Pročitaj mi članak

Najneverovatnija bitka Srba o kojoj se ne uči u školi

0

"Probajte pet sati da trčite. Ali, da nosite teret od pet kilograma. Ne zvuči lako? Sledi priča o jednom takvom trčanju, i to da bi se stiglo u čudesnu bitku o kojoj se ne uči u školama", naveo je na Tviteru novinar Darko Nikolić, inače i autor istorijskog romana "Gvozdeni puk", čiju objavu prenosimo u celosti.

„Јесен 1914. Аустроугарска пред победом над Србијом, чије снаге повијају пред насртајиима непријатеља који је нагрнуо из правца Босне. Церска битка је већ заборављена, на Дрини се у међувремену искрварило, на Мачковом камену изгинуло. Муниције све мање, а одећа постала рите.

За то време, оскудне снаге чувају, за сваки случај, предео источно од Београда, да се случајно не деси неки покушај „иза леђа“, преко Дунава. Углавном су за то били задужени трећепозивци, људи од 38 до 45 година.

Они немају, као ударна снага српске војске (први позив: 21-31 година старости) нове пушке у које можете ставити пет метака. Немају ни опрему. Ни униформу. У својој обичној одећи, коју и иначе носе (ми то сад зовемо ношња), пошли су од својих кућа.

Неки од њих су већ и деде, јер се рано ступало у брак. Имају старе Берданке, пушке у које сваки пут кад опале, морају да убаце метак, репетирају, па изнова. Брзометке, с пет метака, биле су резервисане за први и скоро цео други позив. Непријатељ је користио искључиво такве.

Није било много трећепозиваца који су бринули да окупатор случајно не крене преко Дунава на Смедерево. А баш на Митровдан, 27. октобра по старом, односно 9. новембра по новом календару, то се десило. У три сата ноћу, везаним чамицима Аустроугари су неприметно прешли велику реку и ударили на положаје трећепозиваца. Баш ту, код самог Смедерева.

Било их је трипут више. Имали су боље наоружање, више топова, авиона за извиђање, чак и рефлекторе за ноћно осматрање. Имали и фактор изненађења – јер је цела Србија бринула шта се дешава негде код Колубаре…

Тај напад је био покушај пробоја који би омогућио Аустроугарима да, када се осигура десна обала Дунава код Смедерева, ту доведу још јаче снаге, па да онда „с леђа“ ударе на главнину српске војске која је, онако изморена и измучена водила битке у западним крајевима отаџбине.

Трећепозивци су, ту код Смедерева, на Митровдан, падали, борили се, нападали и одступали. У борбама прса у прса користили су кундаке. Није било бајонета за њихове старе пушке. А плавих, аустроугарских униформи, на нашој обали бивало је све више и више како се зора приближавала.

Кад је освајач дошао до „Карађорђевог“ шанца, упућен је позив за помоћ. Само, ко да дође, кад је скоро целокупна војска километрима далеко, окренута противнику који надире преко Дрине, незаустављиво? А и ко од других „граничара“ да дође, да остави своја места незаштићена?

Позив је стигао у месташце Петка, удаљено 32 километра. Тамо су на обуци, под командом лесковачког мајора, били момци из крајева ослобођених од Турака током 1912. и 1913. Углавном су родом били из околине Прешева и вардарске Македоније.

Само, када је стигао позив за помоћ тај батаљон од хиљаду људи није био на једном месту: половина (две чете) била је издвојена због вежби, па је онај лесковачки мајор окупио две преостале чете, око 500 младих и повео их у – ову причу.

Било је седам ујутру када су пошли. Нешто пре један поподне стигли су на место битке. Трчали су 32 километра, без престанка. Свако од њих је носио по маузерку, пушку од четири килограма, муницију која је око килограм и 300 грама тешка ако се носи стотину метака, и пратећу опрему. Трчали су – да би помогли браћи.

Када су стигли, стање је било ужасно. Око седам хиљада Аустроугара већ се пребацило на српску страну. Иако су Срби својом сматрали и ону другу обалу, и много километара иза ње. Али, тај Дунав, граница у оно време, више није био граница која раздваја две војске.

