Прочитај ми чланакСтравичне су последице које је изазвао и које изазива глобали поредак наметнут од стране САД уз подршку моћних земаља НАТО савеза и ЕУ, у њиховом походу „ширења западне-америчке демократије на Исток“, приморавајући источне земље да уђу у НАТО савез и ЕУ.
Наведени поход са хегемонистичким амбицијама, који је изазвао многоструко више оружаних сукоба и интервенција ОУН него за 40 година Хладног рата, милионе избеглица, бескућника, миграната, промене граница многих држава од Јадранског мора до Кине и настанак десетине нових држава са нејасним границама, распршио се ударајући у зид који се зове Русија, и претећи избијањем сукоба већих размера.
Русија као главна брана даљим хегемонистичким аспирацијама западних сила, постаје и „главни кривац за све светске недаће“, главни објекат и мета напада НАТО савеза и његових „партнера“. Било која држава или савез држава без разлике на каратер међусобног повезивања, уколико се јави као препрека аспирацијама САД и НАТО савеза, постају њихови непријатељи, јер САД под „правом одбраном“ подразумевају способност да недозволе ником да постане претња или непријатељ. Управо је Русија постала главна брана „америчком срљању светом“ и „гурању света у провалију“, трансформишући униполарни поредак усвету у мултиполаран или чак дифузан.
Да би Русија у томе била онемогућена, она постаје мета разноврсних напада од стране САД, НАТО савеза и њихових партнера. Постаје жртва „хибридног рата“ који управо воде НАТО и САД, не само против Русије, него против свих оних који су се супростављали америчкој хегемонији. Погледајмо читав спектар „руске кривице“, који су Русији наметале и намећу САД, НАТО и ЕУ:
1. „Хакерски напад на информациони систем било које државе, посебно у сегменту безбедносног система, од стране било кога, „предтрамповска америка“ одмах је приписивала Русији“. Ова врста „руске кривице“ се у медијима представља као „хибридно ратовање“ ваљада ради давања на значају или ради веће „озбиљности“ наводног проблема“. У ствари о чему је реч. САД су претеча и водећа земља која води опсежне операције у сајбер простору ради доминације на интернету. Добро је познато шта нам је открио бивши оперативац америчке НСА (Натионал Сецуритy Агенцy), Едвард Сноуден, као узбуњивач. Американци ангажују читаве одреде програмера чија улога треба да дође до изражаја у неким будућим ратовима у којима ће интернет играти кључну улогу. САД прате и прислушкују једнако и пријатеље и непријатеље. После америчких упада у компијутерске системе многих институција по свету, мало је остало слободног простора другима за успешно сајбер ратовање. Ипак рат у сајбер простору постаје легитиман начин борбе, коју не воде само државе него и многи недржавни субјекти, и он постаје следећи велики рат.
2. „Русија је изазвала сукоб у Украјини и насилно припојила Крим“. Ово је једна од многих оптужби на рачун Русије, и једна од многих њених „кривица“, како би се прикрило или оправдало насилно, незаконито и супротно међународном праву, деловање САД у свету. Оптужити Русију за стање у Украјини је начин да би се замаскирала стварна улога САД у свргавању легално изабраног и легитимног председника Украјине Јануковича, и њени интереси на истоку Европе. Потпуно је разумљиво да Русија има своје националне и државне интересе у Украјини и на обалама Црног мора, и не може и неће немо посматрати како се до тада пријатељска држава претвара у отвореног непријатеља потпомогнута снагама из вана, од стране НАТО, САД и ЕУ.
Слободно изражену вољу народа Крима, САД настоје кроз различите информационе и пропагандне операције приказати као насилно и оружано угрожавање интегритета Украјине, и као отворену агресију на Украјину. Русија је свесна могућности понављања војних операција са исте основице и истим правцима којима су хитлерове армије и дивизије преко Украјине са југа опкољавале Москву.
3. „Русија је крива за политичке и војне тензије на истоку Европе – на границама земаља НАТО савеза и Русије, јер је распоредила сувише снажне снаге на својој граници“. САД се држе постулата ратне вештине који је још установио Сун Цу Ву, који каже „најбоља је она стратегија према којој се непријатељ савладава без борбе“. Сви напори САД и њених партнера били су усмерени на слабљење Русије као главног „непријатеља“, како она не би постала претња САД, и како би на крају постала лак плен и као таква била једна од многих „послушних држава“. Русија није померала своје западне границе даље на запад. На њеним границама се групишу и концентришу британске, америчке, немачке, канадске војне снаге и војне снаге других европских чланица НАТО пакта.
