Прочитај ми чланак
Српска народна заједница настала је на раскршћима великих светских цивилизација, али је идентитетски и органски повезана са хришћанско-православно поимањем света, који је и њен елемантарни израз тежњи ка материјалним и духовним вредностима. Оне су у њеним светосавским темељима и фундамант су њеног егзистирања.
Због тога сматрамо да је повратак историјским темељима вековне миленијумске праксе наших предака, у реалним геополитичким околностима, важнији од државне обнове, која би неминовно уследила као резултат повратка нашим доказаним културно-духовним, светосавским вредностима. Православно-светосавска ревитализација ових вредности води сабирању животног искуства те излечењу и смисленом остварењу појединаца као истински реализованих људи, али и националне заједнице као братства усмереног на изградњи општег народног благостања.
Српске заблуде
Српски народ је у својој историји више пута скретао са добро утабаних стаза духовно-материјалног самопотврђивања, али чини се да су данашње девијације и овосадашња застрањивања најдраматичнија. Морамо са жаљењем констатовати да предкосовска опседнутост српског великашког соја материјалним вредностима бледе пред данашњом моралном декаденцијом националне елите, чији пример све више следи и сам народ. Упијањем западноевропских цивилизацијских вредности током протекла два века српски грађански сталеж је откидао део по део народног духа, па се стога нашао у позицији да на западноевропским идеолошким темељима и стереотипима „изграђује“ државу и „просвећује“ народ. Због тога смо у опасности, да пошто смо изгубили елиту а истовремено државу имамо само као симулацију, у перспективи изгубимо и народ.
Уместо да, црпећи из пребогатог светосавског искуства енергију и идеје, интелектуално уобличи историјске, духовне и друштвене вредности и ускладу са тим као вођ нације трасира пут у будућност, елита је купећи вредности и достигнућа технолошки супериорнијих западноевропских нација покушала да Србима као императив наметне њихова миленијумска искуства и идеолошке парадигме. То је довело до интелектуалног и практичног наметања материјалног успеха као суштине вредносног система у свим друштвеним и приватним облицима деловања.
Католичка, а нарочито протестантско-калвинистичка матријалистичка парадигма остала је и данас суштински страна српским вредностима и циљевима. Народу чија историјска мисија није материјалистчко-технолошко усавршавање наметнут је културни образац који су изградиле католичко-протестантске нације. Успех у овоземаљском свету нема алтернативу, односно материјални свет као једину арену и мерило свих човекових делатности, напора и стремљења. Свеједно да ли је оличен у сујетној људској слави, поседовању новца, моћи, како на крупном националном плану тако на приватно појединачном нивоу функционисања, материјални успех који је остварљив само за ретке појединце изазива код велике већине (услед неуспеха, а неретко и када постоји успех) очај, депресију и губитак самопоштовања, што се одражава на афирмативну делатност читавог народног организма.
Овакве појаве давно су постале саставни део западноевропских друштава. Али њихов деструктиван учинак нарочито је видљив на српској народној заједници. Велика већина Срба после младалачких обећавајућих експеримената, који имају једини циљ овоземаљски успех у каснијим годинама тежи повратку изворним вредностима породичне хармоније, пожртвовања за ближње, подршке и тражења ослонца у невољи те враћању цркви и вековним вредностима сопственог народа. Но повратак је тежак, пун искушења и странпутица, те наплате рачуна за залудно, на јаловим вредносним циљевима проведену младост.
У циљу да се ово не би дешавало како појединцу тако и нацији констатујемо да српски национализам, те основ за здраву нацију и појединца лежи у, пре свега добром и пожртвованом човеку, а до таквих људи Срби су најчешће стизали кроз духовно вредносни темељ вековног народно-светосавских искустава које чине извор животног енергије за све Србе одувек. Другим речима код Срба у историји је пут ка спасоносном народњачком родољубљу углавном водио кроз првославно-светосавску народну веру.
