ГЛУМЦИ И ПОЛИТИКА – феномен политичког театра

Марко Танасковић

22:20 24.12.2018.

Зашто се у данашњој Србији глумци третирају као мудраци опште праксе и политички ауторитети највишег реда?

У прошлонедељном броју београдског магазина Недељник објављен је велики интервју са глумицом Мирјаном Карановић, на насловној страни бомбастично представљеној као „највећа српска глумица“ и „српска Мерил Стрип“, у коме дотична износи своје политичке ставове и брани се од оптужби за антисрпски ангажман у регионалним филмским копродукцијама у којима је већ „апсолвирала“ улоге силованих Бошњакиња. Конкретан повод за овај разговор био је захтев дела опозиције да Карановићева и кошаркашки тренер Душко Вујошевић – иако већ најављени као предводници – не буду међу говорницима на протесту тзв. „крвавих кошуља“ који се одржавао прошле суботе у центру Београда.

Трудећи се из петних жила да одбрани Карановићеву и да докаже да су захтеви за њено изостављање неоправдани, новинар Недељника Бранко Росић, овде више у улози њеног пи-ар менаџера, ниједног тренутка није покушао да образложи због чега је уопште Карановићева адекватна особа да предводи било какве протесте. Ваљда сматра да се то подразумева, јер се у данашњој Србији, из неког не баш савим јасног разлога, глумци третирају као мудраци опште праксе и политички ауторитети највишег реда.

Ипак, било би корисно када би се бар неко потрудио да објасни шта је то што глумце попут Карановићеве или браће Трифуновић препоручује за заузимање кључних позиција у опозиционим странкама и политичким покретима? Која су то знања, способности и искуства која им омогућавају да, пуни самопоуздања које се граничи са ароганцијом, на себе преузимају улогу савести друштва и својеврсног политичког компаса? Зашто је став нпр. Николе Ђуричка или Николе Која о стању демократије и политичком животу у Србији релевантнији од става неког истакнутог архитекте, инжењера или економисте?

ГЛУМЦИ КАО ПОЛИТИЧАРИ

Српски глумци обично на таква питања одговарају да су они уметници и да осећају дужност да се друштвено и политички ангажују, али тај самозаљубљени одговор не објашњава зашто баш увек морају да буду у првим редовима. Они циничнији коментатори склони су да примете да глумцима можда баш и јесте место у политици, јер су данашњи политичари ионако углавном марионете и манекени који се само за јавност претварају да доносе одлуке, док се конци повлаче из центара моћи који су далеко од очију јавности. По тој логици из теорија завере, онда је боље за глумачке улоге политичара ангажовати школоване и проверене професионалце који ће уверљиво тумачити поверене им роле министара и председника.

Такав је, кажу, случај бившег америчког председника Роналда Регана, претходно познатог по улогама у холивудским каубојцима и б филмовима, који је остао упамћен као један од најуспешнијих америчких председника у новијој историји. Многи вашингтонски инсајдери у то време су тврдили да је Реганов задатак био да за камере „глуми“ чврстину пред Совјетима и да оптимизмом подиже морал нацији, а да су све послове оперативног управљања његовом администрацијом и државом обављали његови саветници и људи из сенке. Далеко мање успешан био је Џозеф Естрада, такође бивши филмски глумац, који је постао председник Филипина, али је брзо био принуђен да поднесе оставку због корупционашких афера. Многи међу истакнуте глумце-политичаре сврставају и бившег гувернера Калифорније Арнолда Шварценегера, али стамени Аустријанац је више доживљаван као бодибилдер, забављач и бизнисмен него као класичан глумац.

BEOGRAD, 18. Dec 2010. – XIV Izborna skupstina Demokratske stranke u Sava Centru.
FOTO: Foto servis DS / KONTRAFOTO

ТИТОИСТИЧКИ ПЕЧАТ

Иако је фасцинација глумцима део глобалног тренда естрадизације политике, она у нашем случају има и специфичне локалне и историјске корене. Наиме, у Титово време се много улагало у културу, а уметници, нарочито глумци – ако су били политички подобни – углавном су живели као бубрези у лоју. Изграђен је култ театра у време када је у Западној Европи позориште углавном губило на значају и друштвеном утицају. Београд је, за време СФРЈ, вероватно био европска престоница са највећим бројем позоришта по глави становника. Одлазак у позориште третирао се као ствар нарочитог интелектуалног престижа и доказ култивисаности, док су глумци, социјално збринути и ослобођени обавезе сталног такмичења на тржишту, били слободни да изигравају боеме и велике мислиоце чија се свака реч нарочито пажљиво слушала.

