Прочитај ми чланак
Едуард Иверионекс Цепеда Родригез (20) из Доминиканске републике већ седам година са породицом живи у Јагодини. Сматра да су људи у Србији много затворенији него у његовој домовини.
Едуард Иверионекс Цепеда Родригез (20), без икакве сумње има најдуже име у Јагодини. Родом је из Санта Доминга, главног града Доминиканске Републике, а у Србији живи већ седам година. Има неколико ситних замерки које се односе на наш менталитет, понајвише у вези са чувеним инатом, али каже да се овде добро осећа и да би волео да ту проведе живот.
ПРЕСКУПО СТУДИРАЊЕ
Електротехничку и грађевинску школу „Никола Тесла“ Едуард (на слици) је завршио у Јагодини. Планирао је да студира италијански језик на Филолошком факултету у Београду. То је, према његовим речима, било неизводљиво, јер би као страни држављанин морао да плаћа високу школарину, па је одустао од те намере.
Млади Цепеда најстарије је од четворо деце Едуарда и Деметрије. Има брата Исраела (16) и сестре Присилу (12) и Сусану (10), а у Србији су се обрели као мисионари, када су се добровољно пријавили за помоћ католичким црквама у свету.
– Свештеник који опслужује цркву у Јагодини и Смедереву не може све сам, па му моји родитељи помажу у служби и свему осталом – на течном српском прича Едуард.
– Заједно са католицима који долазе из Ћуприје и Параћина, скупи нас се, празником и до 100.
Када су, пре седам година, слетели у Србију, била је то огромна промена.
– Сећам се да ме шокирало што је већ у пола четири по подне почело да се смркава. Тако нешто је у мојој земљи незамисливо – каже Едуард.
– Било ми је прехладно, и нисам знао ни реч српског. Ипак, убрзо сам га научио, и навикао се на све, чак и на чувени српски инат. Од самог почетка имам утисак да су људи некако затворенији, хладнији него у Доминикани. Тамо је много бучније, музика се чује са свих страна, људи су непосреднији.
Од свих балканских земаља, Србија му се највише допада. Ипак, разуме и зашто многи његови српски вршњаци желе да оду одавде, јер и Доминиканци масовно емигрирају у Америку, у потрази за бољим животом. Откако се доселио у Србију, свега два пута је посетио отаџбину.
– Протеклих година попримио сам другачији акценат, па ме и код куће доживљавају као другачијег. Моје сестре, које су већи део живота провеле у Србији, већ боље говоре српски него шпански. Али, изгледа да ме Србија прогања. Када сам посетио родни Санто Доминго, у једном ресторану близу мора зачуо сам српски и одмах заподенуо разговор. Било је то двоје Нишлија, који тамо живе већ петнаест година, и баве се класичном музиком. Било ми је веома драго што сам тамо зачуо свој други језик.
