Прочитај ми чланакО консолидацији моћи технократских пијавица
Све више стручњака у све више агенција, комитета и других независних (а државних) тела и невладиних организација прикачено је на буџете и џепове грађана у све више области живота, за чије организовање се иначе финансира држава. Државу као систем ништа не може спасити ако је исисава превише унутрашњих подсистема моћи.
Давне 1974. године социолог Даниел Бел је описао да развој индустријског друштва иде ка „централној улози теоријског знања, као извора иновација и креирања политике“, што је назвао постиндустријско друштво. Његова процена постала је стварност већ 90-тих година, када друштвени и економски односи у развијеним информационим државама постају утемељени углавном на производњи и потрошњи информација и услуга уместо робе.
Појава и развој постиндустријског друштва у индустријским државама са развијеним информационим окружењем има унутрашњу рационалну димензију. Будући да је све мање запослених ангажовано у производњи материјалних добара и да раст и развој потичу од иновација и теоријског знања, постиндустријство друштво одликује доминантна улога знања. Карактер поимања знања се мења тако што је нагласак на теоријском, а не више на емпиријском. Због тога универзитети постају централне институције система, а интелектуалне и научне заједнице постају средине у којима се утемељује друштвени углед и статус.
Све је мањи значај сваког облика физичког рада, а уздиже се високо квалификовани рад. Због пада друштвене моћи радништва, производња добара се сели из земаља постиндустријског друштва у земље са јефтинијом радном снагом. У новим условима, због смањења броја и утицаја радништва, али и због анахроности традиционалног синдикалног организовања за остваривање радничких права, последица је отупљивање класне борбе.
Маргинализација класне борбе погодује битној предности коју постиндустријско друштво доноси за друштвену врхушку (естаблишмент): радикално краће интервал између почетне промене и њене примене. У друштву се, наиме, ослобађа контролног чиниоца у виду радничких организација у процесу управљања, које сада подразумева настојање да се предвиде промене, да се мери њихов ток и утицај, а све са циљем да промене буду под контролом и да се обликују према унапред одређеним циљевима.
НАЧИНИ УСПОСТАВЉАЊА ВЛАДАЈУЋЕ КЛАСЕ
Генеза постиндустријског друштва, по раширеном мишљењу, везује се за развој нуклеарне енергије, што је довело до потребе да се успостави веза између науке и власти, а затим до увођења „социјалне физике“ у организационе моделе. У том процесу, основне теме постају рационалност, планирање и предвиђање, што доводи до технократског поретка, у коме одлучујући утицај остварују техничари администрације и привреде. Технократа управља на основу своје компетентности, а технократски приступ промовише логично, практично, решавање проблема, уредност, дисциплинован приступ циљевима, ослањање на прорачун и прецизност, али и на концепт система. Због тога се технократија испољава као доминантно бирократска.
Предност технократског начина производње је ефикасност у испуњењу циљева. Због тога, он се у постиндустријским друштвима неминовно шири у односу на методе који нису толико прилагођени за остваривање интереса, макар само најмоћнијих.
Технократе, иако су најважнији „шрафови“ постиндустријског друштва, не постају нужно владајући слој. Владајући естаблишмент се, наиме, успоставља на основу природе система (начина одржавања власти у друштву), с једне, и сходно реалном стању која друштвена група поседује капацитет моћи, с друге стране.
Сам начин успостављања владајуће класе разликује се у преиндустријском, индустријском и постиндустријском друштву. Док је у прединдустријском друштву физички ресурс земљиште, а социјални ресурс фарма, а у индустријском опрема и предузеће, у постиндустријском друштву физички ресурс је знање, а социјални ресурс су универзитети и институти.
Из природе физичких и друштвених ресурса проистичу критеријуми формирања естаблишмента: доминантне друштвене групе; средства контроле; елементи друштвене снаге; основи повезивања; и приступ. Тако, након земљопоседника у преиндустријском, па предузетника у индустријском, у постиндустријском друштву доминантан је сталеж стручњака. Средства контроле померају се ка индиректној контроли, а елементи друштвене контроле од силе ка правима и франшизама.
ЗНАЧАЈ ВЕШТИНЕ КОЈА НЕ ПОДРЗУМЕВА СТРУЧНОСТ
За разлику од наведених, у основу повезивања елите нема толико јасне разлике између ових епоха. Наиме, у прединдустријском друштву основ повезивања је имовина, а у индустријском и постиндустријском то је техничка вештина. Такође, док је манифестација повезивања у прединдустријском друштву била војна сила, у индустријском и постиндустријском друштву то су политичке организације.
