Прочитај ми чланак
Хотел „Солине“, имовина „Заставе“
(Вечерње новости)
Србија не може Стразбуру да тужи Хрватску због узурпиране имовине. Судови одбијају захтеве српских фирми и прогнаних.
Сррбија не води ниједан спор против суседа пред Европским судом за људска права у Стразбуру ради наше имовине у бившим југословенским републикама, потврђено је „Новостима“ у Министарству правде. Али зато су неке од осталих република поднеле тужбе против нас.
БиХ је, како „Новости“ сазнају, поднела најмање три тужбе и спремила се за још три. Пред нашим судовима поднели су 15. У међувремену, један спор је решен, везан за имовину предузећа УНИС (пресуда је донета у корист предузећа), а добили су и спор у вези са стечајем „Агрокомерца“ у Београду.
Колико Србија тачно води поступака пред босанским судовима нисмо успели да сазнамо у Министарству финансија, које је једино надлежно за Споразум о сукцесији. Ни Министарство правде нема такве информације, баш као што нема ни податке о томе да ли је и колико представки поднето у Стразбуру против наше земље. Јер, како кажу, Европски суд им те информације доставља само када предмет узме у разматрање. А до сада у разматрање није узет ниједан.
Највеће проблеме Србија око имовине има са Хрватском. По речима Дејана Јововића, научног саветника и члана Научног друштва економиста Србије, власници одузете имовине не могу да се обрате Европском суду за људска права пошто нису исцрпљена сва правна средства у самој Хрватској, пред којом се води на десетине спорова.
Како нам је потврдио Оливер Антић, представник Србије у Мешовитом комитету за питања сукцесије, следећи састанак Комитета биће одржан 16. и 17. септембра у Сарајеву:
– На столу ће се наћи многа отворена питања из свих анекса о расподели имовине, а не само о расподели дипломатско-конзуларних представништава, као што је до сада обично био случај.
Највише нерашчишћених питања имамо са Хрватском, која и даље споро враћа имовину српским држављанима и фирмама.
– Поред одлука редовних судова и Врховног суда као ревизијског, потребна је и негативна одлука Уставног суда Хрватске. Тако се судски поступци одуговлаче и аутоматски одлаже међународна заштита, а имовина пропада – каже Јововић.
Он објашњава и да се хрватски судови, одбијајући српске захтеве, позивају на чињеницу да оштећене фирме углавном нису имале право својине 1990, односно то право није било уписано у земљишним књигама. Тиме занемарују основну чињеницу да у правном систему бивше Југославије није постојало право својине на непокретностима, већ само државно или друштвено власништво, док су конкретна лица имала право располагања, управљања и коришћења. А та правна овлашћења Суд у Стразбуру, срећом, признаје као својинска.
Иначе, према првобитним проценама Републичке дирекције за имовину, вредност зграда, станова и одмаралишта српских предузећа и општина у Хрватској, у тренутку распада СФРЈ, износила је 1,8 милијарди евра, а хрватских у Србији око 800 милиона евра. У Хрватској је данас од прогнаних Срба и наших фирми остала имовина вредна неколико милијарди евра. У ову вредност убраја се евидентирана имовина 300-400 предузећа.
Доста тога је продато, јер је Хрватска то деведесетих подржавила, да би тек 2004. ратификовала Анекс Г Споразума о сукцесији. Он прописује да се сва имовинска права враћају на дан 31. девембра 1990. До тог тренутка Хрватска је већ продала многа синдикална одмаралишта, туристичке објекте и пословни простор.
Према подацима тамошњег Фонда за приватизацију, 158 објеката је продато, 10 додељено на коришћење, за 40 зграда и станова воде се спорови и 91 објекат је слободан. Поређења ради, у нашој су земљи до новембра 2008, када је стопирана уредба која је дозволила продају имовине хрватских, словеначких и босанских педузећа, продате свега 32 фирме.
