Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
На тридесетак километара од Подујева, путем који води покрај Батлавског језера кроз албанска села, и пење се на брдо надморске висине око хиљаду метара, окружено са свих страна шумом, налази се село Медраговац. У засеоку на тромеђи са куршумлијском и општином Медвеђа, живи десетак мештана, једини преостали Срби у подујевској општини. Већ четрнаест година они су заточеници. Пут који од Подујева води до села не смеју да користе. Иако им је Медвеђа удаљена свега двадесетак километара, окупаторска шиптарска полиција их често хапси и приводи због „илегалног преласка административне линије“.
– Пошто нам се куће налазе готово на самој „линији“, косовске власти нам праве проблем када користимо пут дуг око километар и по, који води ка Медвеђи. Кажу да то није званични прелаз између Косова и централне Србије, а званични је у месту Спонце које је удаљено најмање две стотине километара од нас. То је предалеко за нас. Због тога сваки обилазак болесних родитеља којима у село носим намирнице и лекове је веома ризичан – прича Радован Перовић (47).
Он се због тешке болести са супругом Снежаном преселио у Медвеђу, а у селу су остали његов брат Филип Перовић (51), и родитељи Вида (80) и Никола (77). Болесни и у сиромаштву.
НАЈТЕЖЕ ЗБОГ ЛЕКАРА
– Немамо слободу, живимо у сиромаштву, једина примања су нам социјална помоћ, али највећи проблем је лечење. У подујевској општини не постоји ниједна српска установа, а нисмо становници Медвеђе.
Ето, свекру је књижица оверена у Дому здарвља у Грачаници, баки у Медвеђи, а Филип је чак и нема – прича Снежана која каже да би овим људима било најпотребније да их повремено обиђе екипа Хитне службе.
– Ни сам више не знам колико пута нас је хапсила окупаторска шиптарска полиција јер сваки прелазак сматрају илегалним. Тако су зимус ухапсили нас десетак када смо били на гробљу које је са друге стране „линије“ и држали нас читаву ноћ у полицијској станици – причају малобројни мештани. Живе овде у још две куће, а неколицина њих само повремено обилази своје запуштене и опустеле домове. До 1999. године било је настањено петнаестак кућа које су последњих година Албанци из села у унутрашњости ка Подујеву опљачкали и демолирали…
– Пошто су својевремено покушали да нам украду шест крава, од тада држимо само кокошке и свиње. И даље краду српске шуме и нико их не спречава. За последњих четрнаест година посекли су најмање 5.000 кубика дрва у власништву Срба, а када је пре две године, моја мајка покушала да их спречи напали су је моторном тестером…
– Све чине да и нас протерају из овог села како би подујевска општина, једна од најраспрострањенијих на подручју Космета, била етнички чиста – верују мештани који су се до 1999. године ослањали на Подујево где су радили, куповали, лечили се… Од када су Срби напустили град али и околна села, остали су сами и незаштићени. Ипак, најтеже им пада то што им се чини да су „отписани“, односно да су их сви заборавили.
– Не обилазе нас више ни представници Кфора, али ни представници хуманитарних организација, готово нико – пожалили су се мештани Обрену Анђелковићу, председнику привременог већа српске општине Подујево који им је допремио животне намирнице и средства за хигијену.
ЗАСЛУЖИЛИ ПОМОЋ
– Овим људима треба одати призање јер су остали. Најпотребније је решити проблем њиховог лечења, јер немају буквално никакву заштиту – рекао је председник Анђелковић. Он објашњава да су од око 1.500 Срба колико их је до 1999. живело у подујевској општини остали једино мештани Медраговца. А Албанаца овде по незваничним проценама, има око сто тридесет хиљада.
