Прочитај ми чланак

ГРАНИЦА ТОЛЕРАНЦИЈЕ: Срби су постали кукавице

0

Нудити раднике из своје државе - дакле, своје суграђане и комшије, свој народ - страним инвеститорима и домаћим тајкунима, да раде за њих као ''јефтина радна снага'', исто је што и продати своју кућу, земљу, аутомобил, или, родитеље, жену и децу, браћу и сестре, кумове и пријатеље... некоме далеко испод цене, скоро бесплатно, или да неко са твојом имовином, или са твојим ближњима, ради шта хоће за неку мизерну своту новца.

Зашто онда Динкић, Влаховић, Ђелић, Питић, Лабус… и остали који су после 2000. године водили економију и привреду Србије, нису продали своје ближње као што су продавали српске раднике? Зашто нису продавали своју имовину као што су продавали српске фирме и фабрике у процесу приватизације?

Зашто више нико не помиње приватизацију? Они који су у приватизацији учествовали и даље су живи и здрави, а добар део “жутих“ или “досоваца“ (на пример, Мали, Влаховић, Весић…) је сада део владајуће коалиције. Владајућу коалицију чине СНС и СПС (стара црвено-црне коалиција, која је пљачакала Србију пре 2000. године), тајкуни и најбогатији политичари из редова досоваца или “жутих“. Они контролишу токове новца и добијају (тј. узимају) највеће послове у држави. Права малих предузетника или приватника нико не штити исто као што нико не штити права радника.

Гледати све то са стране, и препустити раднике из своје државе – дакле, своје суграђане и комшије, свој народ – страним инвеститорима и домаћим тајкунима, да раде за њих као “јефтина радна снага“, оставити их без помоћи, не борити се за њихова права, исто је што и препустити, без икакве борбе, своју кућу и осталу имовину, или жену и децу, некоме ко је дошао да вам их узме само зато што мисли да је он силан, а ви слаби.

Зашто, онда, начелници и остали припадници српске војске, полиције и обавештајних или тајних служби, тужиоци и судије, чувају своју имовину и своје ближње? Односно, зашто начелници и остали припадници српске војске, полиције и обавештајних служби, тужиоци и судије, не чувају свој народ, своје суграђане, раднике, своју државу и њену имовину, као што чувају своје породице и своју личну имовину? Да ли неко може да “купи“ кућу неког начелника, генерала или судије, као што су се “куповале“ фабрике и фирме током процеса приватизације? Да ли и деца тих начелника, генерала или судија, раде као “јефтина радна снага“? Да ли имају посао? Зашто домаћи предузетници немају исте подстицаје од стране државе као и страни инвеститори? Зашто закони који важе за мале домаће предузетнике не важе и за велике домаће тајкуне?

Ако су они који чине владајућу елиту такви какви су, зашто су остали толико толерантни? Зашто радници не штрајкују, зашто се предузетници не удружују (и зашто свима њима не помажу мало више они који живе у расејању), и зашто пензионери не туже државу због смањења пензија? Да ли због тога што су Срби прави хришћани, па окрећу и други образ? Или због тога што је превише кукавица и слабића у српском народу, те нико не сме да се буни и бори за своја права?

У овим околностима, окренути други образ значи да грађани треба да окрену и други џеп – да вам лопови узму и новац који имате у другом џепу. Христове и Апостолове речи се односе само на власт која је од Бога установљена, и само на владаре који су слуге Божје “теби за добро“. Христос нас учи да се само Богу покоравамо, а не људима, и да се само Бога бојима. Служити Богу значи ући у сукоб за поглаварима и господарима таме.

Наравно, револуционарство је “само онда спасоносно, ако је побуна против свега смртног и греховног у себи, у својој души“, само ако је то “побуна против зла у себи, против смрти у себи“ (Св. Јустин Ћелијски), због тога што “данас у свету има, а и одувек их је било, много таквих бораца, који, занемарујући благодатну борбу са својим злом, покушавају, ипак, да воде борбу са злом друштвеним, па чак и у светским размерама. Од тога се зло само умножавало“, јер “је у историји било више безблагодатних и лицемерних људских борби са злом и само ‘по ваздуху млатећих’ речи. То се односи и на наше време, и не само на световну, него и на црквену област“ (Архиепископ Јован Шаховској).

Како би изгледала Србија да је њеној у историји било више људи који су “носили благодат друштвене борбе за правду и истину Божју“ и како би Србија могла да изгледа за неколико година и деценија ако би таквих људи било више?