Прочитај ми чланакУ светској, посебно европској јавности последњих недеља се ужурбано са различитих гледишта говори о Европској војсци и о томе какве све то последице може да има на међународне односе у будућности, посебно на стање безбедности на евроазијском простору.
Бројна су питања и дилеме:
– Да ли је „Европска војска“ израз намере водећих сила ЕУ да се осамостале у домену одбрамбене и безбедносне функције од САД и НАТО?; или
– Да ли је „Европска војска“ нови део НАТО пакта, намењен првенствено да самостално решава проблеме ЕУ и да буде злоупотребљена у наступу према Русији, те да учествује у ратовима дуж успостављене линије сукоба од Балтика до Блиског истока?
Ово су два основна стратешка концепта нове тзв. Европске војске из којих се могу операционализовати многа питања појединачног нивоа.
Веома је рано поуздано говорити о ком се стратешком концепту се ради, али све је више индикатора који аргументовано говоре о томе да је Европска војска, изван НАТО-а, тешко остварива због многих чланица ЕУ којима је важнији добар однос и савезништво са САД него са водећим силама ЕУ. То се пре свега односи на државе источне и југоисточне Европе, односно тзв. „Нове Европе“.
Европска унија никада неће постати држава нити може имати јединствену војску изван НАТО пакта, ако то не буду жељеле САД, тако да ће се у блиској будућности, кроз конкретно поступање многих чланица ЕУ и доношење одлука европских комесара препознати суштина стратешког концепта. Овакво поступање Немачке и Француске, није ништа ново, само чуди да нису унапред свесни промашености оваквог стратешког концепта у вредносно и интересно разједињеној Европи. ЕУ може имати привремене и повремене јединствене оружане формације из националних контигената, али било каква унификација њихове организације, униформи и ознака јесте велика авантура која ће се на крају скупо платити.
Мултинационалне војне контигенте тзв. „Европе“ спремао је Хитлер у походу на СССР у Другом светском рату, мотивисан нацизмом и идејом да господари светом. Није добро ако су европски комесари постали заборавни и ако се после 77 године поново шири иста лаж и мантра о надолазећој претњи са Истока, односно од Руске Федерације. На овај начин би се и војно неутралне државе, преко припадности ЕУ, натерале да партиципирају у војним снагама НАТО, а посебно нове државе које би биле примљене у ЕУ. Ако ЕУ иде тим путем онда је то сасвим довољан разлог да Србија, Црна Гора, БиХ и Македонија одустану од таквог „европског пута милитаризоване“ ЕУ.
Стварање Европске војске најављено је потписима министара спољних послова и министара одбране 23 државе чланице ЕУ, предвођене Немачком и Француском. Пројекат се зове PESCO (Перманентна структурна одбрамбена сарадња) и могао би да постане веома битан ако се настави овај процес. О томе како би Европска војска изгледала још се преговара и дискутује, а за сада је ипак све на нивоу предлога, појединачних визија и нагађања. Ипак, очекује се да се одлука о првом пројекту Европске војске донесе већ 11. децембра 2017.године.
Међу 47 пројектних предлога налази се формирање транспортних болница, логистичких центара, заједничка обука официра и формирање Европског центра за кризне ситуације и сл. Европска војска би имала сопствени буџет, јединствену команду и ЕУ симболе. Како је пренео британски „Експрес“, међу плановима је и набавка војних дронова који могу да носе ракете, док је „Фајненшл тајмс“ подсетио да Немачка и Француска раде на дизајнирању и стварању услова за производњу ЕУ борбених авиона различите намене. Оваквим пројектима више је наглашена логистичка димензија и област производње наоружања и војне опреме, него реална могућност формирања јединица које су употребљиве у реалном оружаном сукобу.
Основни циљ формирања јединствене војске ЕУ јесте „…да се смањи проблем сарадње међу чланицама, јер европске земље углавном користе различите системе наоружања..“, што је слаб изговор јер се унификација и стандардизација решава већ успешно у оквиру НАТО-а. Такође, протурају се информације да ће се „рационалније трошити финансије“ у производњи и опремању Европске војске, као да ће се све државе одрећи своје националне производње и опремања војске.
