Прочитај ми чланак
фото: А. Исаков
(Политика)
На омањем имању производе све што је потребно за живот једанаесторо деце, помоћ ни од кога не траже, а једини проблем им је како са удаљеног салаша да стигну до школе
Земљани или, како овде кажу, летњи пут протеже се право као прашњава црта усред поља кукуруза, сунцокрета и оних са којих је тек скинуто жито. „Само напред, када стигнете до краја пута, е ту је салаш Лулићевих“, објашњавају мушкарац и жена који на сељачка кола сакупљају сено.
Од асфалта до салаша породице Руже и Стипана Лулића у Горњем Верушићу има пет километара прашњавог пута. Није лакше ни када је киша, земља постаје тешко блато које се лепи за ципеле. Одавде је могуће само пешице, коњима, трактором или теренским возилом. Ипак, на овом издвојеном салашу, у чијем су окружењу напуштена газдинства, салаш Лулићевих пун је деце. Ружа и Стипан изродили су једанаесторо и једна је од најбројнијих породица у Суботици.
– Данас су, зачудо, ту само наша деца, а обично је пуно двориште и њихових школских другова која овде могу да јашу коња, да шутирају лопту без страха да ће нешто да разбију – прича Ружа држећи четворогодишњег Дејана, најмлађег међу бројном браћом и сестрама.
Ружа и Стипан су се венчали пре 24 године. Прва се родила Славица (23), потом Маринко (21), па Марина (19) и Славко (16). Затим су дошли Марко (15), Аница (14), Снежана (13), Блаженка (11), Томислав (9), Катарина (7) и Дејан. Старији су сви у средњој школи, и сви су добри ученици, поносна је мајка.
Породица Лулић живи од оног што произведу на пет хектара земље, и што отхране у својим оборима. Посејали су мало пшенице, јечма, тритикале, кукуруза, за исхрану свог сточног блага. Док се седи око стола у хладу уз кафу и сок са њиве пристижу Снежана, Марко и Блаженка који су данас били „дежурни“ и водили говеда и овце и козе на испашу.
– Сад када нема школе, то је њихов задатак. Мислили смо да имамо мање крава, али Славко и Маринко су рекли да ће они радити. Тако их они и музу, а млађи их воде на испашу. Сами су направили распоред шта ко ради по данима – каже мајка. Сутра ће са кравама на испашу Аница и Томислав, па после Марко и Катарина. Славица је у граду на послу, а Маринко, Марина и Славко су тог дана на испомоћи на другом салашу.
фото: А. Исаков
И Марко тек што је стигао до куће, бициклом је до Бувљака однео млеко и сир, имају купце који их сваког дана чекају на пијаци јер воле млеко са овог салаша. Од новца који је добио покуповао је оно што му је мајка ставила на списак. Тако сваки дан. У оборима Лулићевих још је четрдесетак свиња, кокошке, патке, козе, довољно да на столу увек буде кувано за ову бројну фамилију. Тек ако нешто преостане то се продаје.
Овако самоодрживо функционише њихово имање, а Стипан Лулић каже да од државе ништа нису добили, нити траже. Само за Славка, као четврто дете, примају помоћ од 2.200 динара. – Ми ни од кога ништа не тражимо, сами смо купили и трактор и сами одржавамо нашу кућу. Овде је увек пуно посла, али је и довољно руку да се све то поради – каже Стипан.
Док родитељи причају, деца седе око њих, срамежљиви су и послушни. Стипан каже да се чуди породицама у којима деца не помажу у домаћинству а ни у школи неће да уче. За то време, мала Блаженка доноси своју играчку, мало дивно лане. Она и брат Томислав нашли су га у пшеници, сломљене ноге. Већ другу недељу га хране и чекају да из палићког азила за повређене животиње дође неко по њега. За то време у овој пожртвованој породици увек има неког да устане и у четири ујутру да нахрани лане када се огласи да је гладно.
Послови на салашу не падају тешко овој деци. Навикли су и на веће тешкоће, а једна од њих је и како стићи до школе. По лепом времену ту је бицикл, али стижу потпуно црни од прашине која им се лепи за ознојена лица и гардеробу. Зими носе резервни пар ципела и панталона, јер када не може да се пробије ни трактор, нема друге него да пешаче до школе „Иван Милутиновић“ у Малој Босни.
– Неки нам се чуде што морају да се пресвлаче, па како деца да седе у мокром, или лепљиви од прашине – каже Ружа. Зими је тешко и што брзо пада мрак, али малишани су опремљени батеријским лампама и имају мобилне да би могли да се јаве кући. – Помислили смо да се преселимо ближе селу, али не можемо да платимо ту цену земље, а куда бисмо одавде. У башти одгајим све што треба за њих, и знам да није прскано, да једу здраво, и у сваком тренутку знам где ми је које дете – једноставно објашњава Ружа живот у овој великој породици.
