Опет ће да гази Србе: Велики повратак Тонија Блера

Драган Бисенић

21:22 21.09.2023.

Блер је напустио Даунинг стрит деценију и по пре светске економске кризе, Брегзита, KОВИД-19 и рата у Украјини. Враћа се захваљујући лабуристичком лидеру, сер Кир Стармеру

Рехабилитација бившег британског премијера Тонија Блера и повратак његовог утицаја у Лабуристичку странку, која се донедавно борила да једва изговори његово име, изгледа да је завршена у тренутку када је садашњи лабуристички лидер, сер Кир Стармер, с њим поделио позорницу на недавној конференцији коју је под називом „Будућност Британије” организовао Блеров Институт за глобалне промене. У пријатном ћаскању у хотелу „Парк Plaza Westminster Bridge“, прекопута зграде британског парламента, Блер и Стармер су завршили дан честитајући један другом на успешно обављеном послу.

Недавни велики спор између Стармера и неких делова његове странке поводом питања социјалног осигурања само површно је споменут, иако је Стармер искористио прилику да узврати својим унутрашњим критичарима након што је током викенда изјавио да ће лабуристи задржати границу социјалних давања за људе са више од двоје деце, одлуку коју су усвојили конзервативци: „Стално говоримо, колективно, као странка, да морамо да доносимо тешке одлуке”, рекао је Стармер Блеру, а новинари то чули на крају конференције. „Уопштено, сви кажу: ‘Тако је Кир’. Али када треба да донесемо тешке одлуке – а заглавили смо у једној последњих неколико дана – они кажу: ‘Не свиђа нам се то. Зар не можемо да донесемо још једну?’”

Тема која се јавила у овој дискусији биће релевантна и с њом ће се суочити влада са Стармером на челу ако лабуристи победе на следећим изборима који ће се одржати наредне године. Стармер је овом приликом рекао је да је немогуће навести све изазове са којима би се његова администрација могла суочити, и поменуо пет „мисија” за своју будућу владу који одражавају пет Блерових обећања гласачима из његовог првог мандата. Тих пет циљева за лабуристичку владу су економски раст, здравље, чиста енергија, криминал и образовање. Стармер је у акутне британске проблеме убројао и кризу растућих трошкова живота, климатске промене, старење друштва, вештачку интелигенцију, „неред у последњих 13 година”, „промашен договор о Брегзиту”, „хипотекарну бомбу”, инфраструктурну оскудицу инвестиција, недовољно финансирање јавних услуга и стагнирајућу продуктивност. Блер је сигуран у Стармерову победу. „Урадили сте невероватан посао”, рекао му је Блер. „Од 2019, када је била на ивици изумирања, довели сте Лабуристичку партију до предворја владе”. Недавно му је прогнозирао: „Оно што ћете наследити кад дођете на власт следеће године је мрачно”.

Стармерови изгледи за победу на предстојећим изборима у овом тренутку више су него добри. Лабуристе подржава 45 одсто Британаца, а конзервативце свега 27 одсто. Иако се избори одржавају у децембру следеће године, нико није успео да надокнади оволику разлику у другој половини изборног циклуса.

Међутим, више од очекиване победе лабуриста на изборима, британску јавност окупира могућност повратка утицаја и моћи Тонија Блера у близину политичке власти. Британски медији на то реагују уз доста гунђања. Тако се Телеграф пита: „Да ли вам је недостајао Тони Блер? Прошло је 16 година од када је отишао са политичке сцене и започео нови живот саветујући по свету. То се апсолутне разликује од нормалног ‘загробног живота’ других премијера. Маргарет Тачер је отишла да ради на својим мемоарима. Џон Мејџор је изнајмио канцеларију са погледом на Вестминстер и тамо безазлено седео. Гордон Браун живи у мраку у Фајфу и пише књиге. Дејвид Камерон своје време дели између фарме Сохо и добротворног рада. Али Блер? Увек је имао далеко веће амбиције.”

Блер се прошле године жалио на „рупу у управљању Британијом, тамо где би требало да буду нове идеје.” Ако жели да попуни ту рупу, сада је у савршеној позицији.

Живот после Даунинг стрита

Блер је своју постпремијерску каријеру започео у консултантској улози у компанији „Тонy Блаир Ассоциатес”, која је давала савете бројним владама у свету. Пре седам година створен је „Институт Тонија Блера за глобалне промене”, који има 750 запослених са активностима у преко 40 земаља. У владама широм света налази се више од 100 Блерових људи, како се то наводи у промотивном видеу Института.

