Идеолошки темељи Хамаса

Chronicles

09:00 22.10.2023.

Оснивач и шеф Хамаса, пок. шеик Ахмед Јасин, виспрено је спојио националистичке пароле секуларног арапског отпора Израелу пре 1990-их са тврдим ставовима заснованим на принципима сунитског ислама

У Светој земљи вера никада није била приватна ствар личног уверења, одвојена од политичких, културних и етничких мотива и сензибилитета. Ова је чињеница данас јаснија него што је била пре једне генерације. Сукоб Арапа и Јевреја – који је можда био подложан традиционалним облицима дипломатске трговине за живота Јицака Рабина и Јасера Арафата – претворен је у цивилизацијски и верски сукоб изван реалполитике.

Хамас и друге исламистичке групе, попут Хезболаха и Исламског џихада, заснивају се на ставу који је неоспорно исправан са становишта ортодоксног ислама: да је прихватање легитимитета Израела неспојиво са вољом Алаха. Сходно Курану и Хадису, када неверници узурпирају муслиманску земљу и њу припоје свом „свету рата” (Дар ал-харб), џихад постаје обавезан за све правоверне док та земља не буде силом повраћена у „свет вере” (Дар ал-Ислам).

Према повељи Хамаса, целокупна историјска Палестина – од реке Јордана до Средоземног мора, од Тиберијског језера и Галилеје до Акабског залива – исламски је вакуф (wаqф – задужбина) у неотуђивом власништву целе заједнице правоверних.

Тај је вакуф посвећен будућим генерацијама палестинских муслимана све до судњег дана: „Палестинску земљу, или ма који њен део – нико не сме да преда; а од ње, нити од ма ког њеног дела – нико не сме да одустане. За палестинско питање нема решења осим џихада. Иницијативе, предлози и међународне конференције су губљење времена и узалудни напори.”

За правоверне муслимане трајно мировно решење уистину је структурно немогуће, јер би сваки компромис који обухвата легитимисање Израела био не само издајнички него и богохулни чин. Са исламске тачке гледишта у овом ставу нема ничег екстремног. Он се изводи из Курана, из Мухамедових изрека сакупљених у Хадису и из исламске политичке традиције старе 14 векова. Да поновимо: Легитимисање предаје било ког дела Палестине Јеврејима био би чин побуне против Алаха. Тврда непопустљивост је једини прави пут (Куран 1:6). Борба је света, а не само патриотска дужност.

За исламске борце у редовима Хамаса и Хезболаха, борба против Израела је више од рата за „национално ослобођење”: то је верска дужност за чије ће вршење Алах богато наградити муџахиде. Поред куранске објаве постоје десетине хадиса са Мухамедовим уверавањима да Алах свим џихадистичким ратницима тренутно отвара двери раја у случају њихове погибије (мучеништва), а пружа обилату награду преживелима. „Ко се буде борио на Алаховом путу – било да постигне мучеништво или победу – ми ћемо их почастити великом наградом.” (Куран, сура Ан-Ниса, ајет 74) Ово обећање остаје све до данас снажан подстицај за приступање исламистичким оружаним групама, од Газе и Рамале до јужног Либана. Бити муџахид је атрактивна опција за хиљаде гневних палестинских младића без запослења и без перспективе.

„Одбрамбени рат”

Џихад – рат на Алаховом путу са циљем преобраћења, убијања или, пак, покоравања и опорезивања „неверника” – Мухамедов је најзначајнији допринос светској историји. Џихад је дефинисао ислам у његовим најранијим данима и од тада дефинише односе између ислама и других религија и култура.

Џихад је у самом темељу система вредности Хамаса и сродних му група. Он им пружа идеолошко оправдање за насиље које је инхерентно неселективно у избору жртава – што смо видели у нападима на израелска насеља око Газе 7. октобра. Чак је и родоначелник наводно мирољубиве и толерантне суфијске секте, ал-Газали (ум. 1111.) правдао насиље над женама и децом неверника: „Може се користити катапулт против њих чак и ако међу њима има жена и деце. Могу да се сажежу ватром или удаве водом.”

Чак и у одсуству активних војних операција против Израела у ма ком датом тренутку, исламско учење непоколебљиво постулира суштинску нелегитимност његовог постојања. Та чињеница не значи нужно непрекидну борбу против Израела, али свакако значи трајно ратно стање. Штавише, за Хамас, Хезболах и друге сличне групе, џихад је по дефиницији увек „одбрамбени рат”.

