Ова прича са Кошара је један вид захвалности Светом Стефану Дечанском

Горан Јосијевић

08:20 26.11.2023.

Кошаре су у непосредној близини манастира Високи Дечани, задужбини Светог Краља, где почивају његове чудотворне мошти, заједно са моштима Свете Јелене Дечанске, његове сестре.

О самом манастиру и његовој чудотворној лепоти, његовим вековним зидинама, многобројним сачуваним фрескама, све је већ много пута испричано и написано.

Крај тог древног, у свету познатог манастира , провели смо две године, ту 99.ратну и претходну 98. Годину као припадници војне полиције, на многобројним борбеним задацима чувајући српску земљу, српску границу, светињу и народ од шиптарских терориста , страних плаћеника и НАТО агресора.

Сачувасмо главе у тим критичним тренуцима, захваљујући Богу и светитељу, и духовно се крепећи у поменутом манастиру, те након тога из захвалности славим сваке године сутрашњи дан као своју другу славу.

И ова прича је један вид захвалности Светом Стефану Дечанском.

11. априла 1999. године,иначе други дан Васкрса, у јутарњим часовима креће наша борбена група, од Батуше путем за караулу Кошаре. Ово нам је трећи пут за три дана, да у различитим групама, улазимо у овај паклени простор као појачање граничарима, да зауставимо многобројнијег непријатеља, који покушава да војно уђе у Метохију, односно Србију. Први пут на сам дан Великог Петка , убрзо након првог напада непријатеља, јуче на дан Васкрса, када је из јединице, којој смо придодати, погинуо старешина Комарица Драган.

Прелазимо поток, са леве стране су нам стене које доминирају овим простором, осматрамо их добро јер сумањамо да ту већ неког има. Пут је усечен са десне стране, те нам је то природна одбрана од погледа са те стране. Већ након пређених двестотине метара стиже, уз парање ваздуха и јаку експлозију, прва минобацачка граната из Албаније. За њом друга, трећа…све у једној линији. Прибисмо се уз десну страну пута, али већ убрзо стиже друга серија граната, само неких двадесетак метара ближе нама.

Ако је прва серија била ,,случајна,, друга серија није, схватих да нас траже, али како кад нас из Албаније не виде. Окренух се према оним стенама, и команданту групе напоменух, овде неког има ко их наводи. На то командант само одмахну руком, не уважавајући моју сугестију, чак и дрско одговара ,,немаш ти појма,,.

Није му ово била прва грешка, али утом стиже трећа серија по нама, чу се јаук десно изнад нас. Један колега је рањен, двојица га хватају и вуку назад према потоку, кренусмо трком сви да изађемо из тог простора где су нас пронашли, иначе изгунусмо. Након двеста метара, уз сам поток заустависмо се. Ту међу нама спустише оног рањеног. Онако крупан, рањен са свом опремом, просто је немогуће извући га даље. А човек умире, ту међу нама, на наше очи. Мук, сви ћуте, не реагује ни командант, нема решење.

Веома тешка ситуација, размишљам шта да сам ја у тој ситуацији, лежим рањен и умирем само зато што нико не помаже. Све то у секунди пролази кроз главу.

Знам шта ћу. Могу ли да одем по возило за рањеника, упитам главног . Кренуо је да климне главом у знак одобравања, а ја крај климоглава нисам ни видео, већ сам јурио низ поток. За мном је трчао мој пас Дук. Морао сам да напоменем шта ћу радити, откуд знам, можда би запуцали замном мислећи да бежим.

Прескачем по камењу, прелазим поток знам да су ту близу тенкисти. Можда петстотина метара, километар, али свака секунда је битна. Ајде сад кажем себи, да видимо чему служе оне победе на војним кросевима и вишебојима, сад је живот у питању.

Овај пут нисам трчао, прелетео сам тај простор. Када сам улетео у проширени део пута, тенкисте је ухватила паника. Чујем једног како виче, повлачење, пали тенкове. Мој циљ је био пинц , отварам врата, избацујем војника вани. Не могу ни да причам, палим возило и гас назад. Пред сам поток користим неку стену са леве стране као заштиту. Окрећем возило и рикверцом долазим уз сам поток. Одозго са стене фијучу меци, погодиће ме, а онда ништа од спашавања.

Позвах колеге да пребаце рањеног преко потока до возила. Не могу, тежак је крупан човек, уз то рањен. Ма нема друге, прекрстих се па у рикверц пун гас преко воде. Убацише некако рањеног, наредим двојици мојих момака да уђу и они. Мирнији сам када су ми на оку, а и успут могу затребати. Пинц је већ брундао по путу, папучица гаса бије у патос.

Али тада приметих у ретровизору мог пса, јури за возилом а ми му одлазимо. Ау, са једне стране брига за псом, са друге битка са временом. Кажем војнику позади отвори врата, избацим главу кроз прозор, гас сам само попустио и реским звуком да надјачам звук мотора и простор између возила и пса, викнем Дулееее скочи.

Чувшу глас свог дресера, за кога сваки од наших службених војно полицијских паса, би дао живот у сваком тренутку Дуле испружи врат и крену још брже. Један скок и чујем врата да се затварају. Папучица гаса поново бије у патос. Лекар у Батуши само одмахује руком, вози за Ђаковицу,пуни смо. Трка са временом се наставља, рањеник је у тешком стању, војници згрчени у малом простору, стискају облогу аутомстске пушке, пас гледа кроз прозор, иза нас прашина.

Утом са леве стране, укосо стиже нам крава у трку, судар је неминован. Од наглог кочења нема ништа, одузех гас колико да би крава предњим делом тела прошла пут. Мали покрет волана улево, да не бих занео возило и погодих краву у задњи део. Возило се заљуља, крава јако рикну, задржасмо се на путу, а крава мало збуњена настави да трчи у свом правцу. Судар при таквој брзини, са толиком животињом могао је бити кобан.

Убрзо стигосмо до амбуланте и ратне болнице у Ђаковици. Сачекасмо кратко доктора. Добро је, жив је, спашен је. Олакшање, ајмо сад назад тамо тек креће оно најгоре.

Ми из наше групе Видовданског Гвозденог свето Лазаревског вода,сви смо преживели, хвала Богу и светом Краљу Стефану Дечанском

Онима који живот положише у овој и у свим биткама Бог да душу прости и подари Царство Небеско.

Онима који иза нас остадоше да не забораве труд и крв уложену у одбрану Косова и Метохије, да ако Бог да поново се вратимо на наше Свето Косово.