За обликовање врха друштвене скале посебно је битан приступ естаблишменту, који се манифестује у виду друштвене проходности. У прединдустријском друштву фактори приступа били су наслеђе, одузимање и оружана сила. У индустријском друштву, уз наслеђе, били су и снисходљивост и образовање. У постиндустријском друштву чиниоци приступа естаблишменту су образовање, мобилизација и кооптирање. То резултира у два нова момента. Прво, у постиндустријским друштвима у политички процес су укључени научници, који су својом новом друштвеном улогом предиспонирани да се понашају политички. Друго, нема више класе као специфичне групе, већ постоји систем који институционализује основна правила за стицање и поседовање, у који дефинише пренос моћи и пратеће привилегије.
Приметна су три начина остваривања моћи и друштвене покретљивости. Прво, темељ власти нису више некретнине ни политичка позиција, већ – вештина. Друго, начин приступа нису више наслеђивање ни предузетништво (способност), него – образовање, чланство и кооптирање. И, треће, социјална база померена је од породичне, преко партијске до – појединачне, која може и не мора бити партијска.
Несумњиво је у постиндустријским друштвима најважнији услов за приступ местима надлежности и положаја постала техничка вештина. Ради се, међутим, о једностраном поимању вештине – искључиво у функцији управљања (менаџмент). Тако схваћена, вештина више нужно не подразумева стручност ни способност, које су биле иманентне у индустријском, као изразито више меритократском друштву. У том процесу чини се да чак и имовина губи на значају, пре свега због настанка „нових“ облика својине и поседовања насталих кроз ново дефинисање социјалних права.
Вага класног система очигледно се променила, али није дошло до прилагођавања природе политичког система, као арене преко које се усклађују различити интереси. У недостатку прилагођеног политичког система, постиндустријско друштво је довело до већег отуђења моћи. Оно је све више етатистичко у смислу да кључне одлуке доносе владе, а не тржиште. Такође, оно је и више групно, с обзиром да је све више група које своја социјална права и интересе настоје да наметну кроз политички поредак.
СЛАБЉЕЊЕ УТИЦАЈА ГРАЂАНА
У наслеђеном политичком систему кључни проблем јавних политика у постиндустријском друштву испољава се у односу између техничких и политичких одлука. Најочигледнија последица је конфузија концепције организовања друштва. Основни разлог за то пре свега је чињеница да је, у недостатку класне борбе, рационалност као скуп техника за ефикасну расподелу средстава, суочена са бирократизованошћу политике, постала искривљена до бесмисла.
Управо такав, неадекватан, политички систем копирају чак и још увек индустријска или неформирана информатичка друштва, међу којима и наше. С тим у вези, вреди подсетити да је, пишући о САД, Токвил тврдио да је то најегалитарнија земља коју је срео. Та једнакост није постојала у смислу материјалних услова и интелектуалног елитизма, већ у непостојању формалних обележја ранга и постојању убеђења у демократију. Суштина је, наиме, да, ако одређена неједнакост у стању постоји нужно, неједнакост не мора да буде и у капацитету грађана да утичу на одлуке својих влада.
Због слабљења утицаја грађана, све више смо у недоумици да ли владају политичке партије, интересне групе, друштвене и економске елите, или политичари. Постиндустријски развој уништио је стратификацију класа и оставио масу појединаца обезбеђену социјалним системом. Они немају политичке канале и зато су спремни да се вежу за било коју јавну политику који ће задовољити њихове интересе, а лидери радо подилазе масовном укусу како би искористили масу да ослабе своје опоненте.
За обичног човека живети данас подразумева спремност да се прихвати неуређеност (збрка). Неуређеност се испољава, између осталог, и тако да у европској земљи 21. века има људи који су неписмени, без крова над главом, а чак и испод границе људског достојанства. Ради се о појавама за које власт и шрафови администрације који се сматрају влашћу мисле да се не би смеле толерисати, али су очигледно и они у збрци. Неуређено, у том смислу, је и све оно за шта људи коментаришу да би неко требало да предузме нешто, при чему под „неко“ не подразумевају себе.
Обичан човек осећа то да би требало да живимо у друштву које је више уређено. Перцепција уређеног се, међутим, своди искључиво на очекивање да се ствари не дешавају саме по себи. Последица је претерано нормирање (и контрола), што постаје главна активност бирократије. Тако, да би се дошло у прилику да се нешто покрене, потребна је гомила захтева, гомила сагласности, дебате гомиле непрофитних организација, па чак и онда је мало вероватно да ће иницијатива, ма колико била рационална, заживети.
