Прочитај ми чланакУ многим текстовима водећих медија можете да прочитате о неком проблему ЕУ. Или о више проблема, али у једној држави ЕУ. Најчешће само о политичком нивоу проблема, који се проглашава решеним када није победила опција против ЕУ у тој држави. У овом тексту ћу покушати да сагледам основне проблеме пред којима се налази Меркелова пред почетак новог мандата.
Пре тога само да констатујем да тако како Вучић верује у ЕУ, тако у ЕУ не верује нико, па чак ни Зелени који су свим срцем за ЕУ. Али и они виде проблеме. Бриселску бирократију не рачунам, то је као СНС-овац у јавном предузећу. Самопослуга, а на каси плаћају грађани.
Меркелова данас има лошију позицију у Немачкој за спровођење политике него пре 4 године. Пре свега због деведесет посланика Алтернативе за Немачку, који нису били у парламенту, али и због Зелених у влади, са њиховим потпуним неразумевањем немачких националних интереса и несхватањем целе конструкције ЕУ данас, која је утемељена на идеји остварења немачких националних интереса.
Немачка је у затегнутим односима са Русијом, а пре 4 године није била.
Немачка је први пут направила значајан отклон од спољне политике САД, када је стала на становиште да се питање Северне Кореје не може решавати војно и, нарочито, када је изнела јасан став да је споразум са Ираном добар, да се поштује и да га треба узети као модел за решавање других међународних проблема. Укупно, однос и према САД је знатно гори него пре 4 године.
Однос према Турској је знатно гори.
Однос према Кини се погоршава. Наиме, да би обезбедила раст за привреде Француске, Холандије и Италије, Немачка је водила (преко ЕЦБ) политику ниског курса евра у претходне три године. Кина је тако, као држава која располаже знатном количином долара, дошла у прилику да купи предузећа у Немачкој која су јој интересантна и да инвестира у инфраструктуру Европе. Немачка је одговорила тако што је прво неформално забранила неколико трансакција, а затим је летос донела и закон по коме држава може да забрани трансакцију ако сматра да је то у интересу државе (да не детаљишем о формулацијама прописа које су уже, али се у примени онда увек знатно прошире, па се све своди на процену владе).
Такав став, наравно, не може проћи без контра-мера. На другој страни, Кина је достигла ниво да производи сопствене луксузне аутомобиле и увела је ограничење за продају немачких возила, на тај начин што захтева да 8% свих продатих аутомобила буде на струју. Борба против загађења. Наравно, Немачка уопште не може да задовољи тај критеријум, осим да много мање прода својих аутомобила на том веома значајном тржишту. Варничење у економској сфери између Немачке и Кине је данас много веће него пре 4 године.
Стање у Шпанији је на ивици хаоса. Захтев Каталоније за отцепљењем ће довести до јачања ултра-деснице у Шпанији, а то је отварање још незарасле ране од Франкове смрти и увођење на велика врата фашизације Шпаније. Прошли пут се завршило грађанским ратом. Поред тога, Шпанија има велики и стално растући дуг (око 100% БДП-а). За Немачку је додатни проблем како избећи колапс Шпаније због тога што би он водио у колапс целу еврозону. Ни један од тих проблема није постојао пре 4 године.
Стање у Италији није ништа боље. Власт има подршку само око 28-30% грађана. На предстојећим изборима, најкасније догодине, извесно ће већину чинити евроскептици и сецесионисти. Уз то, и Италија има велики дуг (од преко 132% БДП-а). Зашто је дуг важан – зато што долази време престанка штампања пара и повећања каматних стопа. А то одмах доводи до тога да се дуг мора сервисирати из реалних извора. То за последицу има нови талас социјалних и регионалних тензија у Италији, преко овога што смо до сада имали и што је довело до тога да две трећине грађана жели да гласа за опозиционе партије. Дакле, за Меркелову наступа много теже време када су у питању односи са Италијом и положај Италије у ЕУ и еврозони.
