Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Отмичари су од Спасојевића захтевали да крене у рикверц 50 метара и да баци торбу преко банкине ауто-пута. У брзини и страху упалио му се аларм на колима. Није могао да отвори гепек и извади торбу, а они све узнемиренији.
– Гледамо те, шта то радиш?
Једва је отворио гепек и пребацио торбу преко банкине.
Следећа инструкција је била да се великом брзином удаљи ка Шимановцима. Окренуо се испред наплатне рампе и вратио у град. Више га нису звали.
Цео ток разговора између отмичара и Спасојевића је снимљен. У моменту када је дошло до примопредаје новца, на снимку се јасно чује крекетање жаба. Сутрадан, када је Спасојевић са полицијом дошао до места да покаже где је бацио торбе, видела се бара пуна жаба. Закључено је да је то место где је оставио новац.
План отмичара о узимању откупа и примопредаји пара, са ове дистанце, може се слободно рећи да је био – савршен. Ту где су бачене торбе, био је сеоски пут којим се подвожњаком лако пређе на супротну страну ауто-пута или на асфалтни пут према Сурчину. Отмичари су за свега десетак минута били у Сурчину. Из разговора са сведоцима-сарадницима сазнало се да су торбе остављене у једној шуми и да су осматране из даљине, да би проверили да није стављен одашиљач и да ли ће неко да им приђе. Када су се уверили да је све „чисто“, покупили су торбе. После дан-два, поделили су плен.
Мирославу Мишковићу је било много стало да се примопредаја обави брзо, пре свега, због њега, породице и страха да ће завршити у шахту. Неколико сати после пуштања, следећег дана око поднева, појавио се на Сајму са тадашњим премијером Зораном Ђинђићем, не коментаришући шта му се десило.
Миладин Сувајџић – Ђура Мутави испричао је да је возач „аудија“ био Владимир Милисављевић Будала, а да су у отмици учествовали сви припадници групе, осим Сретка Калинића. Преговоре су водили Милан Јуришић и Миле Луковић Кум. Он мисли да су Милош и Александар Симовић добили милион марака да поделе, док је половину укупног откупа узео Легија. Ђура Мутави је добио килограм хероина на поклон због свог учешћа у праћењу.
Љубиша Буха Чуме, током давања изјаве специјалном тужиоцу Јовану Пријићу, у Словачкој, рекао је да су новац из предострожности из торби пребацили у џак, а потом га закопали у шуми. Сутрадан је Легија потврдио да у торбама није био одашиљач. Половину плена је узео Легија. Новац је избројан у Чуметовој канцеларији у Котобањи на његовој машини. Део новца био је у омотима и са печатом НБЈ. Папири и траке са којим је новац био облепљен – запаљени су.
Према Бухиним речима, била је планирана и отмица Мишковићеве ћерке која је удата за Карића „како би узели новац и од једних и од других“. Причали су и да би Марка, ако треба, држали шест месеци док не добију паре. Код Чумета су се договарали и о отмици Мирослава Мишковића.
– После отмице, Дућа је дошао код мене у Котобању и питао да ли може да донесе паре. Грли ме, љуби и каже ми: „Брате, има седам милиона“. Пребројали смо заједно. Дућа ми је рекао да су Симовићи најзаслужнији, па им је дао милион марака и 40.000 долара. Редом су улазили у канцеларију и узимали свој део – испричао је Чуме тужиоцу.
– Пре дељења Дућа ми је понудио да узмем колико хоћу, али сам ја одбио, јер сам мислио да то може кад-тад да ме кошта – објаснио је Буха. – Део новца су оставили код мене у сефу. Саветовао сам му да одмах напусти земљу, јер се дигла велика фрка. Изашли су из земље са раније припремљеним фалсификованим пасошима. После десет-петнаест дана лудовања по Европи, звао ме Дућа и тражио да му пошаљем 50.000 марака, које сам му послао авионом преко мојих другара из „Јата“.
Када су ухапшени у Паризу, Чуме је отишао по Спасојевићевом налогу у Кулу код Легије, који му је рекао да ће их сигурно депортовати. Симовићев новац, као и оно што је од отмице било остављено у његовом сефу, Чуме је из предострожности закопао у дворишту. Кад су изашли из затвора, повремено им је давао новац, кад и колико су тражили. То је трајало неколико месеци после њиховог изласка из затвора. Већ је почела замена марака у евре. У међувремену, Спасојевић је од увек информисаног Легије сазнао да новчанице од откупа нису обележене.
Два дана после ослобађања српског бизнисмена, у МУП Србије је формирана радна група која је требало да расветли не само ту, већ и неке раније отмице. По одобрењу министра полиције Душана Михајловића, оперативни тим имао је 17 људи, а за руководиоца су именовали мене. У тиму су били и Гвозден Гагић, Златко Кесић, Лазар Јанковић, Срђан Пасквали, Родољуб Миловић, Славиша Совтић, Жељко Газапи, Небојша Павић, Љубомир Савичић, Дејан Николић, Милисав Спасојевић, Горан Ступар, Зоран Синђић, Драган Златановић, Драган Ћаћић и Небојша Здравковић. Већина су били чланови „Поскока“.
После поделе плена од Мишковићеве отмице, главни актери – прва постава „земунаца“ (Спасојевић, Луковић, Милисављевић и браћа Симовић) склањају се у припремљене штекове у Новом Београду, комуницирају „специјалним“ везама и не враћају се кући. Ужурбано припремају фалсификоване пасоше и спремају се за дуготрајно бекство у Европу.
УЗБУНА У ПОЛИЦИЈИ
НА вест да је отет Мирослав Мишковић, у МУП Србије дигла се велика узбуна. Министар Михајловић је направио штаб за расветљавање отмице, а онда је формирао и радну групу. Ипак, озбиљније акције није било, јер је Мишковић и даље био у рукама киднапера. Полиција је, упркос неким назнакама ко су киднапери, одбијала да преузме акцију плашећи се да отети не страда.
Дејан Миленковић Багзи је добио око 120.000 марака. За остале није знао износ.
(наставиће се)