Почетком ове године, појавиле су се и бројне спекулације да би Блер могао да наследи Клауса Шваба на челу Светског економског форума. Иако апсолутно припада највишој номенклатури Давоса, питање је да ли је Тонију Блеру потребно да независну и самосталну позицију коју има са својим Институтом замени за колективну или, у најбољем случају, акционарску улогу у једном огромном догађају, где би морао да буде љубазни домаћин политичарима којима је сада надмоћни учитељ.

Блерово деловање је глобално, али је Велика Британија у великој мери изузета из фокуса његових активности. Сада, по свему судећи, неће више бити тако. Блеров Институт има нови пројекат: „Будућност Британије”. Управо је на том пројекту дошло до зближавања бившег и садашњег лабуристичког лидера. Стармер је био кључни Блеров саговорник на поменутој конференцији, али више од самог догађаја, утисак је оставило то што се многима учинило да се у Блеровој сенци стварају нове мреже моћи. У јавности је процењено да Стармер нема много идеја или контаката, а Блер је спреман да ове мањкавости надокнади, па може да се очекује да ће добар број Блерових службеника и савезника бити пребачен у Стармерову владу, док су неки већ почели да „раде” унутар Лабуристичке странке.

Сматра се да су Блерови људи имали утицаја у процесу избора лабуристичких посланика – што је најдубље средство за обликовање следећег парламента. То није толико Блерова рестаурација, већ регенерација. Као да се припрема за нову улогу. Блерови сарадници сведоче да се сада вратио својој старој навици да у недељу увече саставља дугачке белешке које им одмах шаље. Баш као у стара времена.

Повратак у ЕУ

Кир Стармер је више „брауновац” него „блеровац”: човек машина који се попео на врх владине правне бирократије. Испоставио се као успешан, пошто је победио „корбинизам” у партији и успоставио потпуну контролу над партијском машином. Током своје успешне лидерске кампање 2020. године, Стармер је тврдио да је свој човек, рекавши: „Могу да мислим својом главом, не морам да грлим Џеремија Корбина, не морам да грлим Тонија Блера или било кога другог да бих донео одлуку”.

Стармер је изабран у Доњи дом парламента на општим изборима 2015. године, а од стране тада новог партијског лидера Џеремија Корбина у септембру исте године постављен је за министра у сенци за имиграцију. Поднео је оставку 2016. у знак протеста против Корбиновог вођства, али је касније те године прихватио нову функцију у Корбиновој администрацији, као државни секретар у сенци за излазак из ЕУ након Брегзита. Стармер се залагао за други референдум о Брегзиту, изјавивши да ће на том референдуму гласати за останак Британије у ЕУ, а ова политика је на крају укључена у изборну платформу лабуриста 2019. године. То је нешто што је Блер свакако поздравио.

Након пораза лабуриста на општим изборима 2019, Стармер је победио на изборима за вођство странке наредне године. Његово вођство карактерише кретање ка политичком центру и напуштање левичарске платформе коју је заступао Корбин, као и противљење неким од потеза владе током пандемије ЦОВИД-19. Уз то, Стармер је нагласио важност елиминације антисемитизма у Лабуристичкој партији, што је опет отклон од Корбина кога су управо оптуживали за левичарски антисемитизам. За себе говори да је „циониста ако то означава некога ко верује у државу Израел”, али је и присталица палестинске државности са решењем о „две државе”. Осудио је план америчког председника Доналда Трампа о „договору века”, а „Аврамове споразуме” за регион Блиског истока назвао фарсом, као акцију која „није у складу с међународним правом и заштитом људских права”.

Политика против Србије

За нас је важно да је Стармер био један од британских правника који је непосредно учествовао у раду тужилаштва Хашког трибунала. Данас се с поносом сећа тих времена. Говорећи о сукобу Русије и Украјине, подсетио је недавно да је „раније имао одговорност у Хагу за борбу у корист жртава српске агресије”.

Данашњи вођа британске опозиције заступао је Хрватску у тужби коју је званични Загреб поднео 1999. године, тужећи власти у Београду за геноцид који су снаге СФРЈ и СР Југославије наводно починиле на хрватској територији. Загреб је од Београда тада тражио и да „казни све починиоце ратних злочина током сукоба 1990-их, врати све украдене уметнине и плати ратну одштету”.

„Мотив српског руководства био је да доминира трећином хрватске територије, али начин освајања територије открива намеру српског вођства и ЈНА да трајно искорени хрватско становништво како би се Хрватска претворила у државу под српском доминацијом”, рекао је том приликом Стармер. Међународни суд правде одбацио је ову тужбу у фебруару 2015. године и закључио да „Хрватска није доказала да су ЈНА и српске снаге починиле геноцид”.