Француска жели да пројекат буде максимално амбициозан, а Немачка жели да укључи што већи број држава. Почетна идеја Париза била је да оформи малу групу држава око Француске војске, које би заједно извршавале борбене и мировне мисије за ЕУ, међутим, немачким подстицањем, PESCO је проширен и намера је да га прихвате све садашње и будуће чланице ЕУ.
Убрзање процеса формирања Европске војске најавио је и председник Европског савета Доналд Туск, када је истакао да ће „…погурати стварање војске Европе до краја године“. Како је рекао, „…циљ је да се заштите границе блока и учврсти одбрана од дестабилизације око ЕУ“. „Наша дужност је да заштитимо спољне границе Европе. Мигрантска криза нам је указала да треба да изградимо ефектну контролу спољних граница, док нам је агресивно понашање појединих трећих земаља и дестабилизација широм Европе указало да морамо да бранимо нашу територију… Зато морамо да изградимо модел финансирања на већој скали него икада раније“, рекао је Туск пред Европским парламентом у октобру, и позвао на „одбрану европског наслеђа“. Ако овако Туск срчано пропагира потребу Европске војске, онда је основано тврдити да то не чини сам по својој вољи него по сугестијама САД и да је таква одлука мотивисана офанзивним намерама према Русији и дуж успостављене линије поделе.
Било је и пре покушаја да се оформи „одбрамбени пакт“ Европе, још од 1950. године. Такав споразум дуго је блокирала Велика Британија, која је била против стварања војске ЕУ, али су Француска и Немачка оживеле ту идеју након британске одлуке о напуштању Уније. Поједине државе чланице Европске уније надају се да ће одбрамбени пакт смањити зависност Европе од САД, али тако не мисле многе европске државе, посебно централне и источне Европе, попут Пољске, Румуније и балтичких држава. Ипак, творци PESCO-а инсистирају на томе да ће ЕУ пројекат бити паралелан са операцијама НАТО-а, који ће задржати главну улогу у територијалној одбрани континента. Као подстицаје на формирање војске ЕУ, европски званичници наводе „руско преузимање Крима“ 2014. године.[1] Основано је разумети да је ипак будућа Европска војска део НАТО пакта, па би се на тај начин смањили проблеми САД да сарађује или да убеђује више држава за извођење сложених мултинационалних операција.
САД би у оквиру НАТО-а на тај начин смањиле огроман број веза и сам НАТО постао би оперативнији и поједноставиле би се процедуре у доношењу одлука. Више се неће тражити потпуна сагласност свих чланица, него ће се вероватно доносити одлуке простом већином. Таквом логиком руководе се носиоци офанзивне стратегије на Западу. Али, опет, брзо ће се видети који је стратешки концепт основа за формирање Европске војске. Ако та Европска војска не буде по вољи САД онда никада неће заживети у пуном капацитету ван НАТО структуре.
САД су такође појачале притисак на многе европске државе да повећају војна улагања на најмање два одсто БДП-а, што је за многе земље више него што би желеле да дају. Предузимају се различите мере да се припреми европска инфраструктура „по мери„ НАТО-а, а све у функцији стварања услова за успешније стратегијско и оперативно маневрисање снага на потенцијалном Европском ратишту. Није тешко препознати да је све то усмерено ка Руској Федерацији. Део тог пројекта јесте убрзана изградња главних путних и железничких коридора на југоистоку Европе. За очекивати је да, у случају рата, те нове комуникације не би биле сигурне због многих герилских и ослободилачких покрета који би се појавили у централној и источној Европи, као последица офанзивног наступа и агресије НАТО на истоку Европе. Та агресија је ионако већ отпочела у многим садржајима.
Актуелна власт у Србији правда потребу изградње ауто-пута Ниш-Мердаре, о трошку српског народа, привредним и развојним потребама, иако је економски неисплатив и неоправдан. Такво поступање влсти је узроковано вероватно притисцима са Запада и слуганским односом према НАТО-у и ЕУ.