Светосавски дух
Када се суочимо са покушајем дефинисања православно-светосавског духа, прво што се мора констатовати је немогућност уобличења православно-светосавског погледа на живот у било који модел или стереотип познат било на истоку било на западу. Он је просторно између истока и запада што је по нашем мишљењу само симболика за његову мисију која обједињује све најбоље из свих цивилизација, али пречишћено, преображено, и услед тога квалитативно ново при чему сви конкретни цивилизацијски модели добијају свој суштински смисао.
Светосавље није национална вера, оно је православље у српској редакцији како је рекао Отац Јустин. Дакле оно је српски православни, истински доживљај хришћанства из ког следи доживљај васељене, нације, братства, породице и самог појединца. Никада Срби нису имали нити ће имати тако целовит програм народног духовног, културног и идентитетског остварења мимо светосавља.
Сви програми из несрпских глава, којима Срби углавном размишљају последња два века, ситнили су и делили национални корпус. После свих експеримената усвојених од Европе српска народна заједница мора храбро да се врати овом једином спасавајућем животном извору. Светосавље би такође могло да се дефинише и као српство са душом. Таквом доживљају националног идентитета је по самој природи ствари стран било какав шовинизам, али исто тако и искључиви национализам који нам приписују западни народи пројектујући своје идеологије и мане на нашу заједницу. Исто тако оваквом поимању света и човека такође је страна свака ксенофобичност, изолационизам и секташтво. Наиме друштво утемељено на оваквим духовном вредностима је отворено за све цивилизацијско-културолошке вредности свих народа, група и појединаца.
Перцепција светосавског православља је, не индивидуа него остварена и по значају непоновљива личност. Збир оваквих личности чини народни организам способан да асимилује вредности свих индивидуалних и националних идентитета утемељених на вредностима других духовно-цивилизацијских образаца. Дакле моћ православља, самим тим и светосавља, је активно прожимање и афирмација најбољих достигнућа свих култура за разлику од католичко-протестантског запада који свет види у сукобу (Хантингтон), услед жеље за овладавањем и потчињавањем те стављањем у завистан положај осталих културних групација. За ово имамо примере у историји од папских земаљских претензија преко стварања европских колонијалних царстава, Наполеона и Хитлера као продуката вековне западне воље за моћ, до данашње доминације Америке и ЕУ, те њиховог наметања обездуховљене и обезличене потрошачке цивилизације.
Светосавски пут значи афирмацију (јер оно када престане да афирмише престаје есенцијално да буде оно што јесте) Срба као историјског народа. Но оно значи усавршавање свих појединаца и њихову реализацију првенствено као људи. Отуда истинска светосавска перцепција и доживљај прихватају сваког ма којој културној и религијској матрици припадао. Истински човек је циљ светосавског животног опредељења.
Спочитавати свтосавском духу (а самим тим и цркви) кривицу за отпадништво католичког и муслиманског дела српског национа, што се често чује од стране интелектуално-нациналне елите, је таман тако као када би у савременом свету самом Богу судили за појаву масовног атеизма. Штавише чини се да је до отпада управо и долазило делимично и због слабљења народне духовности утемељене у вековном светосавском искуству, а због великих притисака којима је кроз историју био изложен српски народ. Када ово кажемо не одбацујемо и остале историјске и сваке друге разлоге које објашњавају појаву конвертитства у српском националном бићу. Хоћемо само да нагласимо једно. Ако би хипотетички претпоставили могућ повратак католика и муслимана у српски национални корпус (што је у домену фантазије и са чим не треба много да се оптерећујемо) он би једино био остварљив када би се Срби вратили афирмативном, национално-интегралном светосавском духу.
Услед свега тога мора се констатовати да српски патриотизам прожет светосавским духом, чији је извор православље, мора бити покретач свих делатности Срба, како на националном тако и на појединачном плану. Само је на светосављу заснован патриотизам истински позитиван и стваралачки продуктиван. Само он гради а не руши, само он сабира а не дели. Како појединца тако и цео народ.
