Прочитај ми чланак
Постоји у Србији један град којег је, ономад, кад смо се промовисали као „Земља кошарке“, селектор на конференцији морао да ТЕРА да навија за СВОЈУ репрезентацију.
Еј, бре, па више духа било на лошој позоришној представи, него у Спенсу те вечери. Постоји један град где Србомрзци, агресивни атеисти и лезбо-геј активисти трљају дупе о Културни центар у сред бела дана, а господа се на то згражавају у кафићима уз еспресо. Постоји један град где глас кошта 2000 динара и сви се тога гаде – док им се не понуди.
Постоји један град који ће за своју импотенцију окривити „дођоше“, па док се згражава на „ијекавицу“ заборавити да су му сви великани и славни чијим се споменицима и именом дичи – били дођоши. Постоји један град који деценијама не сме да уложи у клуб који му носи име, јер за то није стигао миг из Београда. Постоји један град који је три моста изгубио, али је тешко гузицу из фотеље мрднути и на анти НАТО протест доћи. Постоји један град који презре све авангардно, напредно, искрено и истинито (ко не верује, нека пита мог пријатеља Александра Вељића). Постоји један град који заправо и није град, него је паланка. Обична, пространа, али аутентична. Постоји један Нови Сад. И то није мој Нови Сад – неће ни бити. Мој Нови Сад пева химну гласно и поносно – мој Нови Сад има муда, став и шмек – мој Нови Сад сме, уме и може – моји Нови Сад не бежи од лопте, јер је мали играч, него гура кроз ноге, закуцава и шута у последњној секунди. У такав Нови Сад верујем. И знам да ће се такав Нови Сад пробудити, упркос седативима из Градске куће, Бановине, Пинка, РТС-а, Информера…
Јер ако се не пробуди, онда је време да га заиста успавамо. Штета брукати славну прошлост и верујем још славније будућности. Оне коју ћемо стварати. Уздигнутог чела, а не спуштеног погледа. Није новосадски.
Извор: Космопол/Томислав Ловрековић
