Прочитај ми чланакКакве реалне последице „Брегзита” треба очекивати, али и какав је утицај Нице и Истанбула на судбину Европе
Сада када је познат исход референдума у Британији, упркос најавама апокалипсе, испоставља се да сунце и даље излази, а сви актери се окрећу од пропаганде ка рационалним потенцијалним решењима. Погледајмо и ми какве реалне последице „Брегзита” треба очекивати, али и какав је утицај Нице и Истанбула на судбину Европе.
Прво, последице гласања о изласку Велике Британије биће мање драстичне него што је то најављивано. „Брегзит” неће проузроковати драматичну кризу Европске уније, из простог разлога што је ЕУ већ увелико у егзистенцијалној кризи. Он није окидач за кризу, он је последица кризе Уније. Наиме, још је тзв. избегличка криза открила све пукотине европске конструкције: неспособност да се дође до заједничког одговора, неповерење између држава чланица до тачке да је Немачка сама без знања других преговарала с Турском о механизму репатријације избеглица, развод између европских елита и обичног становништва по питањима идентитета и суверенитета и др.
Друго, иако постоји група земаља која жели да наметне Британији бруталне услове за излазак из Уније, како би дали „пример” осталим земљама чланицама да не иду путевима сличног референдума, тај „брутални“ сценарио се неће реализовати. Наиме, Немачкој, која је изградила економски и социјални модел на извозу, Британија је треће по величини извозно тржиште. Немачка дакле неће отежати услове пословања са Британијом и тиме себи пуцати у ногу. А познато је у данашње време да ако Немачка нешто не жели, то се у ЕУ неће десити. Брегзит је показао да тактика застрашивања и уцењивања може да донесе резултат у случају мале и периферне чланице, закључане у монетарну унију, као што је Грчка, али не и у случају велике државе, поготово ако је ван еврозоне.
Треће, излазак Британије неће довести до веће интеграције континенталне Европе, чему су се неки актери надали. Наиме, површним посматрачима може деловати да сада, када „тројански коњ” излази из ЕУ, она коначно добија прилику да се уобличи као политичка, а не само као економска унија. Међутим, у реалном животу тако ствари не функционишу. Ако оставимо по страни чињеницу да европске елите више немају подршку ширих слојева за дубљу интеграцију, до изражаја долази још једна важна реалност, која се често превиђа. Наиме, кључни проблем за Европу јесте криза функционисања немачко-француског мотора и за тај проблем Британија није била одговорна, нити га њен излазак из Уније може отклонити.
Француска тако сматра да је Европска унија већ превелика, док Немачка жели, у перспективи, даље ширење на исток – додуше не неопходно и на југоисток. Француска жели већу контролу политике над монетарном унијом (економска влада), док Немачка жели несметано и аутоматско функционисање супранационалних институција монетарне уније, које види као оптимално калибриране. Француска мисли да ће се судбина Европе решавати у Медитерану, док је централно питање за Немачку однос с Русијом. Низ би се могао лако наставити.
Никола Јовановић је програмски директор ЦИРСД
Четврто, излазак Британије из ЕУ ослабиће НАТО. Иако се чују тумачења да ће НАТО овим само добити на значају, као једина преостала инклузивна организација „Запада”, мало је вероватно да слабљење политичког савеза може довести до јачања колективне одбране. Једноставно, тако не бива. С друге стране, може се очекивати додатно војно савезништво Велике Британије и Америке, која остаје кључни савезник Британаца. Забринута због кризе одлучивања континенталне Европе, Британија се покушава вратити улози млађег партнера Америке, коју је de facto играла током „хладног рата”. Друго је питање колико је то реално, имајући у виду да је америчка стратегија у великој транзицији: напушта се метод директне интервенције, долази до заокрета ка источној Азији и игра се на карту баланса регионалних сила у кључним светским театрима.
Пето, Европска унија је направила додатни корак уназад од амбиције да буде један од стубова светског поретка и самостални глобални актер. Вишегодишњи преговори између ЕУ и Британије, током бракоразводне парнице, трошиће много енергије и пажње, тако да ће учинити мање вероватним заједнички проактивни европски наступ према трећим земљама и регионима. Постаје још очигледније да се, осим Америке, као и даље једине класичне суперсиле, већина регионалних сила налази у Азији (Русија, Кина, Јапан и Турска), на континенту на коме ће се одређивати судбина света у 21.веку. У таквом контексту, преговори о даљем проширењу Уније биће више фингирани него стварни.
Већи утицај на Европу од „Брегзита” имаће догађаји попут терористичког напада у Ници, којима Исламска држава покушава да подстакне већ латентни грађански рат на Старом континенту. Весник новог времена је и неуспели војни пуч у Анкари, последњи трзај Ататуркове Турске, која дефинитивно одлази у историју. Европа ће у будућности морати да се навикне на једну другачију Турску.
