ЕУ – тамни вилајет од кога не одустају тирани из Београда

0

Београдски глас – Групација инкогнито и мало где признатих функционера, посађена у бриселском седишту чудне заједнице држава назване Европском унијом, стално лиферује одлуке, декларације, правилнике и друге правне умотворине, каква је „нон-папир“. Функција тих украсних хартија исцрпљује се у прикривању онога што се хоће и на чему се опсесивно ради.

Глумећи наддржаву која је у незавршивом процесу формирања властитог правног поретка, ЕУ је све више франкенштајнска творевина и играчка глобалног закулисја у коме, све су прилике, ври како одавно није.

У вишедеценијском замајавању грађана ЕУ, којима рапидно расте жеђ за слободом и хуманим живљењем, у Бриселу су прошле године усвојене измене „Шенгена“, које су ступиле на снагу 2. фебруара. Прописи морају да се усаглашавају са променама у стварности јер је живот много креативнији од ма ког законотворца. Али шта рећи кад су правилосочинитељи октроисали оно што је супротно свему за шта, тврде као вергл, изгарају?

Управо такве су преправке визног режима које ЕУ потура као олакшицу за „путовање и пословање милиона легалних путника“ из 105 земаља. Успут се „смањује ризик од нелегалне миграције, односно повећава безбедност ЕУ“.

Шенгенска виза је поскупела тек 20 евра по глави путника, па ће ЕУ на сваких десет милиона таквих посета инкасирати додатних 200 милиона евра (на досадашњих 600 милиона). Остаје за размишљање је ли ово један од лекова за буџетску промају коју су направили Британци, вративши државну касу својој кући. Засад бриселска власт, то друштво углавном успешно однарођених и оддржављених намештеника, признаје да је намет на вилајет поскупео због озбиљног инвестиционог приоритета, а то је безбедносни сектор.

Требају им паре за „процесуирање захтева и откривање безбедносних ризика и нелегалне миграције“. То јест, да се ратосиљају миграната који, као да су позоришне лутке, преплављују и срце западне Европе: оне државе чији политички врхови тендирају да само ЕУ сматрају Европом и демократским инкубатором људских права. Као да је оно европско што је изван ЕУ у притежању варвара или, у бољој опцији, народа који не завређују да имају икакву државу, а камоли уређену по аутохтоним потребама.

У таквом евроотпаду Брисел види Србију и друге „треће земље“. По ко зна који пут лепо нам кажу да за „треће“ нема среће на њиховој адреси. Наиме, осим спајања поскупљења виза с мигрантима који угрожавају безбедност ЕУ, Брисел ће „прилагођавати правила за издавање виза и у односу на то да ли трећа земља на задовољавајући начин сарађује са ЕУ у погледу реадмисије грађана који нелегално бораве на територији ЕУ“.

Србија је тако добила још један штап без шаргарепе у случаји да не прими мигранте које ће ЕУ ка њој протерати. ЕУ себе чисти од безбедносно опасних, а њих такве Србија има да прими раширених руку за, исто тако неморалну, шаку евра из шенгенског харача. Убраног од оних 105 држава.

Руке су одавно раширене напредњацима и било коме ко би их заменио из актуелне „политичке ергеле“ запаћене давних година. Толико су пута доказали да им је бити у ергели „људска дужност најсветија“. А власници ергеле брину и о подмлатку, увек имају довољно грла за распоређивање по вертикали, рачунајући Брисел, Београд или којекуде.

Зато тирани из Београда остају пупчаном врпцом везани за тиране из ЕУ и НАТО све док грађани Србије не покажу да су Титани, да Србија није „Титаник“ и да је лаж да евроатлантска интеграција нема алтернативу. Да само Србија нема алтернативу, а све друго мож’ да бидне, ал’ не мора да значи.