НОВИ женски поредак…

Драгослав Пакић

21:20 30.04.2018.

Деца, по Мадлени Олбрајт, па макар била и ирачка, нешто и вреде, док је са Србима, бар по Дорис Пак, ствар сасвим супротна.

Хитлер је успоставио правило да се за једну немачку главу мора смаћи сто српских. И би тако. Дорис Пак излази са захтевима да се узме много више српских глава и све што уз главу иде, а да, при том, не нуди ништа. Због тога Хитлер од Хрвата никада није био овенчан Редом кнеза Трпимира са огрлицом од повађених српских очију за изниман допринос неовисности и цјеловитости државе Хрватске. То је могла да заслужи само вољена Дорис којој исте почасти за сличне заслуге припремају и Шиптари, пошто је Албанија то већ изчинодејствовала.

Ако би се на један тас ставиле све изјаве, захтеви, уцене, претње и црна предвиђања Дорис Пак о ономе шта би Србе све могло да задеси ако не прихвате додељену им улогу вечитог губитника и капитуланта, а на другој страни изјава Мадлен Олбрајт дате новинарки „Си-Би-Еса“ која ју је запитала да ли се исплатила ирачка авантура када се зна да је то коштало живота пола милиона ирачке деце, а ова одговорила „Мислим да је то био врло тежак избор, али да је вредно тога“ – видело би се да је изјава Мадлен у односу на сталне претње Дорис обична филозофска пошалица. Неки кажу и посластица. Деца, по Мадлени, па макар била и ирачка, нешто и вреде, док је са Србима, бар по Дорис Пак, ствар сасвим супротна.

Ни једна ни друга никада нису криле своје „симпатије“ према Србима као будућим Индијанцима. Важно је само да се сачувају јелек и опанци и, наравно, фрула, како би се сутра у Београдском пашалуку који би за ту прилику добио модернији назив – Београдски резерват – имало шта показати и са чиме забавити знатижеља доконих туриста просвећене и цивилизоване западне заједнице.

Чудна је коинциденција судбина Индијанаца и Срба. Бели гост у земљи Црвеног човека доделио је домороцима хуманитарну помоћ у виду ћебади заражених великим богињама. Пошто Индијанци у својој традицији нису имали никаквог искуства са овом, за њих новом болешћу, у земљи нове демократије добровољно су изабрали да умиру на стотине хиљада. Србија, пак, како рече Пак, није тако велика и значајна па су за њу довољне и мале богиње. Као што се види, историја се не понавља, не понавља, не понавља….

Када би се речима и делима ове две даме додало и нескривено усхићење Хилари Клинтон док је у директном ТВ преносу гледала смакнуће Бин Ладена и гошћење морских риба његовим земним остацима као и све то зачињено масакром у поносној земљи Либији њеног вође Гадафија, Саркозијевог кредитора, видело би се да би Соња Бисерко и Наташа Кандић морале да уложе знатно веће напоре како би се овим дивама, којима се диви цела самопрозвана међународна заједница, бар донекле приближиле. Једина нада се, додуше стидљиво, полаже у Јелену Милић уколико би ова успела да догура до главнокомандујућег оружаних НАТО снага.

И таман када су Срби, бар на позоришним даскама, почели – мало и под сугестијом великог Гетеа – да прихватају неразумљиви чин опроста Страхинића Бана из малене му Бањске својој неверној љуби, која остатком поломљеног мача, уместо Турчина отмичара, погоди свога Страхињу право у челенку, што се сматрало светским зачетком родне равноправности, појавише се женске сподобе у виду Дорис, Мадлен, Хилари, Соње, Наташе… да наруше све оно што је проницљиви Кисинџер својевремено именовао као Неw Wорлд Дисордер.

Кад су, дакле, жене у питању, човек никада није начисто. Ту не помаже ни Кисинџер који се у све разуме, највише у геополитику, али са женама никада није завредио неко признање. Чак и онај Француз Макрон, који бескрајно воли своју маму, не улива неко нарочито поверење. Једино би се, можда, могло прихватити мишљење, дато на бази сопственог искуства, оног Тоше Пироманца који рече: „Никада не бирај жену сличну себи. Ја то урадих и није ми много требало да увидим колико је јадна луда и глупа.“