Pročitaj mi članakTuđe srce ili pozorišni traktat o granicama Biljane Srbljanović, komad odigran na 61. Sterijinom pozorju, još jedan je patetični lament nad našom nesrećnom balkanskom sudbinom. Predstava je eklektički spoj Poperove ideologije otvorenog društva, postmodernog pozorišta bez pozorišta i bosanske poetike vica, gega i psovke. Srbljanovićka dobro dijagnofistikuje problem tzv. Zapadnog Balkana kao problem granica i problem mladog urbanog sveta, koji je pretvoren u još jednu izgubljenu generaciju.
Биљана Србљановић ствара дух песимизма, неразумевања и доприноси деконструкцији балканског простора
Туђе срце или позоришни трактат о границама Биљане Србљановић, комад одигран на 61. Стеријином позорју, још један је патетични ламент над нашом несрећном балканском судбином. Представа је еклектички спој Поперове идеологије отвореног друштва, постмодерног позоришта без позоришта и босанске поетике вица, гега и псовке. Србљановићка добро дијагнофистикује проблем тзв. Западног Балкана као проблем граница и проблем младог урбаног света, који је претворен у још једну изгубљену генерацију.
И наравно да су – а то је одлика њене идеологизоване поетике – за границе, изгубљеност и бесперспективност криви прво Београд, затим Сарајево и у некој мери Мостар. Заборављајући и намерно превиђајући да су нам границе нацртали колонијални господари са Волстрита и из Мастрихта.
То су ти исти западни усрећитељи који су стратегијом divide et impera направили балканске границе, увезли нам демократију, угасили наше банке и затворили успешне фабрике. Па нам онда пoдарили силиконске лепотице, хипермаркете препуне шарених ђинђува и своје фабрике, у којима су пелене замениле радне мантиле.
Зар се проблем корпоративног новог феудализма не чини као добра теме за писце бунтовнике и борце за равноправност попут Биљане Србљановић? Верујем да би већина балканске пролетерске позоришне публике са одушевљењем дочекала драмске текстове у којима су њихове фабричке пелене једна од тема. Међутим, квака је у томе што се то не би допало сорошевским окупаторима, који додуше финансирају дела и пројекте за равноправност. Али за равноправност полова или геј популације, а не пада им на памет да подрже оне којима та равноправност представља борбу за голи живот.
Некада давно, пре 150 година, српска позоришта – да ли преко сталних сцена или путујућих позоришних дружина, по Србији, Бачкој, Славонији, Босни и Далмацији – разгаљивала су срца балканских људи идејама слободе, братства, једнакости и националног достојанства. И на тај начин доприносили стварању духа оптимизма и разумевања, који ће довести до изградње заједнице у којој неће постојати границе. Данашња пак позоришта, својим политички коректним делима, какво је и ово Србљановићкино, стварају дух песимизма, неразумевања и доприносе деконструкцији балканског простора.
Тражењем кривца за сва зла овога света у Београду и Србима, проблем граница неће бити решен, јер границе нису на Дунаву, Дрини или Неретви, већ у главама и срцима оних који немају срца за онај народ, коме је срце ишчупано у албанској Жутој кући.
И тако прође још једна стеријанска ноћ у препуној сали братског новосадског Српског народног позоришта испуњена самообманама и самозаваравањем новосадске горде публике, која је громогласним аплаузом поздравила још један Србљановићкин атлантистичко-пагански обред посипања пепелом. На овај начин новосадска позоришна публика је ко зна који пут својом гордошћу, додуше несвесно, допринела стварању свесних предрасуда о српској нетолеранцији, етимолошком расизму и одговорности за сва зла овога свијета.
Још ако стеријански жири додели Србљановићки награду за најбољи текст – као и пре две године, када је Гаврила Принципа, новим читањем историје приказала као терористу – аutodafé ће бити потпун.