ЛИНИЈЕ КОНСОЛИДАЦИЈЕ МОЋИ
Уређена друштва требало би да обухватају и повезују отргнуте крајеве. Мање је бескућника и неписмених, али по правилу и шансе да неко бистро дете својим знањем, радом и способностима исплива у врхове друштва. Цена уређења је губитак друштвене покретљивости ка горе зато што је уређено друштво темељно стратификовано. Моћ је подељена између свих оних који би у успостављеним односима требало да је имају, а има је само толико да су подмирени сви који би требало да је имају. Уређеном друштву свака новина је претња, јер ново је непредвидиво, хаотично и може пореметити структуру моћи, а тиме и његову унутрашњу стратификацију.
Постмодернистички, неолиберални приступ заговара друштво консолидовано око власти у служби „напредних“ идеала. То је сређен свет у коме власт и непрофитне организације троше стално све већи део свега другог све док не остане ништа друго, јер је консолидовано. Проблем је у томе што крајњи резултат тог процеса није прогресиван, већ је племенски.
Моћ се, наиме, природно консолидује дуж личних, а не политичких линија. Друштво може почети да консолидује моћ тако да све непрофитне организације помажу бескућницима и неписменима, али феномен је да се ни бескућницима ни неписменима не помогне много. Овај феномен није изненађујући. Сваки хуманитарни рад је посао који постоји да сам себе елиминише. Једини начин да се задржи такав посао јесте да се проблем овековечи или да се редефинише у већем обиму.
Све то се види на примеру бројних владиних и невладиних организација које постоје да би подсећале људе да се забрину за проблеме који их се уопште не тичу. Темељно редефинисање проблема, међутим, значи више новца, више моћи и више контроле. Тако било који проблем – бескућништво, неписменост или криминал – постају друштвени проблем који се може решити наводно само целовитим приступом свему. Сви нивои административног организовања грађана постали су велика слагалица која се једино може решити слагањем свих делова по неком правом редоследу. На крају се, као једини начин да се решавају проблеми, који се никада не реше, намеће потпуна контрола над сваким.
Моћ се идеолошки може консолидовати само временски ограничено. Није случајно да се „комунистичка“ револуција урушила у фамилијарно профитерство, које је прерасло у олигархију заинтересовану само да лагодно живи. „Комунизам“ смо донекле заменили за капитализам, али реално трибализам је победио интернационализам. Моћни људи успоставили су систем који је закључао привилегије за њих, њихове пријатеље и породице, док је левичарење омогућило њиховим прецима да приграбе привилегије. Тако су завршили сви експерименти „прогресивне“ идеолошке консолидације моћи. Моћ је, као и богатство, увек лична. Систем који обједини довољно моћи претвара се у племенски, јер преци инстиктивно увек настоје да своје привилегије проследе потомцима, при чему, као што се види из примера многих агенција за друштвене послове, систем остаје да постоје само зарад система.
НОВИ ФЕУДАЛИЗАМ
Племенски системи нису меритократски. Они нису заинтересовани за таленте, изузев у смислу поретка који проистиче из консолидације моћи. Њихово поимање цивилизације не почива на науци, уметност и култури, него искључиво на поретку власти. Тек под притиском хаоса, таленат се ослобађа у „дивљину“ где се дешава нешто непредвидиво. Али хаотични период пролази и стари обрасци се поново намећу, да консолидују и ту „дивљину“. Упркос ширењу „дивљих“ информационих технологија, постиндустријско друштво постаје све више средњовековно. Имамо еснафе, секуларно свештенство и становништво вредносно фрагментирано. Држава све више уступа простор феудализму кад појединци све више вреднују да се о њима брине него могућности које су им отворене у друштву. Чак се и модел старих верски ратови враћа, са специјалним јединицама као модерним витезовима, небодерима као савременим дворцима и социјалном помоћи којом се сиротиња одржава као гласачка машина, попут некада ситних сељака на имањима феудалаца.
Већи део „прогресивне“ инфраструктуре у стварности постоји пре свега да се елиминише конкуренција. Послови и високо образовање постали су доступни селективно, по пореклу, по припадности посебним групама или организацијама и по политичком опредељењу. Покретање пословања је све теже без политичких веза. Успех има све мање везе са тржиштем, а све више са политичком констелацијом. Цела платформа заснована на наводним заслугама везана је за настојање да се потре надметање. Политичке изјаве у смислу претходних заслуга потиру улогу појединца. Успех више не долази из конкуренције, већ из одлука система. Логика која се намеће је: ако су одлуке мудре, онда је конкуренција непотребна, а, ако нису мудре, онда је конкуренција узалудна.