Русија није предузимала никакве мере све док су на њеним границама биле војне снаге њених западних суседа. Запад настоји поново активирати старе теорије о Русији као „архинепријатељу запада“ и умањити њене заслуге у борби против фашизма и изједначити стаљинов концепт комунизма са немачким нацизмом, те се у том смислу опрвадава и ново војно позиционирање НАТО трупа на истоку Европе. НАТО се служи разним методама како би постигао тзв. „моралну надмоћ“ над Русијом, окрутном и дволичном игром, приближити се, инфилтрирати, заварати, опколити, принудити и на крају победити. У том смислу се користи сваки изговор како би се порекла задата реч, без икаквог стида. Одбрана САД почиње на најистуренијим линијама, а то су границе Русије.
4. „Русија је крива за погоршање безбедносне ситуације на Балкану и југоисточној Европи“. Русија наводно „чврсто држи Србију у свом загрљају“. У ствари рече је само о ставу Русије да се државама и народима треба омогућити слободно изјашњавање да ли желе приступити неком од одбрамбених савеза па тако и НАТО савезу. Русија се противи насилном гурању неких балканских земаља у НАТО савез.
5. „Русија дестабилизује ситуацију у БиХ и недозвољава испуњење међународне правде“. А у ствари о чему је реч. Русија само подржава РС и Србе у напорима да се поштује Дејтонски споразум, и да се спречи ванинституционално деловање, бошњачког члана председништва БиХ приликом подношења захтева за ревизију пресуде пред Судом правде у Хагу по тужби БиХ против Србије. Русија се противи промени уставне позиције РС у оквирима Дејтонске БиХ. Брани њену уставну позицију. У случају докидања РС, отварио би се слободан пут БиХ у НАТО, ослабила би позиција Срба на Балкану у целини и запад би добио још једног противника Русије, а то је БиХ.
6. „Русија подржава „националистичке снаге у Македонији, и онемогућава демократску транзицију власти“. Русија у ствари подржава стабилност и целовитост Македоније и спречава мешање страних фактора и суседних земаља у унутрашње ствари Македоније. Формирањем проалбанске и проамеричке владе у Македонији, јача се позиција албанског фактора на Балкану, такође се јача позиција Косова као самопроглашене државе, слаби позиција српског народа и државе Србије, и утире се пут стварању Велике Албаније, дестабилизујући више земаља (Србију, Македонију, Црну Гору, Грчку) све у циљу јачања позиције САД и НАТО на Балкану и на југоистоку Европе.
7. „Русија недозвољава пад Асада у Сирији“. Међутим, Русија на тај начин брани суверенитет и целовитост Сирије и компромитује напоре запада да силом доведе побуњенике на власт и спаси „умерене елементе исламске државе“.
8. „Употреба хемијског оружја против побуњеника у Сирији, која се десила пре неколико дана (10.04.), омогућила је или подржала Русија, чак је могуће да су то учиниле руске војне снаге“. Овакве тврдње и оптужбе САД и њених савезника су врхунац информационог и пропагандног рата, као елемента хибридног ратовања. У тренутку када су снаге председника Асада подржане руским ваздухопловним снагама у прилици да задају одлучујући ударац снагама исламске државе и другим антирежимскимм снагама, када се положај Русије у Сирији учврстио до те мере, да је сваким даном све мање шансе да се позиција Русије у Сирији и на Блиском Истоку пољуља, главни непријатељ „запада“ и демократије није више Асад, него председник Русије Путин. Он је непријатељ кога треба урнисати, у сваком моменту, на сваком месту и свим расположивим средствима. Зато нису потребни докази.
„Исхитреним нападом на Путина“ због употребе хемијског оружја у Сирији, САД желе да избегну било какву истрагу, да без чињеница, без доказа, пропагандним и информационим притисцима на јавност у својим земљама и у свету, осуде Русију, изједначе Путина и Асада. Зачуђујуће је, какве резултате методе хибридног ратовања дају у домаћој јавности и међу западним савезницима. Међу кључним земљама чланицама НАТО, ствара се тренутно савезништво по овом питању. Размишља се и делује унисоно, без трунке критике и логичког размишљања. Овде видимо средства хибридног ратовања као предходницу употребе класичних, конвенционалних војних снага, па можда и атомско-биолошко-хемијских средстава у ограниченом обиму, од стране САД и њихових савезника. Западни јастребови се најлакше уједињују у својим агресивним наступима, ратним и разарачким походима. Очекивати је да видимо неког новог Џејмија Шеја (потпарол НАТО, током агресије на СРЈ, прим. аутора), који ће слично или још драстичније спиновати стварност и силовати истину.
