Прочитај ми чланак
Окружени германским морем, вековима сатирани од разних империја, Лужички Срби су, од некада бројног словенског племена, спали на свега неколико десетина хиљада душа. Али и даље постоје. То је њихов највећи подвиг.
Често се у свакодневној комуникацији може чути да су Руси Србима најближи народ, браћа. Други то исто кажу за Грке. Неки чак и за Ирце, доводећи у везу сличан карактер, менталитет и историјску судбину. Сто људи, сто ћуди. Међутим, ретко се ко сети оних који су нам барем по имену и давнашњем пореклу најближи. Лужичких Срба. Наше северне браће.
Овај последњи остатак словенских полапских племена живи на територији данашње Немачке, у деловима Саксоније и Брандербурга. Иако немају никакву аутономију или шира политичка права, упорно се труде да сачувају своју традицију, културу, обичаје. Поносни су на свој национални идентитет. Увек истичу да су Срби и Словени, а нас зову својом јужном браћом са Балкана. Они су народ богате историје, у којој је било пуно успона и падова. Познати су били као миран земљораднички народ, састављен од много племена. Многа од њих су нестала са списка историјских народа и временом се утопила у оне веће и бројније, са снажнијом државном организацијом, војском, културом и идентитетом. Данас ретко ко и да је чуо за Љутиће, Бодриће, Рујинце, Древљане, Доленчане. Од полапских словенских племена преживели су само Лужички Срби.
Срби к’о Срби, морају да се поделе, макар били и они Лужички. Једни живе у Горњој а други у Доњој Лужици. Главни град Горње Лужице је Будишин (нем. Баутзен) а Доње Кочебуз (нем. Котбус). После Првог светског рата тражили су уједињење њихових покрајина у једну целину, уз извесну аутономију, али им то није било допуштено од стране Немачке. Доласком Хитлера на власт, претило им је потпуно истребљење, али су и то некако преживели, да би одређена права ипак остварили за време Немачке демократске републике (Источна Немачка). Скучени између реке Лабе и капија Берлина, покушавају да опстану на мочварном тлу које су марљивим радом успели да претворе у обрадиву површину и урбану, сређену средину. Ипак, њихови топоними сведоче о томе да су некада живели на много широј и већој територији. Нека места у Немачкој и дан-данас носе њихова имена –Камјенц, Бјела Вода, Радвор, Рогозно, Дубрава, Горица, Јасен, Јаворник, Ломница… Постојање словенских назива за Лајпциг (Липска), Брандербург (Бранибор), Дрезден (Дреждан) сведоче да су ова подручја некада насељавала словенска племена. Чак и име немачке престонице Берлин има словенско порекло. По неким подацима чак трећина данашњих Немаца има претке који су били Словени.
Њихова народна усмена заоставштина богата је изрекама, пословицама, песмама и причама. Очували су и своје старе музичке инструменте. Осим по имену, слични су нам и по боји заставе (плаво-црвено-бела) и поштовању храстовог листа, који се налази на њиховом грбу. Најчешће певају о својој вечно заробљеној земљи, старим жупанима и војводама који су некада давно предводили Лужичке Србе у борби за спокојно место под сунцем. Љубав према домовини Лужици можда је најбоље описао Хајндриј Зелер кроз стихове који ће касније постати химна Лужичких Срба:
Красна Лужица,
Исправна, пријатељска,
мојих српских отаца крај,
мојих блажених снова рај,
света су ми твоја поља!…
Њихов усуд је њихов географски положај и припадност словенској раси. Окружени германским морем, вековима сатирани од разних империја, Лужички Срби су, од некада бројног словенског племена, спали на свега неколико десетина хиљада душа. То показује да, колико се год трудили, ипак полако губе утакмицу у суровом свету глобализације са германским лонцем за топљење националног идентитета.
Застава Лужичких Срба
Лужички Срби су човечанству дали значајан број људи великог формата, између осталих и Готфрида Вилхелма Лајбница, последњег човека енциклопедијског знања западне цивилизације. Нама су дали једног од највећих војсковођа наше историје – Павла Јуришића Штурма. Рођен као Paulus Sturm, овај велики човек је носилац Ордена Карађорђеве звезде са мачевима, Ордена Белог орла са мачевима и Ордена Таковског крста, које је стекао учествујући у шест ратова на страни Срба.
Посебно је остао упамћен као легендарни командант Треће армије Српске војске коју је водио током целог Првог светског рата. Једна је од наупечатљивијих фигура српске историје, за коју се везују врлине пруског ратничког карактера и питомости српске душе. Најпознатији Лужички Србин данашњице је Михаел Балак, некадашњи фудбалски репрезентативац Немачке и један од најбољих немачких фудбалера у историји.
Генерал Павле Јуришић-Штурм (1848-1922)
Између два светска рата постојала је интезивна сарадња између српских и лужичкосрпских интелектуалних кругова. Размењивале су се књиге, организовале духовне вечери и међусобне посете. У томе је посебно активна била Матица српска. Са револуционарном сменом власти у Југославији та сарадња је замрла. Ипак, Лужички Срби нису заборавили своју „јужну браћу“. Након што је Немачка међу првима признала једнострано проглашену независност Косова, они су одлучно дигли свој глас против. Организовали су и протесте, као и скупове подршке Србији и српском народу. Мисли су на нас кад нам је било тешко. Можда би и ми понекад требали да помислимо на њих. На један мали-велики народ који се налази пред нестанком, иако ни они, а ни њихова историја то не заслужују.
