Прочитај ми чланак

МОЖЕ ЛИ СРБИН бити муслиман?

0

У више од стотину протеклих година хиљаде појединаца из муслиманског миљеа осјећали су се Србима без икакве потребе да пригрле православље.

w

У више од стотину протеклих година хиљаде појединаца из муслиманског миљеа осјећали су се Србима без икакве потребе да пригрле православље.

Шестог априла ове године навршило се тачно стотину година од рођења Мусе Ћазима Ћатића, пјесника који се сматра оцем модерне бошњачке поезије. Рођен у Оџаку, у Посавини, у години аустроугарске окупације (1878), а умро као тридесетпетогодишњак, у првој години Првог свјетског рата, Ћатић је за свог кратког живота био савременик почетака вестернизације и европеизације Босне и Херцеговине. Ћатић је био боем који је живио програмски неуредно, но како то зна да бива, стотину година послије његове смрти, он се сматра фигуром од националног поноса.

Неколико основних школа у Босни и Херцеговини носи његово име, као и гимназија у Тешњу. У доста градова постоји улица која се зове по њему. На новчаници од 50 конвертибилних марака налази се његов лик, што ће рећи да ћете у свакој бољој мјењачници у Србији за једног Мусу добити једног Вајферта и једног Миланковића – 3.000 динара.

Прву пјесму Ћатић је објавио 1898, кад је, дакле, имао двадесет година. Пјесма се зове Огањ и има карактеристичан мото. С којим је ријечима отац модерне бошњачке поезије ступио на књижевну сцену? Овако гласе ти стихови:

Из српске душе овај огањ врије,

Само за Српство моје срце бије.

У својим раним двадесетим, Ћатић интензивно пише поезију надахнуту сопственим српским патриотизмом. У пјесми Српски понос каже, рецимо, овако:

Ја сам Србин, српско д’јете,

Српска ми је савјест чиста;

Јуначких ми дједа слава

Ко сунашце жарко блиста.

У истој пјесми су и ови стихови:

Славим Марка и Милоша;

Славим храброг Ђерзелеза:

Имам њину успомену,

Бритки ханџар оштра реза.

У годинама у којима се осјећа као Србин, Ћатић пише и пјесму која се зове Исламу и која почиње овако:

О Исламе, вјеро моја света,

Спасу душе гријешничке моје,

Велике су Твоје свете мисли,

Твоје име величанствено је!

Ћатићева судбина је у много чему карактеристична и парадигматична за босанскохерцеговачке муслимане с почетка двадесетог вијека. Само неколико година након што је поетски проклињао издајнике српства, Ћатић ће најприје да пригрли калајевско бошњаштво, да би пред крај живота почео да пише пјесме из којих се открива да је почео да се осјећа као Хрват. У једва петнаестак година свог одраслог живота, успио је да буде и Србин, и Бошњак, и Хрват. Једина константа у његовом идентитету била је то што се све вријеме осјећао као муслиман.

muharem bazdulj o autoruДа се разумијемо, Ћатић нипошто није био никакав традиционални вјерник. Банално говорећи, био је пијанац. Чак му и на гробу пише да је „боемски живио“. Кажу да га је његов мостарски мецена Мухамед Бекир Калајџић редовно водио на ручак, али му није давао новац знајући да ће овај новац умјесто на храну потрошити на пиће. Успркос томе, осјећао је снажну сентименталну идентификацију са исламом и исламском културом генерално.

Ћатићево одбацивање српског националног осјећања има везе, чини ми се, са тенденцијом која је међу српском националном елитом још у његово вријеме постојала, мада тада није била потпуно доминантна, а према којој се изједначавају српско национално осјећање у етничком смислу и припадност православљу у вјерском.

Могло би се надуго и нашироко анализирати зашто је тако. Дио разлога крије се несумњиво у дугој отоманској окупацији, односно у чињеници да је ослобађање Србије истовремено било и ослобађање од Турака, а словенско муслиманско становништво које је примило ислам, задржавши језик, културу и велики дио обичаја, олако је идентификовано са Турцима. Имајући у виду да су све до балканских ратова, што ће рећи до прије стотину година, између осталог и Санџак и Косово још увијек били под управом Отоманског царства, непријатељство према Турцима није било тек неки давни скоро митски анимозитет него чињеница свакодневног живота. Ипак, то не објашњава до краја потребу да се словенско муслиманско становништво прогласи Турцима и да га се ултимативно позива да се врати „прадједовској вјери“.

Чињеница је да је великом броју православних Срба, сваки муслиман који се осјећа као Србин аутоматски сумњив, ако није спреман да се покрсти. У том смислу је изузетно индикативно искуство Мустафе Мулалића. Чудна је његова животна прича и ако би какав стереотипни српски националиста тражио муслимана по својој мјери, тешко да би нашао бољег од Мустафе.

Родио се у Ливну 1896. године. У Краљевини Југославији био је активиста и посланик Живковићеве и Јевтићеве Југословенске националне странке. Године 1941. повезује се с Дражом Михаиловићем и одлази на Равну гору. Био је члан Врховне команде Југословенске војске у отаџбини и члан Централног националног комитета Равногорског четничког покрета. У Михаиловићевом штабу је био све до априла 1945. године. У социјалистичкој Југославији је као четнички колаборациониста осуђен на пет година затвора. Казну је одслужио у Главњачи, а послије робије је живио у Сарајеву гдје је радио као трговац. Умро је 1983. године.