Тај став заснива се на принципу да је ислам универзална порука Свевишњег, коју читаво човечанство мора да прихвати или да јој се покори. Пошто ниједној овоземаљској политичкој сили није дозвољено да поставља препреке на путу ширења ислама, свако супродстављање томе представља чин „агресије” и правоверни нема другог избора него да се брани. Реалност џихада као вишевековне верске и правне институције има чврсте корене у исламским светим списима, традицијама и у све четири сунитске школе јуриспруденције.

Идеја панарабизма

Тврди исламизам све до касног ХХ века био је ограничен на мањину међу образованим арапским елитама. Драстичан пад моћи ислама у односу на Запад након 1918. године подстакао је те елите да уоквире потрагу за национално-културним идентитетом и политичкој еманципацији у идејама панарапског национализма са изразито секуларним призвуком. Панарабизам, а не ислам, постао је главна тема поготову после стварања Израела и палестинске катастрофе 1948. и насеристичке револуције у Египту 1952.

Арапске масе верника могле су да подрже панарабизам, јер се добрим делом ослањао на исламске појмове. Тако је израз ума, општа заједница верних, прилагођен арапској нацији у целини (ал-умма ал-’арабиyyа). Под вођством Гамала Абдела Насера арапски национализам је постао секуларан, левичарски и антизападни. Био је антиизраелски у изразито антиколонијалном смислу: Израел је био поиман као западна испостава коју су Европљани и Американци створили и населили на отетој арапској земљи.

До 1990. године шире тежње арапске елите такође су важиле за палестински политички мејнстрим. Отпор Фатаха/ПЛО Израелу зависио је од подршке панарапском духу споља и од изградње секуларног, неконфесионалног „палестинског” идентитета изнутра. Промена је уследила са распадом СССР-а. Са крахом глобалног секуларног пројекта, млади Арапи су се масовно окренули Алаху. Први отворено верски сукоб између Јевреја и Арапа после 1948. догодио се 8. октобра 1990. године, када су избили крвави нереди на Храмовној гори. Израелска полиција убила је 17 Палестинаца и ранила стотину њих. Нереди су се убрзо проширили широм Западне обале, што није било ништа ново; демонстранти су узвикивали Алаху акбар, што јесте била новина.

Убрзо су Хамас, Палестински исламски џихад и Хезболах постали позната имена и почели су да угрожавају примат Фатаха и ПЛО. У томе су их штавише подржавали Израелци, који су испрва сматрали ПЛО за главну претњу. Изграђена је база моћи и инфраструктура која покрива верске, добротворне, политичке и војне активности. Оснивач и шеф Хамаса, пок. шеик Ахмед Јасин, виспрено је спојио националистичке пароле секуларног арапског отпора Израелу пре 1990-их са својим тврдим ставовима заснованим на принципима ортодоксног сунитског ислама.

Религија и национализам

Верни одраз тих ставова представља тврдња са јеврејске стране да је савремена држава Израел оличење библијског завета, заправо вакуф под другим именом. Секуларни ционисти, укључујући покојну премијерку Голду Меир (која је рекла да „Израел постоји као испуњење обећања које је дао сам Бог”) и оснивачи јеврејске државе пре ње, користили су такве тврдње као пропагандно оруђе кад год је то одговарало њиховим потребама.

Спој религије и национализма у арапско-израелском спору показао се крајње штетним по мировни процес и потрагу за трајним решењем. На палестинској страни створио је дуалитет приступа, при чему уништење државе Израел остаје једини божански предодређени и стога једини легитиман дугорочни исход. Неки политичари старе гарде Фатаха заговарају обнову дипломатских иницијатива, али сама палестинска заједница већински се приклања онима који се позивају на исламско учење да позивају на отпор и негирају могућност трајног мира.

Неопходно је бити свестан амбиција политичког ислама и не гајити илузије о његовим крајњим циљевима. Тадашњи израелски премијер, пок. Јицак Рабин, није само у циљу пропагандне реторике изјавио, у децембру 1992, да борба његове земље против исламског терора такође има за циљ да пробуди успавани свет. Девет година касније уследили су напади од 11. септембра 2001.

Не треба, међутим, затварати очи ни пред чињеницом да садашња израелска влада проблем палестинског џихадизмом инспирисаног терора често користи као алиби за круту политику која је на дуге стазе самопоражавајућа и која подстиче његов раст.