Велики протест просветних радника, више него икад ствара потребу да се разговара о стању у нашем образовању. Шта се то десило са образовањем у Србији и како смо дошли у ову ситуацију, да данас стојимо на рушевинама, нечега што је некад био наш понос?

Да бисмо дошли до одговора, потребно је указати на све ствари које су по нашем мишљењу плански спровођене у последњих петнаест година и које су урушиле образовни систем у Србији.

Основно и средње образовање и васпитање

Од реформи образовања посебна пажња усмерена је на деградирање васпитне улоге основних и средњих школа, и то пре свега законским путем. Да би се ти процеси што пре убрзали, десиле су се ствари које су незабележене у свету. За само осам година донели смо три потпуно нова Закона о основама система образовања и васпитања. Врхунац решености да се умањи васпитна улога основних школа десила се 2009. године, када је из самог назива закона избачено васпитање, па смо тако добили Закон о основној школи.[1] Пошто је сваки закон био све либералнији, сужавајући права оних који обављају образовно – васпитни рад, а повећавајући права ученика.

Овакви покушаји нису случајни. Жеља законописца и оних који одређују да се овакви закони креирају је да се онемогући онима који обављају образовно – васпитни рад (васпитачи, наставници, стручни саветници) да добро извршавају своју васпитно – педагошку улогу.

Већина некадашњих педагошких мера које су давала добре резултате деценијама, данас се сматрају по учењима модерне педагогије штетне за психо – физичко здравље ученика. Логичне последице оваквих модерних схватања, довеле су дотога да се све више развијају различита девијантна понашања ученика као и насиље у школама које се у последњих петнаест година значајно повећало, а ситуација је сваке године све гора. [2]

Други проблем су покушаји спровођења све популарније на западу тзв. „квир инклузије“[3]. Без консултовања Министарства просвете, науке и технолошког развоја, противзаконито Покрајински секретаријат за спорт и омладину увео је пилот пројекат у виду изборног предмета „Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу“.[4]

У уџбенику који је намењен овом пројкету ученици су могли да прочитају да је „Дуготрајним истраживањима и проучавањима дошло се до закључка да је хомосексуалност нормална и позитивна варијација људске сексуалности.“[5] и „Не постоје препоруке ни границе када се може најраније (или када треба најкасније) почети са сексуалним односима“[6].

Претпостављамо да је овај пилот пројекат, само једна од припрема озбиљног спровођења „квир инклузије“ у образовном систему Србије, што нам показује члан 56. у првој радној верзији будућег „Закона о родној равноправности“, где пише да је „обавезно стицање знања из области сексуалног образовања и репродуктивног здравља, промовисање многострукости и вишеслојности људских идентитета и тачан приказ истополне сексуално – емотивне оријентације, трансродности, трансполности и интерсексуалности, индивидуалност, солидарност и креативност“[7]

Реформисано образовање, донело је један нови експеримент у виду неолибералног школства. Овом систему не одговарају развијање самосталности, креативности и критичког размишљања код деце. Знање као највећа вредност некадашњег школства, за новонастали образовни систем није значајна. Овај систем цени ефикасност, и подстиче борбу између школа где је школа у којој ученици имају просечно веће оцене на бољем гласу.

Стварању оваквог система вредности погодује и све мањи број деце, па је школама сваки ученик важан како се не би затварала одељења, а самим тим би се довео и опстанак школе. Да би се таква ситуација спречила, школе су постале фабрике које штанцују Вукове дипломе.[8] Тиме смо ушли у једну апсурдну ситуацију где су нам статистички ученици све бољи, док је реалност другачија, сваке године на међународним PISA тестовима наши ученици су све гори.[9]

На крају овог „скенирања“ основног и средњег образовања, посебно је алармантна чињеница да учитељи и наставници имају недовољно велике плате, које нису у сразмери са одговорношћу и значајем посла који обављају. Овакво стање довело је до невероватно распрострањене корупције и непотизма у основним и средњим школама.[10]

1. Док држава сужава права оних који обављају образовно – васпитни рад, , насиље у школама сваке године све веће.

Високо образовање

Високо образовање, посматрано кроз институцију универзитета, веома је значајно за функционисање државе. Пре свега одговорност ове институције, на чијим темељима се вековима градила интелектуална и духовна елита је заиста велика. Зато и ова институција тражи озбиљно сагледавање тренутног стања.

У граду Болоња у Италији, двадесетдевет министара образовања донело је заједничку декларацију познатију као Болоњска декларација која се односила на реформу система високог образовања Европе.[11] Оваквa пракса досад невиђена у историји универзитета, да ни један интелектуалац, научник или ректор буде консултован о новим правилима функционисања универзитета, показала је да су интелектуалне и духовне елите, препустиле вођење овако значајне институције, политичким елитама које су имале јако велику материјалну корист да преузму универзитет.

