Прочитај ми чланакПрофесор Факултета политичких знаности у Загребу Дејан Јовић рекао је за РСЕ да не постоји никакво обећање да ће Србија ући у Европску унију.
Он је оценио и да је пропуштено десет година, као и да је Брисел направио грешку што убијеном премијеру Србије Зорану Ђинђићу није предложио да Србија заједно са Хрватском постане чланица заједнице европских држава.
Јовић истиче да би се могло рећи да се Мађарска и Пољска, по питању демократије, слободе штампе и владавине права не разликују много од Србије, Црне Горе и других земаља Западног Балкана.
“Земље Западног Балкана могле би то искористити да укажу на то да нема превеликог оправдања да их се држи изван Европске уније, с обзиром да су разлике између њих и поменутих земаља сада релативно мале. Када сам рекао да Европска унија више нема тако велику магнетску моћ, мислио сам на обнову национализма, ксенофобије, расизма, теократије и ауторитарног владања у самим земљама Европске уније. Ја сам заговорник брзог уласка свих земаља Западног Балкана – и то одједном, не једна по једна”, наводи Јовић.
Према његовим речима, пораст ауторитарних тенденција у земљама Западног Балкана делом је и последица фрустрација које су настале због тога што Брисел већ скоро тридесет година држи те земље изван Европске уније.
“Што дуже буде трајао процес приступања Европској унији – већа ће бити моћ ауторитарних лидера, а јавно мњење ће се све више окретати у другим смеровина – према Русији, Турској и Америци, што јесу алтернативе Европској унији. Америка је алтернатива Европској унији и у Босни и Херцеговини, и у Албанији и на Косову, а претпостављам и у Македонији. Јавно мњење у Србији и Републици Српској прилично се окренуло према Русији, а јавно мњење Бошњака се окреће према Турској. Зато мислим да је погрешно говорити да нема алтернативе, мада је за мене Европска унија још увијек најбоља опција”, рекао је Јовић.
Додао је и да не постоји никакво јасно обећање да ће Србија ући у ЕУ, ни у скорије време ни уопште.
“Не помиње се датум чак ни на некој деклараторној разини. Тако да ми се чини да је логично што нема великих притисака на Вучића, Ђукановића и босанскохерцеговачке лидере, с обзиром да Европска унија тренутно нема никакву велику шаргарепу да би имала велики штап. Друго, поставља се питање шта је у Србији алтернатива Вучићу? Србија тренутно изгледа као да нема опозицију. То је једним делом резултат Вучићевог разарања опозиције, јер је главни циљ владара као што је Вучић да дуготрајно онемогуће било какву алтернативу, како би трајно остали на власти. Вучић је у томе успешнији него Милошевић, а с друге стране – то је и заслуга српске опозиције чији су резултати катастрофални. Можда би Ангела Меркел више волела да на челу Србије види неког другог, али кога другог кад Вучић осваја преко 50 посто гласова и апсолутно контролира Србију. Ко је опозиција Вучићу у Србији данас? Из овога што видимо данас опозиција Вучићу углавном долази од стране оних који се налазе још десније од њега. Они су мање проевропски и више проруски, они су противници било каквог компромиса са Албанцима и заговорници су теократске, мистичне Србије. Тако да је на неки начин логично зашто Запад прихвата Вучића. Треће, мислим да Европска унија има неку врсту гриже савести због онога што је раније радила у Србији, мада нисам сигуран да је тога до краја свесна. Ради се о томе да је Брисел пропустио да Зорану Ђинђићу у време када је био премијер понуди нешто сасвим конкретно. На пример, да му каже: “Господине Ђинђићу, ми подржавамо вашу владу и Србија ће истовремено са Хрватском ући у ЕУ“. Ђинђић је био премијер од 2001. до 2003. године. Хрватска је ушла тек 2013. године. Да је Србији 2002. речено: “Ући ћете заједно са Хрватском“, читав низ проблема био би разрешен. То се, међутим, није догодило”, истиче Јовић.
ТЕШКЕ ОПТУЖБЕ НЕКАДАШЊЕГ ВУЧИЋЕВОГ ПРИЈАТЕЉА: На челу Србије је мафија и геј лоби (ВИДЕО) https://t.co/ncecJiAkLY
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 28, 2018
Професор додаје и да је десет година пропуштено.
“А то да дуготрајно улажење у Европску унију погодује аутократским лидерима је тачно. Многи од њих се понашају као да су они гаранти уласка њихове земље у ЕУ – и ако њих нема, онда неће бити ни чланства у Европској унији. Они заправо користе дуготрајност тог процеса, да би дуготрајно остали на власти. Мајстор у томе је Мило Ђукановић, који себе сматра гарантом проевропске, демократске и прозападне Црне Горе и мисли да треба да остане на њеном челу све док она не уђе у ЕУ. Па ако то буде трајало следећих двадесет година, онда ће то значити двадесет година оправдања за његову власт”, каже Јовић.