9. „Русија је крива и за повишену радијацију изнад Антарктика и нордијских земаља, Француске и Шпаније, јер је наводно изводила нуклеране пробе“. Ова оптужба је срачуната да се покаже како претња од Русије стално расте и да је потпуно оправдано да и САД и друге земеље запада јачају своје нуклеарне војне потенцијале.
10. „Русија је недемократска земља, у којој се непоштују основна људска права, јер је на власти ‘диктатор Путин’“. Ово је основно полазиште и платформа за предузимање свих врста операција против Русије како би се коначно „америчке демократске вредности“ етаблирале у Русији. У ствари реч је о оправдању за све што САД предузимају против Русије у циљу њеног слабљења, распарчавања, или довођења у позицију марионетске државе.
11. „Русија је крива што недозвољава опкољавање од стране НАТО савеза са југа и југоистока, недозвољавјући ширење НАТО савеза на неке земље бившег СССР-а“. Међутим Русија само штити своје јужне границе и спречава НАТО да је „дави по систему анаконде“.
12. „Русија је крива што уводи економске против мере, као реакцију на економске санкције од стране САД и ЕУ“, итд. итд…
Списак „руске кривице“ је врло дугачак. Све оно за што се оптужује Русија, и за што се проглашава кривцем, САД и НАТО подводе под појам „хибридно ратовање“, како би показали, да се Русија служи неконвенционалним средствима и методама ратовања, да уводи нову руску доктрину, која предстваља будући начин пројекције моћи и утицаја и обезбеђења нових подручја интереса. Као посве нови облик ратовања, који као да није био познат на западу. А у ствари начини на који се Русија настоји данас представити и приказати у свету, су елемнти „хибридног ратовања“, које запад примењује већ деценијама.
Међутим, шта је главни проблем у свему овоме. САД и НАТО су изненађени тиме како је Русија успела на врло високом нивоу да обједини сва расположива конвенционална, неконвенционална средства и снаге, информасцијско ратовање и да их одлучно користи у заштити својих стратешких интереса на својим западним границама, у црноморском региону, у региону средоземља и западног Балкана.
Употреба термина „хибридно ратовање“ требало је да буде пријемћиво за уво западног слушаоца, и да звучи озбиљније, повезујући га пре свега за наводне руске „хакерске нападе“, као недозвољен облик и начин ратовања. Иначе хибридно ратовање је нешто што је уобичајно у хегемонистичким походима запада на исток и широм света. Сам термин хибрид долази из генетике, али се најчешће његово значење изводи преко синонима, и односи се на мешанац, полутан, чије је значење некада имало и негативан призвук, међутим данас он означава мешавину или комбинацију. У конкретном нашем разматрању можемо казати да се термин „хибридно ратовање“ односи на процес примене и комбиновања различитих средстава и метода деловања на противника, која већ сама по себи представљају довршена решења, али се њиховом комбинацијом добијају нови пожељни ефекти.
Дакле „хибридно ратовање“ није нешта ново и непознато у историји ратовања. Када је на делу комбинација употребе конвенционалне војне силе, са тактиком дезинформација, дестабилизације, исцрпљивања непријатеља, уз примену нових техничких могућности, софистициране пропагандне технике, нерегуларних тактика ратовања уз примену тајних акција, економских уцена, двоструких дипломатских игара, медијских манипулација и сл. онда се налазимо на пољу хибридног ратовања, које су до сада најмасовније примењивале САД.
САД и НАТО су изненеађени тиме што је Русија постала равноправан такмац у свим сферама ратовања, посебно у сфери ефикасности примене невојних средстава у постизању стратешких и политичких циљева у рату, чија ефикасност се може мерити са ефикасношћу борбених средстава. Зато је Русија главна мета удара САД и НАТО савеза. Русија је способна да успешно комбинује војна средства и информацијско ратовање, обликовање јавног мијења, путем средстава јавног информисања и друштвених мрежа. Дакле, Русија примењује нови поглед на рат, који ће се, ако до њега дође, водити кроз комбинацију многих елемената националне моћи.
Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