Косовски премијер Аљбин Курти састао се почетком ове године са Стармером. За разлику од оправдавања напада на СР Југославију 1999, Стармер је био један од првих који је 2003. године тврдио да Џорџ В. Буш, тадашњи председник САД-а, и Тони Блер, премијер Британије, немају легалну основу за напад на Ирак.

Кратковида стратегија

Блер и даље изазива дубоке поделе у сопственој партији. Медији предлажу Стармеру да је за њега корисније – ако заиста жели да трансформише Британију – да се фокусира на разлоге због којих то није успео Блер, троструки победник на изборима, уместо на Блерове пролазне успехе. Наиме, осврћући се на Блерове премијерске мандате, Спектејтор истиче се да се они више чине као изгубљена прилика него време озбиљних и трајних достигнућа.

Његове две победе, 1997. и 2001, и конфузија која је захватила конзервативце око тога како најбоље да одговоре на њих, заједно са сталним економским успоном, дали су Блеру политички и финансијски простор за промене у Великој Британији. Али он није желео да искористи тај простор. Уместо тога, он се придржавао основне тачеровске ортодоксије која предвиђа супериорност тржишта над државом, осим у изузетним околностима.

Блеров приступ је свакако краткорочно функционисао и за лабуристе и Британију. Али његова кратковида изборна стратегија и вера у глобализовано слободно тржиште на крају су имали катастрофалне последице за Британију, које ће Стармерова влада морати да поправља.

Блер је напустио Даунинг стрит деценију и по пре светске економске кризе, Брегзита, ЦОВИД-19 и рата у Украјини. Када је он био на челу владе синдикати су били застрашени, инфлација и порези су били ниски, а економија је напредовала. Контекст који је омогућио Блеров успех је промењен на много начина, а мало њих су добри. Сходно томе, изгледа чудно да коментатори и даље говоре о Блеру као о релевантном актеру британске политичке сцене, посебно имајући у виду мрачни облак Ирака који се надвија над њим.

Када је лидер Лабуриста Харолд Вилсон 1964. изабран за премијера, није се консултовао са Клементом Атлијем, који је од 1945. до 1951. био на тој функцији, о томе како треба да води своју владу, нити је Блер 1997. позвао бившег премијера Џејмса Калахана као било каквог ментора. Можда би Стармеру било најбоље саветовати да данас заузме исти приступ према Тонију Блеру.

Неопростиво и опростиво

Други, попут бившег Блеровог министра Дениса Мекшејна, снажно подржавају сарадњу Блера и Стармера. Мекшејн закључује да је Блер „легендарна личност за лабуристе и то с правом, три пута је победио на изборима и дао лабуристима најдужи период у власти, а наследио је земљу толико уништену да су се њени сиромашнији региони, попут Јужног Јоркшира, Велса или североистока земље, квалификовали за добротворне донације од стотине милиона евра од ЕУ. Снажан развој Лондона 1980-их и неопходне реформе закона о запошљавању након штрајкова у јавном сектору из 1970-их, сакрили су чињеницу да су године под Маргарет Тачер оставиле огромне делове Британије запуштенијим и сиромашнијим него што су икада били.”

Мекшејн сматра да су све добре реформе повезане са Блером биле потпуно засењене ратом у Ираку: „Нема везе што је 413 посланика гласало за то, укључујући све будуће премијере до Лиз Трас, или што је и Вилијам Хејг рекао у парламенту да Садам Хусеин има оружје за масовно уништење. Није било важно ни то што је Блер показао на Косову како војна интервенција може да оконча геноцидни покољ српских одреда смрти који је организовао Слободан Милошевић, а кога је у Босни умирила торијевска администрација Џона Мејџора. Интервенције у Ираку и Авганистану накратко су окончале Садамову и талибанску тиранију, али оне су уместо њих створиле пропале државе, што је отворило капије масовном доласку тражилаца азила и економских миграната, који је згрчио Европу у последњој деценији”, сматра Мекшејн.

И већина некадашњих Блерових министара се слаже да је била грешка следити Доналда Рамсфелда, Дика Чејнија и Џорџа В. Буша, а мало је и америчких званичника тог доба који сада бране инвазију на Ирак. Али, Блер не може да се натера да каже да је погрешио и понуди меа цулпа. Промене које је Блеров тим постигао за добро Британије су заборављене, јер их нико не брани и сви се фокусирају на Ирак.

С друге стране, присталице Тонија Блера се надају да ће га нова генерација лабуристичких посланика и будућих министара поново открити. Они верују да би „било смешно” када би се Стармер оглушио о практичне увиде које би Блер могао да понуди. Зато одају признање добром инстинкту Кира Стармера да се види у Тонијевом друштву на високом нивоу.