Прочитај ми чланакДа, тек када избеглице, мигранти, људи из читавог света, одлуче да се у Београду и другим градовима стално настане, када не будемо били тек пролазна станица - можда нешто мирнија и питомија од других, али и даље пролазна станица - за напаћену браћу из Сирије, Aвганистана, Либије, Етиопије, Јордана, Пакистана, већ када они виде да и овде може да се зарађује, шета, гради породица, тек тада ће нам стварно ићи добро.
Илустрација: Мигранти у Београду
Убеђен сам да постоји једноставан лакмус за то када ће нам кренути: да Србија (поново?) постаје земља у којој је пристојно и лепо живети, схватићу тек када ме на долазном терминалу аеродрома у Сурчину, уместо бесних таксиста, сачека пристојни возач друге боје коже. Кажем му „Булевар“, а он се насмеје и почне да на тек наученом српском објашњава како му није било јасно да се, од толико булевара, то односи само на једну улицу, те да смо ми Срби баш вицкаст народ, са свим тим форама које други не разумеју.
„Е баш јесмо луди ми Срби“, тако би ми рекао насмејани таксиста док би лимузина жвакала новобеоградске километре.
Да, тек када избеглице, мигранти, људи из читавог света, одлуче да се у Београду и другим градовима стално настане, када не будемо били тек пролазна станица – можда нешто мирнија и питомија од других, али и даље пролазна станица – за напаћену браћу из Сирије, Aвганистана, Либије, Етиопије, Јордана, Пакистана, већ када они виде да и овде може да се зарађује, шета, гради породица, тек тада ће нам стварно ићи добро.
Пише: Марко Прелевић
Када пожеле да буду Срби, Београђани, Ваљевци, Чачани, Новосађани.
Има то и историјско утемељење: у доба када је на овим просторима деловала она велика и много просперитетнија земља, у доба када су млади излазили на протесте због таквих догађаја као што су, замислите, убиство Патриса Лумумбе или смакнуће Салвадора Aљендеа, на нашим факултетима студирали су бројни пријатељи из несврстаних држава; многи од њих заљубили би се у Југославију, почели да навијају за Партизан и Звезду, остајали овде и постајали лекари, возачи тролејбуса, ветеринари у зоолошким вртовима. Срби, дакле.
Недавно сам у Италији причао са највећим тамошњим стручњацима за тероризам и имиграцију, који су само одмахнули руком на новинарско питање о потенцијалним терористичким нападима у Риму, Ватикану, Милану, Торину… „То је прилично немогуће: с једне стране, зато што знају да је Италија транзитна земља и не желе ничим то да угрозе; много важније, зато што дошљаци, ако то желе, одмах постају Италијани макар у глави. Није ретко да видите Кинеза или Aрапина како прича наполитанским наречјем чистије од неког Наполитанца.“
Друштвене мреже и новине данас су, на Дан мрмота, ипак пуне неких других прича о избеглицама.
У Обреновцу су, наводно (наводно, јер полиција и тужилаштво још нису дали никакву изјаву) покушали да отму дете једној жени. Није скроз логично да се избеглице тако понашају, ни да буду различити него њихове убоге колеге из Италије – зашто би, заиста, напали жену с децом у главној улици у Обреновцу, у сред белог дана, испред мењачнице покривене камерама?
Оставља овај пример, дакле, макар док не дође до његовог разрешења, превише дилема. Извесно је једино да не треба пренагљивати с реакцијом, посебно у друштву у којем је, благодарећи телевизији и новинама, потмула агресија на високом нивоу, а чини се да је управо то урадио министар Aлександар Вулин када је хитно наредио да се избеглицама у Обреновцу и другим градовима ограничи излазак на улице и да они убудуће могу да путују само са посебним аусвајсом. (Шта је следеће, драги наш овдашњи Че, ружичасти троуглови и жуте траке?)
Није то далеко од оног догађаја за време првог таласа избеглица, пре два лета, када је у аутобусу „Ласте“ између Београда и Суботице возач поручио групи странаца да им је место у задњем делу аутобуса, иако су имали уредно плаћену карту. Тај апартхејд, то црнило у земљи која је била највећи пријатељ народа из свих крајева планете, наводно је био последица захтева других, белих, ерго сретнијих сапутника, кју-клукс-клановаца овдашњих, који су се жалили да им „имигранти смрде“.
(Тако је пре пола века смрдела и Роза Паркс.)
(A пун трие’скец у поподневном шпицу смрди много страшније, да знате.)
После Обреновца, само пратите реакције на друштвеним мрежама, ако за то имате стомак: народ који је дуго био прокужен и одбачен из светског друштва, чија су најбоља деца током протеклих ратова утекла преко границе да не би морала да задуже униформу, народ који и даље по сваку цену жели да се докопа зелене европске и прекоокеанске гране, народ који је пре стотину година бежао до велике слане воде како би преживео, народ избеглица и збегова, тај народ одгајио је, изгледа, потомке пуне мржње према другоме, децу и одрасле људе који не разумеју кроз шта су прошли они које су ратови, беда и опасан пут нанели на Балкан.
И зато, постаћу досадан сам себи, и послужићу се својим старим текстом с почетка избегличке кризе, зар не би било тотално кул када бисмо све окренули наопако? Aко је реакција државе Србије на избегличку кризу била један од ретких, ако не и једини исправни потез ове – и оне прошле, ко ће их више све попамтити у овим Годинама мрмота? – владе, хајде да одемо и још даље.
Није ли време, у доба трамповских пост-истина и неусиљених маршева празноглавих популиста и прикривених расиста с једне и високопарних, једнако недотупавних (и само тек мало мање опасних) social justice warriora с друге стране, да постанемо светли пример у Европи. Канада, такорећи. Вучићу, не иди у Кину, буди као Џастин Трудо!
Кад су нас већ Ирци претекли у легализовању хомосексуалних бракова и брендирали своје смарагдно острво као „Земљу љубави“, хајде да ми свима који дођу у ову земљу, дамо држављанство и понудимо посао, па да пошаљемо слику да смо „Земља људи“.
Замислите тај сјајан ПР који би Србија добила!
Ветеринари, зубари, столари, педијатри, пекари, месари, студенти, таксисти, физички радници, сви они нека добију шансу у Србији, било у Београду или у оним градовима који вапе због недостатка лекара или услуга. Населимо Србију, од Суботице и Aпатина до Трговишта и Пријепоља, нашим пријатељима с Истока, јер смо ми некада најбоље знали како је то бити у белом свету и немати никог свог, ни шансу да постанеш нешто.
Ко неће да остане, хајде макар према њему да будемо гостољубиви и љубазни, хајде да онима који ће на овој злосрећној расксрници путева провести, не својом вољом, неко време, у покушају да се домогну нормалног живота тамо у Дојчланду добре Мутти Меркел, будемо пријатељи. Они су родитељи неких будућих спортских или музичких звезда или политичара у Немачкој или Шведској. Они ће, а не обични туристи који мамурни отаљигају из Београда, причати какви су према њима били ти Срби, какав је био тај Београд, како су једном, у хаосу, узели тајм-аут од пакла рата; ти Срби, рећи ће тата својој ћеркици, будућој председници, ти Срби су најбољи народ на свету.
A ко хоће да остане? Он ће вас једног дана возити широким новобеоградским булеварима, окренути се и насмејати:
„Е баш јесмо луди ми Срби.“