Окупаторска војска је прешла, сада већ у двоструком броју већем од бранилаца, а стално су пристизале нове плаве униформе преко велике воде. Из минута у минут све више њих. Опремљенијих. Свежијих.

Потпуковник Светомир Цвијовић, командант Смедеревског одсека, узалуд је тражио појачања говорећи да су три аустроугарске батерије са по четири модерна топа ућуткала једну старинску батерију српских, те да сада неометано пребацују војнике и са два пароброда. Узалуд апели да се некако, нечим помогне, јер непријатељ има и митраљезе, а сада једини и топовску паљбу.

Све што је стигло од помоћника Штаба врховне команде, Живојина Мишића, било је да се непријатељ, како се зна и уме, мора пребацити назад преко Дунава.

У разговору са оним тек пристиглим лесковачким мајором, чији су „вардарци“ претрчали 32 километра за пет сати, и то у пуној ратној опреми, потпуковник Цвијовић одлучује да се малобројне српске снаге више не посвећују само одбрани, већ да се пробају и противнапади. Када и где је то могуће. Ако је уопште могуће.

Мајор, иако су му људи једва дисали после напора, износи и предлог: И, тај мали штаб, помало затечен, предлог усваја.

Официр, који је предводио „вардарце“, оде до својих, позове најгрлатије певаче да иступе напред и рече им да ће певати тада свима знану песму, али да промене претпоследњи стих. Уместо да певају „већ у души Србадије“, да се отпева „у срцу Шумадије“, како би се охрабрили Шумадинци који су од ноћних сати одолевали, али и гинули пред налетом бројнијег непријатеља.

И, усред митраљеске ватре Аустроугара, поче песма. Не из грла, већ из срца:

„Где је српска Војводина?
Да л’ у Бачкој ил’ Банату,
Ил’ у Срему, старој слави?
Нит’ у Срему, нит’ Банату,
Већ у срцу Шумадије,
Ево главе, не дам Војводине!“.

Аустријанци заћуташе. Престали да пуцају и да причају и да командују.

Лесковачки мајор, који је и сам певао, окрену се тада ка младићима које је пре пет сати повео са 32 километра удаљеног места и рече им громким гласом:

„Дошао је тренутак, браћо, да вратимо крв Шумадинцима, који су нас ослободили од Турака после петовековног ропства! Хоћемо ли?“

„Хоћемо“, загрмеше као један.

„Е, онда…“, окрену се лесковачки мајор, па потрча: „Јуриш“ Урааа!“.

За њим су потрчали и остали младићи. „Вардарци“. За њима и трећепозивци. Све се претворило у једно чудесно, застрашујуће „Урааааа!!!“

Уследила је битка на обали, малобројнијих са боље опремљеним. Клинаца и стараца са професионалцима. Деце и деда са окупатором. Бомбама и кундацима на брзометке.

И, уз стотину погинулих, Срби су око две хиљаде непријатеља заробили, око четири хиљаде протерали, а око хиљаду убили у јуришу какав се не памти. И данас, ако прођете путем за Удовицу, знајте да у десет великих гробница, уредно сахрањено, лежи по стотину окупаторских војника. Као подсетник, и више од стотину година касније, шта се деси када се сила судари са љубављу.

А ова љубав је спречила удар с леђа и омогућила да се, на другој страни отаџбине, изведе чувени маневар којим је Колубарска битка постала једна од најсјајнијих страница наше војне историје.

Када се нестваран догађај покрај Смедерева окончао, онај официр се вратио код претпостављених у импровизованом штабу, оних који су и упутили позив у помоћ, па упутио њима – извињење:

„Опростите. Рекао сам вам да ћемо за пола сата све завршити. Избили смо на Дунав за 17 минута. Тако то, ваљда и иде када се не трчи, него када се лети у слободу.

(Лесковачки мајор о коме је реч звао се Јован Наумовић. Претходне две године је водио један други батаљон, Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“)“, навео је у објави новинар Дарко Николић, истакавши да због мајора Наумовића и јунака попут њега постоји и књига „Гвоздени пук“, која ће се, како је рекао, опет штампати и делити.

Izvor: Direktno

Oznake: , ,