Готово је непознат податак да је постојао план подизања комплекса стадиона у Доњем граду на Калемегдану, а још мање је познато да је тај пројекат требало реализовати пред почетак Другог светског рата. Београд је требало да буде домаћин Олимпијских игара 1948, а комплетни план израдио је немачки архитекта Вернер Марх.

Како би се боље разумео пројекат Oлимпијског стадиона у Доњем граду на Калемегдану немачког архитекте Вернера Марха (Werner March), неопходно је описати и политичке околности тадашње Краљевине Југославије. Наиме, социополитички контекст краја тридесетих и почетка четрдесетих година био је под великом доминацијом тоталитаристичког система. У ваздуху се осећала увелико (пред)ратна атмосфера. Можда најбоље говоре речи чувеног архитектонског ауторитета и архитекте Ле Корбизјеа (Le Corbusier) који је у својој монографији „Павиљон новог времена“, joш 1937. године, нагласио моћно насловом „Топова, муниције? Хвала! Станова… молим лепо“ (франц. Des canons, des munitions? Merci! Des logis… S.V.P.). Ово нам говори о каквој психози се радило пред сам почетак Другог светског рата.

У то време, у Београду су била значајна два велика пројекта: Београдска опера у парку Мањеж и Олимпијски стадион у Доњем граду на Калемегдану, који су у великој мери одражавали политичко стање тадашње Европе, те и доминацију модела архитектуре тоталитарних система. Можемо слободно рећи да ова два пројекта нису сасвим случајна, поготово када узмемо у обзир чињеницу немачког идеолошког схватања „културе духа и тела“. Но, задржаћемо се на пројекту немачког архитеке Марха. Пројекат је рађен 1939. године и најјаснији је репрезент реал-политичког дискурса нацизма. Идеја за овај пројекат је настала неколико година раније, тачније 1936. године, када је поменути аутор пројектовао Олимпијски стадион за XI Олимпијаду у Берлину, а када је Југословенски олимпијски одбор на Конгресу Међународног олимпијског одбора поднео захтев да се Олимпијада у Београду одржи 1948. године. Маја 1938. године, на позив тадашњег председника Владе Краљевине Југославије Милана Стојадиновића, у Београд долази архитекта Марх, који је тада изјавио:

Положај Београда на обалама Дунава и Саве са великим острвима, на многобројним падинама и косама нарочито је погодан за подизање вежбалишта и борилишта за све гране спорта.

Застанимо на тренутак после читања овог цитата. Иронија судбине је да говоримо о простору на којем је мајор Драгутин Гавриловић кренуо у одбрану Београда 1915. године у време Првог светског рата (1914-18), а да је током Другог светског рата (1941-45), па и данас, постало место где се појављују кости наших предака, убијених у стравичним злочинима. У најмању руку, поставља се питање умесности такве идеје и пројекта из угла данашње перспективе, узимајући у обзир да је та земља натопљена нашом крвљу.

Архитекта Марх је за поменути комплекс предложио ову локацију Доњег града, додајући да је „хармонично прилагођена древним утврђењима и зидовима, а украшена новим монументима – као национално светиште“, те је његов пројекат одобрен од стране Министарства грађевина.

У јулу 1939. године, Марх је представио пројекат великог спортског комплекса који је укључивао: спортско поље са олимпијским стадионом за 55.000 гледалаца, пливачки стадион за приближно 15.000 гледалаца, наткривени базен за пливање и Академију за високо телесно васпитање, као и уређење Калемегдана. Тада је још изјавио да царински магацини кваре естетски изглед овог дела Београда, те да су урбанистички проблеми веома актуелни у граду, као што је измештање Главне железничке станице, товарне станице, пристаништа и индустријског поља.

Коначни пројекат архитекте Марха обухватао је поред спортског комплекса у Доњем граду и изградњу Пантеона, Етнографског музеја и других објеката, као и увођење саобраћаја у калемегдански простор. Оно што чини ситуацију парадоксалном јесте то да је пројекат представљен на великој изложби Нове немачке уметности грађења (нем. Neue Deutsche Baukunst) на Београдском сајму октобра 1940, на месту где ће за нешто више од пола година постати велики озлоглашени немачки логор смрти.

План је био да Олимпијски стадион буде завршен до лета 1941. године, како би се на њему извело крунисање краља Петра II Карађорђевића на његов осамнаести рођендан.

Са друге стране, архитектонска јавност је била против изградње оваквог мегаломанског пројекта у Београду, где се истицао највише београдски Клуб архитеката на челу са архитектом Бранком Максимовићем, који је оштро осудио државну управу и власт због довођења страног архитекте.

Занимљиво је писмо „Архитекте против подизања стадиона у Доњем граду“, објављено у „Правди“ 16. децембра 1940. године, где се истиче да морамо запамтити да Горњи град и Калемегдан нису само шеталишта, већ и битна места наше борбе за слободу, да су на том месту убијени наши најбољи синови набијањем на колац или били оковани у тамницама. На крају, да је то место где су предати кључеви града, што је један од најважнијих догађаја у борби за ослобођење од петовековног ропства, као и да је рушење наших споменика, у суштини, брисање нашег историјског сведочанства, наше прошлости, наше победе, наше слободе и независности.

Само шест недеља пред Априлски рат, 22. фебруара 1941. године, председник општине Јеврем Томић представио је на конференцији план „Сава нова варош – City Београд“, који је разрадио архитекта Драгиша Брашован. Пошто је реч о изградњи новог дела на левој обали Саве у највећој мери, говорићемо само о захвату овог пројекта у историјском језгру града, нарочито о простору где је требало да буде подигнут олимпијски комплекс немачког архитекте Марха. Узимајући у обзир социополитички контекст свих догађаја и инсистирање државне управе на изградњи оваквог комплекса, уз гласно противљење архитектонске струке, архитектура у простору је била под доминацијом идеологије која је клизила лагано према рату.

Архитекта Брашован је у своју студију укључио спорни пројекат Марха, што говори о његовом несналажeњу у датом пројектном задатку и историјском тренутку и контексту. Иако је модерниста по опредељењу, не успева да се дистанцира од тадашње тоталитарне идеолошке реторике, у тренутку када се цео свет распада, а рат царује Европом. У опису пројекта Савског пристаништа, објављеног 23. фебруара 1941. године, наводи се да је архитекта Брашован прилагодио свој пројекат околини, односно Калемегдану и београдској тврђави, као да ће „приземни магацини добити лукове, а спратни магацини и зграда царинарнице донжоне, градске торњеве и силуете на које смо навикли гледајући градске бедеме“.

Ове чињенице говоре колико је танка нит између политике и идеологије са једне стране, и архитектуре са друге. Крај тридесетих и почетак четрдесетих година одражавали су све облике слабости у тоталитарном духу тадашње Европе и почетка Другог светског рата, које су неминовно биле присутне и на простору Краљевине Југославије.

(serbum.com)

Ознаке: Београд, калемегдан, олимпијске игре