештаја закречен, може се прочитати да је Београд 1993. године био спреман да се одрекне већине територија у Хрватској, али и да обезбеди Посавски коридор између Србије и западној Босни. За Милошевића је било значајно укидање санкција, посебно у светлу скоро 150. 000 избеглих крајишких Срба који ће бити терет за економију која је у депресији. Контрола над службама безбедности, већином медија и старијим официра ВЈ осигурала је Милошевићу власт у догледној будућности и омогућила да избегне одговорност за пад Крајине тако што ће је пребацити на терет руководстава крајишких и босанских Срба.
Акција ЦИА и ЕУ „Енергија за демократију“
Треба подсетити да је ЦИА у Србији радила преко СОРОШ фонда, дела опозиције и да су вешто органзовали акцију „Енергија за демократију“ коју је испред опозиције предводила ДС . Тадашњи потпредсендик ДС касније министар савезне полиције и након убиства премијера Србије др Ђинђића Зоран Живковић, био је један одиницијатора програма Енергија за демократију започетог 1999. године, „Енергија за демократију 3“ требало је да буде испоручено 113. 600 тона мазута у вредности од 26, 3 милиона евра и 21 хиљаде тона дизела у вредности од 10, 4 милиона евра, као и резервни делови за топлане од седам милиона евра. Ово је била акција која ће утицати касније на пад Милошевићевог режима и постављања опозиционих али и прозападних мрежа.
© AP Photo/ Carolyn Kaster
Једна од акција тадашње ЕЗ према Србији била је и „Помоћ демократизацији и подршка људским правима – пружана је невладиним организацијама ипредставницима грађанског друштва у Србији од 1994, да им помогне да подигну свест о демократији, питањима људских и мањинских права и да стимулише праве грађанске вредности. Пројекти укључује промовисање дијалога међу различитим етничким заједницама, решавање конфликата, програме за обуку невладиних организација, подизање свести о улози људских права у изградњи грађанског друштва, побољшање положаја грађана; учествовање у локалним демократским пројектима, едукацију гласача итд”. Европски савет је у октобру 1999. започео успешан програм под називом,, Енергија за демократију“, који се реализовао током зиме 1999-2000, у циљу да смањи проблем грејања у Србији тако што је уље за грејање достављано општинама чија је локална власт била у опозицији и на тај начин је житељима дато до знања да одговорност за патњу која је узрокована многим недостацима и економским пропадањем лежи у изолационој политици и поступцима (сада већ бившег) режима.
Пројекат је започет у Нишу и Пироту, а затим се проширио на Крагујевац, Краљево, Нови Сад, Сомбор и Суботицу. После кризе на Косову током прве половине 1999. године и доношења Резолуције 1244 Савета безбедности, Уједињене Нације су установиле привремену међународну управу (УНМИК) у областима јужне Србије. Уједињене Нације директно учествују у раду ове администарције као,, четврти стуб“ одговоран за економски развој.
Продани и изиграни „западни питомци“?
Након пада Милошевића с власти који је био и преварен и уцењен долазе на власт западни „питомци“, који ће Србију као на длану ставити утицају и моћи САД и дела ЕУ и њихових тајних служби. Запад је посредовао у стварању коалиције ДС и СПС као и формирању СНС разбијањем СРС. Запад је подржао Коштуницу и Тадића, а онда их „пустио низ воду“, и сада игра на двојац Вучић-Дачић. Од њих се тражи болни рез са минималним добитиком кроз ЗСО и чекање у ред за ЕУ уз подршку на економском плану. Уколико председник Вучић и СНС не испуне одређене препоруке ЕУ и САД следи изолација и пад с власти. Пажљво се анализира како ће се понашати лидер СПС-а Ивица Дачић који има одређену подршку код Путина. Уколико се СПС буде „дистанцирао“ од СНС око Косова у завршној фази то је сигнал пада СНС с власти уз полтичку кризу у Србиј јер СНС и СПС држе 90 одсто локалне, градске власти у Београду и власти у Војводини.
Запад сада игра да активира као меку моћ код Александра Вучића лидера ЛДП Чедомира Јовановића, Ненада Чанка и Зукорлића. Други део плана је мрежа утицаја према Драгану Ђиласу, Вуку Јеремићу, Борису Тадићу и олигархији у Д . Оно што је некада био до 2000 године Слободан Милошевића, сада је то Александра Вучић који се показује знатно коперативније, али то за стратегију САД и НАТО само значи да без већих притисака крене у постизање својих интереса, а то је прихватање независности Косова од стране српских власти и потпуна окупација Србије.