Улога компетентности у меритократији не почива на стремљењу појединца против стварног света, него на процесу доношења одлука. Компетентност је данас редефинисана, али не у смислу значаја за одређену област, већ за ширу политичку слику. То више није питање ко је најбољи инжењер, бизнисмен или архитекта, већ инжењера, бизнисмена или архитекте чији су идентитет и визија више у складу са широм сликом.
Холистички политички приступ јесте уређен, у смислу да нема места за појединца. Међутим, сувише је концентрисан на шуму да се бринуло о дрвету, а камоли о дрвосечи или породици којој треба пристојан дом. Исход опште дехуманизације је политика у којој су само људи у унутрашњем кругу моћи људски и истински важни.
БИРОКРАТСКИ КОЛЕКТИВИЗАМ НЕОЛИБЕРАЛНИХ ТЕХНОКРАТА
У разним идеолошким револуцијама милиони људи убијени су због идеја, а на крају због личне моћи. Крај система који дехуманизује милионе због колектива је систем који дехуманизује милионе зарад неколицине који га воде, неколицине који су заиста битни и неколицине на чијим одлукама се све темељи. Када се вредност друштва сведе на неколико филозофа-краљева, комесара за коректност и технократских царева, постаје лако одбацити идеје које су их довеле и вратити се на становиште да су неки људи бољи од других.
Поента прогресивности је у управљању хаосом безличним средствима из надлежности власти. Ако се елиминише довољно хаоса, оно што остаје је спутавајући поредак који се не заснива на разуму, већ искључиво на моћи. Што се више моћи консолидује у име нечега, институције се више мобилишу да остваре циљеве и више се централизује сваки аспект живота, а мање простора има за „дивљи“ креативни хаос, који покреће друштво напред кроз велике искораке.
Данас постиндустријску цивилизацију прогони стара утопистичка идеја како ће рационално друштво бити потпуно управљано од врха на доле. Тако сваки „прогресивни“ циљ зависи од ригидног система власти да одговори на позиве цивилног непрофитног сектора, којим управљају организатори заједнице чија је улога слична комесарским. Ти комесари су увек били илузија, јер никад не би управљали земљом зато што је та улога била резервисана за моћне људе из политике, који су наметнули своју контролу након револуционарног хаоса, у једном периоду чак и убилачким поретком.
Прогресивну државу неће водити људи који прихватају више бескућника, више расељавања или више абортуса. Ти људи су корисни за постављање система на место, стварајући илузију народне воље, која је све мање пожељна када се систем устроји. Отуда, када се моћ консолидује, коалиција активиста који су учествовали у консолидацији постаје сметња. Проблем није у хуманизму. Није погрешно бринути се о другима. Погрешно је пренети ту бригу на безличну бирократију или успоставити систем обавезне бриге или масовно уништити животе других из пакосне самоправедности зато што они не брину довољно. Праксе широм света доказују да конзервативци дају милостињу, а савремени неолиберали дају власт.
Рационалан поглед на друштво почиње са прихватањем несавршенсти света. Захтев за рационалним друштвом је последица ирационалног уверења да владање усавршава људе. Али како власт може да усаврши људе када је чине несавршени људи? Консолидована моћ у оквиру малог броја људи и смањиваће се даље у оквиру њихових рангова и они ће поступати попут свих фараона, краљева и царева током историје.
Још горе је губљење енергије која би учинила могућим следећи корак. Уређени хаос, танка линија између интервенционизма и анархије засноване на неколико докумената, здрав разум и национална етика чине могућим остварење сна. Тај сан дави бирократски колективизам неолибералних технократа који замишљају да ће гомилајући више институција, додатних нивоа регулације и све више правила, производити само предности без мана, производе без загађења, богатство без сиромаштва и добро без зла.
Прогресивна консолидација моћи умишља да организација може да садржи само месијанску страну човека иако знамо да не може. Тако, долазимо до тога да организације консолидују моћ у рукама људи често горих од просека, а све у име „напретка“. А крај надметања је пут у тиранију. Уместо ко влада, ваљало би преиспитати: да ли се јавне финансије дистрибуирају на начин који подстиче олигархију или конкуренцију; какав је значај најраспрострањенијег ресурса – права гласа; да ли су обрасци утицаја трајног или променљивог карактера; и да ли оно што грађани верују утиче на политички систем?
Можда су развијена информациона друштва, у којима су од производње остали брендови, од способних стручњака глагољиви експерти (менаџери), а од слободних избора медијска психополитика, превазишла основне вредности либералне демократије. Ми, који нисмо нисмо ни стигли до индустријски развијеног друштва, сасвим сигурно нисмо.