Руку на срце, постоји и огроман јаз између тадашњих глумачких величина и данашњих глумчића и глумичица, који су, част изузецима, махом размажени и неталентовани производи непотистичке праксе на Академији и у култури генерално. Легенде попут Павла Вујисића, Слободана Цице Перовића или Зорана Радмиловића били су свестране, стваралачке личности, уметници у правом смислу те речи, људи који су много тога у младости проживели (ратови, хапшења, логори) и иградили себе много пре уласка у глумачку професију, па су у складу с тим имали далеко више да кажу – на позорници и изван ње – од данашњих урбаних блејача по кафићима који тренутно доминирају у позоришту, на телевизији и филму.

Како су, барем у култури, на водећим позицијама остали људи сличног идеолошког усмерења и сличних сензибилитета као и у време комунизма, тако се и након распада заједничке државе задржао тај културни модел који (пре)високо вреднује глумце. Глумци су, у међувремену, такође стекли ореол бунтовника и револуционара за време борбе против Милошевићевог режима (сетимо се само ватрених говора Бранислава Лечића код Теразијске чесме током деветомартовских демонстрација 1991), па је након петооктобарског преврата дошло време за наплату првоборачких заслуга.

НЕЗВАНИЧНА АРИСТОКРАТИЈА

Није нимало случајно то што је тадашња нова београдска власт пре свих болница, школа, вртића, улица и тргова, као свој први велики грађевински пројекат 2003. извела скупоцену обнову зграде Југословенског драмског позоришта, која је претходно 1997. страдала у пожару, као што није случајно ни то што су у ДОС-овим владама била чак два глумца у улогама министара културе, док за, рецимо, писце или сликаре није било места. Најкраће речено, глумци су били незванична аристократија ДОС-овог режима и главни протагонисти културне политике „жутих“, што је код многих представника глумачког еснафа створило лажни, искривљени осећај о сопственом значају и вредности.

Након доласка напредњака на власт, многи су се прешалтовали на страну победника, али је већина ипак, вољно или невољно, остала изван зоне политичког утицаја где се обезбеђује финансирање за различите уносне пројекте. То је код многих познатих глумаца, поред повређене сујете, изазвало револт и озлојеђеност према новом режиму, али и евоцирање носталгичних успомена на давно прохујала времена бивше Југе и на далеко свежији период када је Горица Мојовић делила шаком и капом новац из градског буџета.

Стога је донекле разумљиво то што се различите фракције ДС-а, сада поново окупљене у Савезу за Србију, окрећу глумцима као својим провереним играчима и агентима од утицаја. У ситуацији када опозиција има значајно отежан приступ медијима и када се суочава са реалним притисцима цензуре, глумци могу да користе своју популарност и велики број пратилаца на друштвеним мрежама за критику власти и како би најширој јавности пренели политичке поруке опозиционих партија.

Фото: Н.С.

ЛЕКЦИЈА ИЗ АМЕРИКЕ

Такође, глумци су углавном физички маркатнни појединци који имају искуство у јавним наступима и који поседују значајан ораторски потенцијал да „запале“ масе. У гидеборовском „друштву спектакла“ и потрошачкој цивилизацији површног утиска, где се утицај остварује пре свега преко мас медија, такве ствари не треба потцењивати.

Ипак, њихово присуство не треба ни пренаглашавати и прецењивати, јер су они, без обзира на препознатљивост и харизму које носе захваљујући одиграним улогама, пре свега људи којима је посао да изговарају туђе речи. Очекивати од њих да имају било какву представу о томе како се решавају свакодневни проблеми грађана и како се води држава на унутрашњем и спољном плану у најмању руку је неозбиљно.

Превелико ослањање на глумце и друге забављаче – као и јавне личности генерално – у покушају да се привуку бирачи врло сликовито говори о слабости политичких лидера, али и о недостатку супстанце и идеја који је тако болно очигледан у редовима опозиције. Демократе у Америци су се већ опекли са тим приступом на последњим председничким изборима, а већ на овогодишњим изборима за Сенат и Представнички дом била је очигледна примена нове стратегије „прављења звезда од политичара, а не обрнуто“.

Надајмо се да ће и наше политичке партије кренути сличним путем, а да ће се глумци вратити тамо где им је по логици ствари и место: испред камера или на даске које живот значе.

Марко Танасковић је књижевник, публициста, бивши уредник часописа ,,Европа нација“ и аутор романа ,,Олуја“. Ексклузивно за Нови Стандард.