Традиционално, државе чланице ЕУ, а највише Велика Британија, нису вољне да се одрекну ни дела свог суверенитета у одбрани. Међутим, недавни догађаји, од мигрантске кризе до међународног тероризма, навели су Европску комисију и Федерику Могерини да затраже по свим тим питањима заједничку одбрамбену политику. Документ на 32 стране подвлачи неколико питања, међу којима је стварање европске одбрамбене индустрије. Наводе се посебно борба против тероризма и заштита граница, као и поморска безбедност.[2]
Јункер је на Конференцији Фондација Конрад Аденауер рекао: „Ми много дугујемо Американцима, пре свега ова земља и град, али се они неће на дужи рок бринути о безбедности Европљана. То је оно што морамо да урадимо сами и зато морамо да покренемо питање о европској одбрамбеној унији све до… стварања Европске армије“. Он је додао да је „то музика будућности и она већ свира, али је многи Европљани за сада не чују“.[3] Очигледно да су бриселски комесари веома добро плаћени и да из својих кабинета не могу да осете реалне проблеме народа и пограничних држава Европе. Лажно европејство у области одбране јесте почетак страдања европских народа и држава. Такозвана Европска војска неће одбранити било коју државу чланицу нити ЕУ, јер јој је предвиђена офанзивна освајачка мисија. Нема од кога да се брани ЕУ, нити би као таква била нападнута.
Након вишегодишњег смањења трошкова држава чланица ЕУ и ослањања на САД кроз НАТО, Француска и Њемачка се надају да ће „… споразум ујединити нације у чвршћој одбрамбеној сарадњи, која подразумева војнике и оружје“. Велика Британија, која је одлучила да напусти Унију после одржаног референдума о „Брегзиту“ 2016. године, неће учествовати у споразуму, додаје Ројтерс, позивајући се на наводе званичника. Велика Британија дуго је покушавала да заустави сарадњу ЕУ у области одбране, сматрајући да би то довело до формирања војске ЕУ. Западноевропска унија, војни савез основан 1948, као претходница НАТО-а, престала је да постоји ступањем на снагу Лисабонског споразума 2010.године.[4]
Оснивање Европске војске у будућности правда се и обимом финансијских средстава које чланице ЕУ издвајају за потребе одбране, приближно око 200 милијарди евра, и потребом рационалнијег трошења тих средстава. ЕУ се налази на другом месту улагања у одбрану у свету, одмах иза САД, али у Бриселу сматрају да су се ова средства, због неусаглашености, до сада користила недовољно ефикасно.[5] Као да ће њихова централизација решити тај проблем. Мали број држава ће се определити да занемари националне војске и да улаже у буџет некакве Европске војске.
Ово што се данас у ЕУ покушава и ради јесте иницијатива која се води на више нивоа, претварања ЕУ у једну врсту федерације и новог пола моћи на светској сцени, што је очигледно у интересу појединих центара моћи на Западу, али истовремено све мање остварљиво јер се мултипликују различитости и супротности интереса. Крупни капитал и велике корпорације и неформални центри моћи Запада стоје иза овог пројекта. Европска војска треба да буде тежишно први ешелон у нападу на Русију, посебно источно-европске државе и државе југоисточне Европе. Тако би се међусобно уништавао словенски фактор у Европи. Али такав пројект је исувише поједностављен и та плаћеничка Европска војска распала би се у првим озбиљним оружаним сукобима. Таква војска може само да извршава задатке у миру из домена мировних мултинационалних операција, јер не постоји кохезиони фактор који у моралном смислу обезбеђује јединство базирано на истим или сличним вредностима.
Од 2002. до фебруара 2014. године, Европска унија је предузела тридесет прекоморских операција, користећи цивилне и војне инструменте у неколико земаља на три континента (Азија, Африка и Европа), у склопу своје Заједничке безбедоносне и одбрамбене политике. Петнаест операција је тренутно у току, док је осталих петнаест завршено.
Називи ових операција које су чисто или првенствено војне природе, користе префикс Снаге Европске уније (ЕУФОР) или Поморске снаге Европске уније (ЕУ НАВФОР) који је додељиван копненим или поморским мисијама. Префикс ЕУФОР је кориштен четири пута до сада: у Републици Македонији од марта 2003. до децембра 2003. као ЕУФОР Конкордија, у Босни и Херцеговини од 2004. као ЕУФОР Алфеја, у Демократској Републици Конго 2006, у Чаду и Централноафричкој Републици од 2007. године. Ове снаге за брзу реакцију су подређене Војном штабу Европске уније и употпуњавају друге војна снаге ЕУ као што су Еврокорпуси, Европске жандармеријске снаге, Европске поморске снаге и ЕУ борбена група.
