Прочитај ми чланакПошто немамо довршен национални образац, немамо ни довољан осећај колективитета, а самим тим ни смисао за континуитет.
Политика малих народа мора бити политика довијања. Као таква, она тражи владара који се мора служити свим средствима да осигура бољитак сопственом народу. Морал је средство контроле друштва и образац понашања који формира однос према животу, али се живот, а самим тим и одговорности и обавезе државника, разликују од одговорности и обавеза обичног човека. Једна грешка, једна одлука која је мотивисана чашћу, моралом, истином, и народ може платити велику цену.
Морал, дакле, у политичком смислу никад није и не може бити исто што и у обичном животу. Незгодно је само уколико се неморал политичара преслика на приватни живот, на обичан живот – то представља губитак контроле над собом и прелажење границе и излив политичког на друштво. Једино је опасније од тога уколико држава и медији раде на промоцији неморала. Није неморал нешто о чему треба причати нити је нешто што треба промовисати пошто то доприноси пропасти друштвених вредности и самим тим пропасти идентитета једне нације.
Дакле, једно је причати о политичарима који у разговорима са странцима и у политици према странцима морају да предузимају неморалне акције, али је сасвим нешто друго претварање народа у безличну масу. Уколико је тако, онда политика не служи више ничему сем личном богаћењу и задовољењу најнижих потреба. Политика има смисла све док представља средство којим се национални интереси бране, али губи смисао када не остане ништа да се одбрани.
ИСТИНА НЕЋЕ ИСПЛИВАТИ САМА
Стога, моралне расправе имају смисла из перспективе појединца али не и из перспективе државника. Државник нема ту слободу коју има појединац, већ далеко већу одговорност која одузима привилегију моралних одлука. Да, морал је привилегија, испољавање доброте такође, а посебно идеја да можеш рећи све што помислиш у политичкој сфери. У сфери политичког све што је нормално и обично постане привилегија, која се мора сачувати у себи, како би се имало шта одбранити. Политика је вештина, политика није полигон за испољавање моралних начела.
У том контексту српско виђење политике је врло инфантилно и пуно лепих жеља и неразумевања односа моћи. Борба са јачим подразумева лаж и претворност. У обичном животу лаж и притворност би спадале у расправу о моралним категоријама, али у политичком оне то нису; напротив, оне представљају средство којим се долази до циља.
Елите околних народа то добро разумеју и користе, те се тако оно што говоре никада не разликује од онога што је на западу пожељно чути, али се оно што раде заснива на ономе што мисле. Овде нећемо поредити нашу елиту, која је елита самомрзећих Срба, и елиту околних земаља, већ патриотску елиту и елиту околних земаља. У оквиру патриотске елите влада огроман аматеризам када је реч о схватању политике. Политика се доживљава као делатност у којој се има говорити истина и промовисати све оно што је у корист народа, отворено и слободно. Политика тако не функционише, а, пошто то не разумеју, одатле се изводе све даље грешке у закључивању.
Гостовања на тв емисијама и трибинама користе се како би понављали општа места и закључке. Обично се њихови говори, текстови и књиге своде на историјске анализе које у постмодерном друштву не значе ама баш ништа. Отуда се то претвара у патриотске жалопојке о томе како је некада било, а више није, или како историјски извори несумњиво доказују да смо у праву, а да друга страна фалсификује историју. Све је то тачно, али то никога више не занима. Срби то већ знају, самомрзеће Србе баш брига, а елита околних земаља већ штампа уџбенике у којима износи супротне тврдње и снима филмове и серије на ту тему.
Истина неће испливати сама од себе, „вештачки“ идентитети се неће урушити сами од себе; не разумемо основне постулате политике у постмодерни, нити утицај масмедија. Никога није брига шта се заиста десило. Никога није брига ко је заправо био Његош или Гаврило Принцип нити које је генетско и културолошко порекло околних народа. Важно је само било коју тврдњу понављати истрајно и дуго и она ће постати истина. Историју пишу победници, а наша ће историја бити победничка само уколико је стално и упорно износимо, без доказивања и губљења живаца и времена. То никога не интересује.
Потребно је екранизовати нашу верзију историје, писати популарне романе на ту тему, а противницима се обраћати са висине, нападачки, агресивно, а не дефанзивно и објашњавалачки, правдајући се. Објашњења сировој снази и вери нису потребна. Ми морамо да верујемо у нашу истину и да је исповедамо. Све док се, са друге стране, надамо да ће се ствари изменити саме од себе, страдаћемо. Изменити ствари у нашу корист подразумева вештину политике и стратегију на свим пољима, а не наду у боље сутра. Док се ми надамо у Трампа, Албанци троше милионе на контакте и утицај на чланове његове администрације.
ЈЕДНОСТАВНА И БРЗА РЕШЕЊА
Наш мањак смисла за политичко не проистиче толико из необразованости, како то лакеји самомрзећих Срба говоре, већ из мањка искуства и зрелости. Пошто немамо довршен национални образац, немамо ни довољан осећај колективитета, а самим тим ни смисао за континуитет, идеју да ће постојати и нека генерација после нас, а не само ми. Стога наши планови врло ретко представљају дугорочне подухвате који су у корист целокупног народа, већ једнократне потезе који би требало одмах и за сва времена да исправе све неправде које смо доживели.
Такви смо у свему, од разумевања личног живота и успеха до разумевања спољне и унутрашње политике. Трагамо за једноставним и брзим решењима, а њих нема. Склони смо идејама о револуцијама и насилним сменама, никада не промисливши њихове последице. Склони смо акцији одмах и сад, потпуно непромишљено. А онда, када нам то не пође за руком – што је веома често – западнемо у већ много пута виђену апатију и дигнемо руке од себе.
Наш доживљај политичког и националног живота и идентитета је первертиран, те то утиче на наше одлуке и планове. Самим тим, политичко код нас не представља средство за национални добитак, већ средство за испољавање фрустрација, а то се плаћа у литрима крви. Све наведено утиче на нашу перцепцију стварности, те, онда када је потребно да реагујемо, нпр. против елите самомрзећих Срба, ми апатично и резигнирано ћутимо и чекамо, као да ће неко други доћи и решити наше проблеме, па био то Путин, Трамп или Бог.
А истина је да наше проблеме можемо решити само ми сами уз, наравно, одговарајуће геополитичке прилике. Ми смо на дну зато што не верујемо да можемо боље и не знамо како се то ради, а не зато што заслужујемо да тамо будемо.