На примеру Србије, чији је тадашњи министар просвете Гашо Кнежевић, 2003. године, потписао Болоњску декларацију, можемо лепо објаснити које су последице политизације универзитета и увођења реформи које искључиво одговарају политичким елитама и страним интересима који њима управљају.

Потписивањем Болоњске декларације, универзитет коначно губи своје препознатљиве начине на које функционише, а уместо тога добијамо један нови систем, чија је врховна вредност успостављање јединственог тржишта које функционише по логици неолибеларног капитализма.

На таквом успостављеном тржишту, потребно је било проширити број оних који могу да учествују, па су невероватно брзином почели да се отварају нови, приватни универзитети, тако да у овом тренутку имамо деветнаест универзитета (осам државних, десет приватних и један задужбински)[12]. Кршећи европске стандарде који приближно износе један универзитет на милион људи, Србија је тако постала земља са највише универзитета по глави становника (један универзитет на 368.000 људи). Тиме су се створили услови почетка велике тржишне борбе за студенте.

Приватни и државни универзитети постали су велика предузећа. Како би максимизирали свој профит у овој тржишној борби срозавају се критеријуми и повећавају се уписне квоте како би било што више места за оне који хоће то да плате. Велика интересна спрега између оних који су на челу државе и оних који су на челу универзитета толико је јака и без икаквих осећања за десетине хиљада правника, економиста, лекара, социолога, историчара и других који се непотребно школују, јер у Србији нема капацитета да буду запослени.

Чак шта више овакво стање не може да задовољи велике профитерске апетите ових интересних група, па је „Стратегијом развоја образовања до 2020.године“ утврђен циљ да се до 2020. године број свршених студената са садашњих 26% (међу популацијом од 30 до 34 године) повећа до чак 38,5%.[13]

Посебну важну улогу у одржавању оваквог систему имају професори. Многи професори, противзаконито раде на чак неколико универзитета истовремено. Због тога више од петнаест година не постоји политичка воља да се донесе планирани „јавни регистар професора“[14], који би спречио овакве злоупотребе. Овим „прећутним договором“, материјално задовољни професори, којима је омогућено да примају по неколико плата, једна су од главних полуга функционисања оваквог система.

Са друге стране студенти, од којих се очекује да буду незадовољни таквим стањем, препустили су да уместо њих, одлучују они који су у врху студентске политике, која пре свега служи као регрутни центар за политичке партије и веома добар сарадник управа факултета како би се незадовољство студента држало под контролом. Таква ситуација довела је до тога да су се избори за студентски парламент, претворили у борбу на живот и смрт различитих студентских организација, јер је улог заиста велики – успешно напредовање на политичко – пословном плану.

УПУТНИЦЕ:

[1]http://www.paragraf.rs/propisi_download/zakon_o_osnovnoj_skoli.pdf

[2]http://srednjeskole.edukacija.rs/zivot/vrsnjacko-nasilje-u-porastu

[3] проф. др Слободан Антонић, Моћ и сексуалност, социологија геј покрета, Catena Mundi, 2014, стр. 175-218

[4]http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Seksualno-obrazovanje-u-srednjim-skolama-u-Vojvodini.sr.html

[5] проф др. Александра Капамаџија, проф сци. Марија Зотовић, доц. Др Снежана Укропина, проф. др Душанка Добановачки и др. Лидиа Туро, Здравствено васпитање о репордуктивном здрављу, Покрајински секретаријат за спорт и омладину, 2013, стр. 105

[6] Исто, стр. 83

[7]http://www.ombudsman.rs/attachments/3621_Prva%20radna%20verzija%20modela%20zakona%20o%20rodnoj%20ravnopravnosti.pdf

[8]http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/406075/Vuk-Karadzic-se-prevrce-u-grobu-zbog-hiperprodukcije-vukovaca

[9] http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/t49789.sr.html

[10]http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:463930-Korupcija-u-prosveti-Prodaju-cak-i-katedre

[11]http://sr.wikipedia.org/sr/Болоњска_декларација

[12]http://sr.wikipedia.org/sr/Списак_универзитета_у_Србији

[13] Стратегија развоја образовања у Србији до 2020. године, Министарство просвете, науке и технолошког развоја, 2013, стр. 9

[14]http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Neophodna-veca-kontrola-fakulteta.sr.html

Извор:  akademskikrug.rs
Наслов: Србин.инфо

Ознаке: Болоњски систем, Игор Стевановић, неолиберализам, образовање, српско школство, студенти