Прочитај ми чланакКинески робијаши, арапске избеглице, српски заточеници, бахати гаулајтери, шеици, сексуални предатори, педофили, фарме, задруге, силикони, гејеви, дипломци, теткини питомци и бунга борци, керамичари и керамичарке, Вучићеве менталне мастурбације, девојчице, литијум, издаја.
Људи, у шта су нам то претворили Србију?
Повампирена црвено-црна-јуловска коалиција зла поново је завладала Србијом. Овога пута још гладнија, још жеднија, још острвљенија.
„Имамо једног Немца кога је поставила Немачка влада, он је мој саветник“, изговори Александар Вучић без трунке задршке. Никоме у Србији није познато по ком Уставу и закону Немачка влада поставља саветнике председника Србије! Било је тога у сличном облику, али те 1941. звало се – окупација.
А саветник је и Блер. Ту су фотографије са Шредером, Клинтоном, Тачијем, Куртијем, Гренелом, Палмером, Лајчаком. Све осведочени српски „пријатељи“ као саветници и интимуси. Својим парама грађани Србије плаћају гаулајтере и њихово пајташење са Вучићем.
У таквом државном расулу, Србија по свему судећи постаје нови „Гуантанамо“ затвор. По доступним подацима, Кина на градилишта и фабрике у Србији доводи и своје осуђенике. Медији и грађани извештавају да постоји основана сумња да цену кинеских јефтиних пројеката којима тонемо у „дужничко ропство“, заправо „плаћају“ кинески осуђеници, којима се брише део казне уколико пристану на рад у Србији. Отуда чињеница да кинески радници живе закључани иза ограда, а извештаји о нехуманим радним и животним условима полако прескачу „кинески зид“ подигнут у Србији. Министар полиције пре неки дан изјави да „на нашој територији .закон важи за све“. Да, важи за мигранте, у и ван „кампова“, али очито иза „кинеског зида“ постоји екстериторија, „Гуантанамо Србија“, иза које закони Србије престају да важе.
Није јасно по ком основу Немци и Британци саветују председника и ко их за то плаћа, али веома личи да баш он, самовлашћем и трговином утицајем, омогућава Кини да на делу територије Републике Србије подигне своје радне логоре, јер доступни извештаји говоре томе у прилог, а ометање новинара и извештавања са лица места само подиже сумњу. Али зато, представници кинеске државе у Србији, нису баш толико опседнути радним еланом. Како сазнајемо из непосредног извора са лица места и од јатака, упркос Вучичевом инсистирању да се ради и недељом, кинеска амбасада била је затворена првог радног дана у недељи, једног понедељка.
Велика кинеска држава уплашила се једном малог „Ослобођења“, па је после уредне најаве да ће им бити уручено протесно писмо, одлучила да дá слободан дан запосленим локалцима, а све шалтере затвори и повуче своје особље, те замандали се иза зида у Ужичкој улици. Имају дипломатско право и нико им то не оспорава. Нека до миле воље слободно забијају главу у песак иза свог зида. Али зато немају право да градилишта у Србији претварају у дипломатске екстериторије, јер по речима министра полиције – ту морају да владају закони Србије.
Иако личи као да је афера „Стефановић“ слегла, а интерни рат окончан некаквим талом, примирје је варљиво. Министар војни је пре неки дан потписао обавезу да се Србија заједно са УК и осталим „савезницима“ позабави и „кинеским зидом“ у Србији. Слично је потписао и Вучић у Вашингтону, само што је реч „кинески“ замењена фразом „непроверени продавци“, тако да је по западним стандардима уговорне дипломатије Србија преузела обавезу да елиминише присутне кинеске технологије. А има их.
Од антена, преко камера, до Бог зна чега. И све загађују. Како ће се то одразити на „европски пут“ Србије и приступна усклађивања, остаће као тешки јарам онима после Вучића. Тек ћемо видети реакцију ЕУ кад Кина крене да нам испоручује своју (некомпатибилну са ЕУ) технологију за пречишћавање отпадних вода, како је то предвиђено уговором вредним више од 3 милијарде долара, а за преко 60 општина у Србији.
Међутим, све наведено можда и није толико важно обзиром да смо ми, грађани Србије, у радним пеленама, постали затвореници сумануте политике квази дипломаца, чију цену смо већ једном крваво платили, а како ствари стоје – плаћаћемо опет.
Давор Калајжић, пензионисани службеник политичке канцеларије специјалног представника УНМИК-а