Највећу имовину у Хрватској имали су: „Генекс“ (37 станова и неколико хотела и одмаралишта), Железнице Србије, НИС (више од 80 бензинских пумпи, одмаралишта и удео у Јадранском нафтоводу), „Тигар“, „Путник“, „Центротекстил“, ЕИ „Ниш“, „Утва“, „Симпо“, „Кристал“, Робне куће „Београд“, „Житопромет“, „Машинопројект“, СИЗ за заштиту деце Апатин, Дечје одмаралиште Крагујевац, Дечје опоравилиште града Београда на Јакљану, Центар дечјих летовалишта Београда у Млини, на Брачу, затим града Београда у Јелси, Дечје одмаралиште Смедеревска Паланка (Градац), Феријални савез Југославије (на Корчули), одмаралиште града Ниша (у Каштел Лукшићу), Одмаралишта на хрватском приморју имају ФАД – Горњи Милановац, ПИК Бечеј, „Пионир“ из Суботице, „Први мај“ Пирот, „Кекец“ из Суботице, „Сартид-Југометал“, крагујевачка „Застава“, „Клуз“, Беобанка…
Србија је одмах после ратификације почела да враћа имовину, али не и Хрватска. Хрватској је, рецимо, враћен пословни и други простор „Вартекса“ и „Астре“, Словенцима некретнине „Аера“ и „Компаса“, а Босанцима имовина „Криваје“. Што се тиче наших предузећа, крагујевачка „Застава“ је, рецимо, успела да кроз компензацију добије имовину у Словенији и Македонији, али не и у Хрватској. Тако до данас на Брачу потражује одмаралиште, а у неколико других градова сервисно-продајне салоне.
– Ионако компликовану ситуацију додатно отежава чињеница да судови у Хрватској одбијају тужбе српских предузећа, што је у складу са упутством њиховог правобранилаштва од 6. децембра 2004, којим се сугерише да хрватски органи избегавају мирно решавање спорова – каже Јововић.
Зато фирме и грађани улазе у парнице, које ем дуго трају, ем су прескупе, пошто све такве предмете пред хрватским правосуђем могу водити само њихови адвокати, који су међу најскупљима у Европи. Обесхрабрује и то што су сви вишегодишњи поступци на крају завршени одбијајућом пресудом.
– Србија мора да обезбеди примену Анекса Г за своје држављане и правне субјекте, у супротном правду мора потражити у Стразбуру. До сада је однос државе према овом веома важном питању био пасиван. Нема одговарајућег државног тела које би се, после нестанка СРЈ и СЦГ, бавило применом Споразума о сукцесији и заштити интереса наших лица.
Недоречене ингеренције дате су Министарству спољних послова, евидентирана имовина у тадашњем Министарству правде завршила је у Министарству финансија, без покушаја државе да створи предуслове за реализацију договорених обавеза из Анекса Г – констатује Јововић.
На све ово треба додати и имовину грађана прогнаних из Хрватске, која је, према речима Милојка Будимира, председника Асоцијације избегличких и других удружења Срба из Хрватске, незванично процењена на око 30 милијарди евра. Попис имовине избеглих организовало је тадашње Одељење за сукцесију Савезног министарства правде СРЈ. И он је завршио у Министарству финансија. У евиденцији се налази, каже Вудимир, 76.000 захтева приватних лица и фирми, али ти подаци нису ажурирани.
– Према информацијама некадашњег Комитета за расељена лица избегличких удружења, који је вршио попис 1995, као и евиденције Савезног министарства правде, Срби су у Хрватској имали 600.000 хектара земљишта, око 18 милиона квадрата грађевинског простора, 14 милиона стамбеног и четири милиона пословног – каже Будимир.
Осим тога, остали су без 400.000 пољопривредних машина, 64.000 возила, 440.000 опремљених спаваћих и других соба, кухиња и купатила, 760.000 разних апарата и техничких уређаја, скоро милион грла стоке, и на милионе чокота винограда.
