Прочитај ми чланак
Командант и херој, Миланковић Вељко са својим саборцима
Вељко Миланковић (рођен 5. јануара 1955. године у селу Кремна близу Прњавора, Република Српска), а преминуо 14. фебруара 1993. године у Београду.) је био оснивач и командант батаљона Вукови са Вучијака.
По професији је био саобраћајни техничар а прије рата је био приватни предузетник.
На Видовдан 28. јуна 1991. године, одлучује да помогне свом народу у рату који је тада захватио Југославију. Иде у мјесто Голубић, код Книна, и тамо завршава обуку код Капетана Драгана. Миланковић се истицао на обуци као веома дисциплинован и добар војник и по завршетку обуке добија чин поручника. У родном крају формира јединицу “Вукови с Вучијака”. Убрзо он и његови „Вучјаци“ постају истакнути борци и јунаци. Били су свуда где су се водиле тешке борбе, Модрича, Дервента, Јасеновац, Пакрац, Окучани, Босанска и Книнска Крајина.
Августа 1991. године са својом ослабљеном јединицом заузео је спомен парк Јасеновац. У току борбе на Брончицама, јединица „Вукови са Вучјака“ која је бројала 47 војника, убила је 37 непријатељских војника а више десетина је рањено. Том приликом заробљена су два тенка М-84, један оклопни транспортер, веће количине оружја и муниције.
Командант Миланковић Вељко
Крајем фебруара 1992. године је рањен током борби код села Смртић у Западној Славонији одакле је пребачен у Бању Луку где је оперисан и превезен на ВМА на лијечење.
Веома значајну, ако не и пресудну, улогу је имао у пробијању „Коридора Живота“. Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је први био у пробијању „чврстог коридора“. Као командат јединице током пробијања коридора водио је борбе код Добар Куле (1. јул 1992.), Бијелог Брда, Јакеша, Чардака, Цера, Модриче (26. јун 1992.) и Оџака (12. јул 1992).
Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено у аналима овог рата: „Момци „вјечитог поручника Миланковића“ извели су једини класичан јуриш „на нож“ виђен у рату 1992. године. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде „НОЖ НА ПУШКЕ“ полетјели грудима на непријатељске ровове… Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао.”
Тешко је рањен у уличним борбама у селу Кашић (општина Бенковац) 4. фебруара 1993. године када је током дејства артиљерије у операцији Масленица погођен у десну страну груди. Умро је 14. фебруара на ВМА у Београду. Три дана касније сахрањен је на родној Кремни.
23. јуна 1993. посмртно је одликован орденом Милоша Обилића.
Треба споменути да у Прњавору једна улица нози назив “Вељко Миланковић”, по овом команданту.