У Аустрији на предстојећим изборима врло вероватно евроскептици преузимају власт. Много горе за Меркелову.
Што се Француске тиче, Макрон је и инсталиран да би сломио отпор Француза и та борба између власти и грађана се захуктава.
Управо да би се спољним притисцима Француска натерала на увођење истих мера које су већ уведене у Немачкој, биће додатно потребно ојачати евро и престати са куповином обвезница од стране ЕЦБ. А те мере значе извесну рецесију за Француску. Па ће судар власти и грађана експлодирати.
На другој страни, Меркелова неће уопште прихватити Макронову „идеју“ о заједничком буџету еврозоне. Зато што је то само лоше прикривена намера Макрона да увуче Немачку у отплату француских дугова. Да подсетим, само пре 5-6 година, задуженост Немачке и Француске је била готово на истом нивоу (83/84%). А данас је Немачка на око 62%, а Француска на око 95%. Огромна структурна разлика. Макрон је тачно увидео да његово сламање радничких права не може да успе ако не буде у исто време релаксиран у погледу дуга. Али то неће наићи на разумевање у Немачкој. У сваком случају, за Меркелову знатно теже стање него пре 4 године.
Односи са Пољском, Мађарском, Словачком, Чешком? Тежи него пре 4 године.
Сећате се да је у Холандији проглашена изборна победа над ултра-десницом? И шта је резултат те победе: десница је добила 33% више места у парламенту, а влада још до дана данашњег није формирана. Да ли сте то прочитали у неком водећем медију? Наравно да нисте. Па да ли је Холандија већи или мањи ослонац Меркеловој данас него пре 4 године? Много мањи, ако може бити ослонац уопште.
Велики проблеми ЕУ су, пре свега, због неуправљивости тог система, а онда и због заинтересованости Немачке само за мере које погодују реализацији њеног националног интереса, већ у претходном мандату Меркелове довели до тога да се отворено говорило о томе да ли ЕУ уопште има будућност. На почетку новог мандата сви кључни показатељи су за политику Меркелове још гори. То што је Немачка макроекономски стабилна не значи ништа, пошто је била стабилна и пре 4 године. Па то није смањило супротности и тензије у ЕУ.
Ако изузмемо Вучића и Колинду, Меркелова има једног озбиљног савезника за одлагање колапса конструкције ЕУ. То је страх. Страх свих оних који виде да је систем немогуће одржати, да је он штетан, прескуп, лош оквир за развој, небезбедан итд., али нико не зна како се из тог лавиринта излази.
Страх од немогућности да се сагледају ризици изласка из ЕУ/еврозоне, то је најјачи кохезиони фактор опстанка ЕУ. Док тај страх превладава, Немачка ће моћи да користи ЕУ за своје националне интересе. Али и у страху се ипак направи неки искорак, а онда се цела конструкција руши.
Једино Немачка нема разлога да се боји због евентуалног нестанка ЕУ. И то ће се сада непрекидно са подијума Бундестага чути од стране посланика Алтернативе за Немачку. У источној Немачкој они су већ на овим изборима добили преко 20% гласова (око 12% на нивоу целе Немачке). Није тешко претпоставити да ће се њихов проценат само даље повећавати и да ће све више Немаца одустајати од ЕУ.
Дакле, све кључне друштвене, економске и политичке силе иду ка разградњи ЕУ. Питање за Немачку је само да ли ће тај талас сачекати на његовом подножју или ће сурфовати на његовом врху.
Последња слика коју ћемо видети је Јункера који у делиријуму види „елдорадо ЕУ“, а Вучић га хлади лепезом на којој је ЕУ, да се ипак мало прибере. И плаче. Накупило му се, пошто над Косовом и Метохијом није сузу пустио. Тешило га је то што је одговорност преузео Харадинај. А сада ЕУ завршава као Јункеров делиријум. Превише и за такву громаду какав је Вучић.
