Прочитај ми чланак
Више од 300 потомака Тихомира (1877-1901) и Миросаве (1883-1960) са невероватном упорношћу чува сећање на родоначелнике породице. Не само да се међусобно сви Марићи, без изузетка, познају и друже, већ се сваке године окупљају у селу Ботурићи код Александровца, одакле су и потекли. И тако пуних 45 година, по чему су и по бројности и континуитету саборовања, непревазиђени у Србији.
Прича о Марићима је прави пример српског страдања, али и жилавости. Тихомир је као најстарији син са свега 10 година послат да ради као слуга на имању Светислава из Кожетина, а после пет година изучио је поткивачки занат. Већ са 18, имао је своју радњу. Оженио се 1904. са Миросавом из оближње Будиловине. Изродили су шесторо деце (Милован, Негосава, Мирослава, Арсеније, Мирославка, Миломир). Миросава је, обрађујући земљу и шијући одећу, сачувала породицу, јер је Тихомир Први светски рат провео у заробљеништву. У Другом светском рату је синове испратила на фронт.
– После рата, подигли су сву децу, стекли велико имање од поштеног рада, гајили винограде, имали радњу и доживели 23 унука и 10 праунука – истиче Јелица Илић, унука Тихомира и Миросаве, која је 2006. године и објавила јединствену књигу о Марићима. – Потомци су решили да их не забораве. Последње суботе у августу одржава се сабор, а покретачи ове лепе традиције желели су да се зближи да увек једни другима буду ослонац и подршка.
ПОРЕКЛО
Марићи потичу из села Његуши, Црна Гора. Само у бившој СФРЈ било је 180.000 људи са овим презименом. Постоји и грб и амблем породице из 1671. године.
Сваки сабор има домаћина, а ове године је праунука Бисерка Јовић, известила, по обичају, сроднике о свим новостима, придошлицама, новим члановима, ђацима првацима, бруцошима. Колачарство је предала Драгану Илићу из Бресног Поља код Трстеника.
– На сабору се чита наша породична химна, написана пре више деценија, свако добије на дар успомену – прича Бисерка Јовић.
– И током године се помажемо, чујемо телефоном, дописујемо. Има нас у Александровцу, Крушевцу, Крагујевцу, Београду, Брусу, Трстенику, Врњачкој Бањи, Нишу, али и у Љубљани, Ослу, Лондону.
Међу нама има лекара, композитора, занатлија, доктора наука, економиста, винара, правника…
У Ботурићима испод Вратарне, Жељина и Копаоника, на раскршћу путева Крушевац, Брус, Копаоник, Врњачка Бања још живе неки од Марића, али и остали долазе уредно, из далека.
– То је јединствена прилика да се видимо и испричамо, трудимо се да сваке године дођемо у крајеве одакле смо потекли – каже Предраг Марић, који са породицом живи у Београду.
(Вечерње новости)
