Прочитај ми чланакЗаиста не видим разлога да у легату Слободана Милошевића нема улице с његовим именом, па и споменика човеку који је, звучи парадоксално, више штете нанео Србији својим одласком с власти, неголи док је господарио овом шаком гробне балканске земље!
Јер, реално, шта је заправо Србија од 5. октобра 2000. до тестамент једног од њених највећих задужбинара који почива под пожаревачком липом једнако колико и у београдским политичким „балванима“, без изузетка?!
Деценију и кусур смо се играли некакве демократије која је добрано личила на борбу против система владавине коју је успоставио Слободан Милошевић методом владавине Слободана Милошевића, која се у безмало свим сегментима показала као савршено решето којим ваља плашити мечку док међеди завршавају комбинације њој иза леђа
Кад су од силне демократије почеле да нас боле слабине, јер у том порнићу Б продукције за нас није било друге улоге до дублера Терезе Орловски, завапили смо за политичким киропратктичарима који су нудли гратис третман враћања пршљенова, не напомињући да то чине фосном а не масажом, али су обећавали да је та фосна уједно и мостић којим ћемо прекорачити поточић који нас је делио од обале благостања и ораница у које да бациш кошпицу шљиве роди рекордан принос Вулина и њему налик!
Мостић се, дабоме, временом испоставио једнак ономе из „Маратонаца“ преко којег би Вучић протерао аутобус да се он пита…
И почео је да се пита, и превише, до те мере да је почео да пита искључиво себе и одговара искључиво себи, повремено чак и критикујући себе што није послушао себе већ је наивно прихватио савет себе да понекад послуша и неког осим себе, али већ је било прекасно- Србија се претворила у његов ехо, с којим се, узгред, не слаже увек али му не спори право на мишљење…
Уз њега су, наравно, ишли и они, екипа прохујала с вихором и враћена с буром- камарила десперадоса деведесетих потпомогнута трећепозивцима 5. октобра који су у међувремену схватили да је пад Милошевића заиста нешто најбоље што је могло да се догоди Србији, јер се у супротном не би догодили они с овима који су тог истог дана придржавали Слобу да не посрне, или да барем не падне на њих…
Дакле, данас имамо Србију по мери демократије и реформи које је Слободан Милошевић сатирао до те мере да би највероватније личила на Србију данас да је остао на власти!
Имамо Србију у којој само њега немамо, док је „ожалошћена породица“ на окупу, баш како је тестаментом завештао и заветовао их, остављајући им у аманет да се ограде од њега и свега што је чинио док не схвате да су се оградили њиме и да чине истоветно што и он, уз коју нијансу сиве
мање.Па, зашто онда не улица и споменик?!
То су тек плехана табла и нешто мермера – ништа наспрам оног што је себи подигао за живота: гомилу медиокритета, лицемера, увозника и дистрибутера магле, лажне опозиције и власти на батерије, превараната и хохштаплера!
Нема већег споменика Слободану Милошевићу од 6. октобра и потоњих година које су питање улице и белега учинили толико безличним да је то најмање што му Србија „дугује“!
И не, није његова политика била толико боља, како данас неки наричу, већ су све после биле толико лошије да „Видимо се у читуљи“ делује као „Коцкица“ у односу на ове дане када у читуљи можемо да видимо себе за живота, а умрлог живљег него икад!
Рекох, тело је можда под пожаревачком липом, ал дело је Србија- поставка на отвореном уметника наивца Слободана Милошевића!
П. С. За оне који ће рећи: барем нас више не премлаћују, нема ратова и нисмо под санкцијама размислите поново – да ли се без ударца осећате премлаћено, без испаљеног метка убијени у појам, без санкција ускраћени за све, себе понајвише..?