ЕУ намерава да поспеши европску војну индустрију, која ће се сваке године дотирати са пет и по милијарди евра. Земље потписнице су се, између осталог, ангажовале и да ће повећати издвајања за одбрану. ЕУ није политички, а камоли безбедносно и војно самостална од Вашингтона, па јој САД неће дозволити да се производња сложених борбених система одвија само у ЕУ, без учешћа њихових и британских компанија.
Појавиће се проблем ако та војска добије задатке усмерене ка успостављеној линији раздвајања у Европи, од балтичких земаља до Блиског истока. Иако су PESCO потписале 23 чланице ЕУ, то још не значи да су дале сагласност на заједничку војску, јер већина не зна шта то суштински значи: Под чијом ће командом бити та војска, како ће бити структурирана, где ће бити стационирана, која је њена логистика, како ће се финансирати, а, посебно, које су њене мисије? Ако дође до извршног плана, а говори се да већ постоје пројекти, многе државе ће устукнути или веома симболично партиципирати, због притиска јавности. Државе тзв. нове Европе више ће слушати смернице из САД него Немачку и Француску, односно Брисел. По томе ће се видети да ли је то аутентичан пројекат Немачке и Француске или је то пројекат Америке.
Ако ЕУ намерава да изгради Европску војску да би опстала, онда је изабрала лош механизам и ближи јој се крај, као и свакој мултинационалној организацији коју раздиру различите противречности, неравноправност и доминација великих и јаких држава. Војска никад није на дуже време сачувала ниједну интеграцију, па неће ни ЕУ, поготово ако таква војска буде формирана с намером озбиљнијег наступа према истоку и мешања у евентуалне ратове и сукобе типа Украјине, Грузије, Балтика и сл.
Ако би се ЕУ профилисала са заједничком војском и тежишно усмеравала ту војску према руским границама, будући да се у многим извештајима бриселске бирократије спочитава да би таква војска била ефикасна и у одбрани од „руске претње„, онда Србија нема шта да тражи у таквој Европској унији, сем сарадње. Србија би онда требало да сарађује са ЕУ и са Руском Федерацијом и са САД, као и са свим другим државама, равноправно, и да, осим војно, остане неутрална и у политичком смислу. Србија не треба да хрли према државама ЕУ, које ће јој, у сваком случају, одузети оно мало суверенитета што би јој остало након одузимања Косова и Метохије.
Народ у Србији већински не жели у ЕУ, посебно ако је услов признавање Косова и Метохије, или да дамо своју војску или контигент снага да иду на руску границу. Срби то никада нису радили па неће ни сада, ни по коју цену.
Да је накарадан пут Немачке у новијој историји говори и подељеност и небезбедност немачког друштва, као и проблеми око формирања нове владе након избора. Француска је такође подељено друштво, где су угрожени изворни национални интереси и тешко је говорити о томе да ће таква држава донети безбедност ЕУ или целој Европи. Резултат глобалистичког наступа актуелне власти у Немачкој и Француској, под утицајем старе администрације САД, јесте подељена Европа од Балтика до Блиског истока, са огромним противречностима и стрепњама које нису биле никада веће након Другог светског рата.
_______________________________________________________________________________
[1] www.blic.rs/vesti/svet/potpis-stavljen-pocinje-li-stvaranje-evropske-vojske/mvl5563
[2] www.blic.rs/vesti/svet/mogerini-nece-uskoro-biti-evropske-vojske-vec-jace-saradnje/gs13134
[3] www.blic.rs/vesti/svet/junker-neizbezno-stvaranje-evropske-vojske/mpn12tx
[4] www.portalanalitika.me/clanak/286104/evropska-vojska-postaje-stvarnost
[5] www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:695612-EVROPSKA-VOJSKA-EU-danas-potpisuje-odbrambeni-pakt