Иза Мулалића су у рукопису остали мемоари под насловом „Хроника Другог свјетског рата из аспекта мојих доживљаја и расуђивања“. У њима је и епизода у којој Мулалић описује један свој београдски доживљај. Дошавши једном приликом с Равне горе у Београд, у некој кафани се сусрео с неколико симпатизера четничког покрета. Дочекали су га са добродошлицом. У једном тренутку га, међутим, један риђокоси прота одведе за засебан сто и рече му: „Здраво, куме.“ Мулалић се зачудио јер је овога видио први пут, па га је упитао: „Откуд смо кумови, кад се први пут видимо?“ Поп је одговорио овако: „Ето, ја сам ти кум! Кад се будеш враћао у прадједовску вјеру, немој да тражиш кума, ја сам ти се први, и то од свег срца, јавио за кума.“

Присјећајући се тога годинама касније, Мулалић биљежи: „Било ми је јако тешко. Тај шовинистички препад ме је дубоко вријеђао. У својој вјери ја нисам био колебљив да не би таквом атаку одолио, али ме вријеђало што овакви испади наносе штету националној ствари.“

Мулалић се тада упушта у расправу с попом па га пита на коју прадједовску вјеру мисли, а прота одговора да мисли на православље, наравно. Мулалић каже да је његова прадједовска вјера богумилство, а да је и њему и попу заједничка прадједовска вјера Перун, односно словенски политеизам, па пита попа да се он врати Перуну. Поп на то побјесни те каже како су му дражи муслимани-Хрвати од муслимана-Срба јер према њима „нема обзира у провођењу наше политике“. Несретни Мустафа излази из кафане јако ожалошћен. Овако се тога сјећа: „Пукла ми је пред очима реална слика наше стварности, наших неискрених односа. Мјесто борбе против окупатора, видјех да нам предстоји међусобна борба.“ Мустафа Мулалић је био Србин, што се каже – са дна каце, али некима, ето, ни то није било довољно, само јер је био муслиман.

Наоко парадоксално, али управо је у социјалистичкој Југославији појединцима који су поријеклом из муслиманских породица било најлакше да се осјећају као Срби. Разлог за то је маргинализовање религије у јавном животу. Велики број истакнутих политичара и умјетника са именима оријенталног поријекла у СФРЈ су се изјашњавали као Срби. Меша Селимовић и Скендер Куленовић су само најистакнутнији међу њима.

Ратни распад Југославије, а нарочито рат у Босни, учинио је готово немогућом ширу и масовнију идентификацију јужнословенских муслимана са српским националним осјећањем. Мржња с којом су рушене џамије и практично сви симболи исламске културе, интензитет и окрутност злочина, а напосљетку и изјава Ратка Младића дата баш у Сребреници 11. јула 1995. да је послије буне против дахија дошло вријеме за још једну освету Турцима – све то указује на одбацивање муслиманске компоненте властитог идентитета из српске перспективе.

Уосталом, у више од стотину протеклих година хиљаде појединаца из муслиманског миљеа осјећали су се Србима без икакве потребе да пригрле православље. Не улазећи овдје у личне мотиве и не проблематизујући то на било који начин, ваља чисто социолошки примијетити да је Емир Кустурица ваљда и прва особа босанскомуслиманског поријекла којој је пуно право да се осјећа Србином шира друштвена заједница признала тек кад је прешао на православље. Истовремено постоји читав низ особа српског поријекла и етничке припадности које су у Сарајеву прешле на ислам и почеле се аутоматски изјашњавати као Бошњаци јер очито ни из тамошње перспективе није могуће бити Србин исламске вјероисповијести.

Коча Поповић је некад почетком седамдесетих година прошлог вијека казао како Албанци могу да буду добри Југословени, али да не могу да буду Срби. На сличан начин би се данашња српска политика требала односити према Бошњацима у Србији. Они могу бити добри политички Срби, лојални држављани Републике Србије, али је илузорно од њих очекивати било какав претјеран сентимент према православном имагинаријуму.

Уосталом, случај Адема Љајића је ту одличан примјер. Ако је он вољан да мирно стоји док слуша државну химну, ако је вољан да игра за репрезентацију своје земље, бесмислено је од њега очекивати да се активно идентификује са текстом који се скоро без изузетка чита у православном кључу.

Кад Александар Вучић каже да су Бошњаци и Срби исти, једино су им религија и вјера различите, то је у савременом политичком тренутку реална и остварива перспектива којој ваља тежити. Свима би нам овдје било боље да локална етногенеза није била базирана на религији него као у већини случајева на језику. Ако су католици, муслимани и православци који говоре албански сви Албанци, ако су католици и протестанти, па и све више муслимана којима је матерњи језик њемачки Нијемци, штета је што нас Јужне Славене језик није спојио чвршће него што нас је религија раздвојила. Сада је, међутим, тако како јест, што не значи да је забрањено надати се и сањати.

Уосталом, Муса Ћазим Ћатић је прије стотину и петнаест година писао:

Једна нада болну душу тјеши;

И са срца црни очај брише,

Нада слоге – братског јединства

За чим Србин умире и дише,

Јер је слога спасоносна зора

Што ће збрисат мрак нам са обзора.

А Његош 1847. године, у писму Осман-паши Скопљаку каже овако: „Када са мном говориш како мој брат Бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ, али када говориш као туђин, како Азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку противно било.“

Има се, дакле, на чему градити слога.